Slučajevi slepe, sebične, ubistvene trgovine ljudima, državama i mirom odigravaju se pred našim očima: države kao što su Sirija, Libija, Grčka, u širem krugu Avganistan, Irak, balkanske zemlje i jug Evrope smatraju se nevažnim igračima u velikoj igri, i vrlo često se njihovi zvanični predstavnici ne pozivaju na sastanke na kojima se odlučuje ili se na njima zapostavljaju i čak vređaju – njihovi građani se ne računaju, a njihove izbeglice, logična posledica takve politike, tretiraju se ispod svih potvrđenih, dogovorenih i ponekad i poštovanih merila i stavova UN: sve mere koje je svet preuzeo da bi sprečio ponovno izbijanje globalnog rata i genocida, uključujući stvaranje evropske zajednice država, izgledaju zaboravljene. I niko, bar među vladajućim glavama, ne misli kakve bi još sve mogle biti posledice takvog ponašanja.
A paralela, ono što se događalo i konačno dovelo do drugog svetskog rata, dostupna je svakom pismenom i svakom nepismenom sa željom da sazna: vrhunac slepe, sebične, ubistvene trgovine ljudima, državama i mirom bila je aneksija Čehoslovačke 1938. Zapravo je važna samo jedna paralela – niskost dogovora – Minhenskog dogovora, i zastrašujuće posledice koje je taj skandalozni dogovor imao odmah pošto je postignut. Dovoljan je samo jedan lik, ni najveći ni najtragičniji, a ni zaboravljen, slučajno nađen u traženju podataka: jedan od onih kojima je trgovina uništila život i skoro uništila delo. Jaroslav Ježek, rođen 1906, umro 1942, bio je jedan od najznačajnijih kompozitora svoga doba, uporediv sa Geršvinom, autor džez muzike, klasične muzike, popularne muzike i filmske muzike. Skoro slep od rane mladosti, uspeo je da završi studije muzike, bio je učenik Jozefa Suka, i našao je za sebe dovoljno prostora slobode da komponuje, svira sa svojim orkestrom, učestvuje u Oslobođenom pozorištu u Pragu i postane sledbenik nadrealističkog pokreta.
Najbolje je započeti sa njegovim „Bugati stepom“ i nastaviti sa „Rapsodijom krvavog meseca“, a onda se može ići dalje… srećom, muzika Jaroslava Ježeka je uglavnom sačuvana, a u Pragu je uspeo da se održi i konzervatorij sa njegovim imenom.
Kada je Čehoslovačka prodana Minhenskim dogovorom, Oslobođeno pozorište je zabranjeno, jer je redovno ismevalo Hitlera. Ježek i njegovi prijatelji i kolege pobegi su u Ameriku. Američki deo Ježekove muzike još nije u celini pronađen i objavljen. Dva dana posle venčanja sa američkom Čehinjom, Jaroslav Ježek je umro u Nju Jorku, 1. januara 1942. Njegovi prijatelji su se vratili u Čehoslovačku odmah posle rata, da bi posle neke tri godine uvideli da džez, satira, nadrealizam i još neke druge stvari ne obećavaju preživljavanje u državi posle promene vlasti, nalik puču, od strane Klementa Gotvalda; uostalom, Jan Masarik, dostojni sin Tomaža Geriga Masarika i omiljeni ambasador u Velikoj Britaniji, ministar za spoljne poslove u izgnanstvu i svakako najistaknutiji političar odmah posle rata, kada se vratio u zemlju, bio je marta 1948. „defenestriran“ (u dobro potvrđenoj češkoj istoriji postupka) iliti bačen kroz prozor svog kupatila: tadašnji crni vic bio je da je Masarik mlađi bio tako pedantan da je za sobom zatvorio prozor pre neko što se “ubio“…
Ježekov slučaj nije ekstremni, posebno zastrašujući, užasavajuči, dakle ni izuzetan u masovnom uništavanju života i životnih perspektiva koje su neposredno sledile nedostojnom političkom trgovanju na najvišoj ravni. Češkom republikanstvu, liberalnosti običaja, satiri i džezu bilo je teško da se probijaju kroz male procepe u novom posleratnom sistemu, a kada se taj promenio, kao da više nije bilo ni previše motiva za temeljne promene: bez nekadašnje moćne industrije i sa novim konzervativizmom koji – sebe tešimo – hvata pre svega očajne, Ježek i njegovi, i međuratni Prag, pa i plišana revolucija, izgledaju daleko, ako ne potpuno mrtvo. A taj deo evropskog prostora i kulture smo uvek voleli, prevodili, državno i lično pomogli desetinama, ako ne stotinama hiljada Čeha i Slovaka na letovanju, avgusta 1968, da direktno pobegnu u treće zemlje… a za svaki slučaj nas je policija jurila i tukla kad smo pred Filozofskim fakultetom istakli sliku Jana Palaha, januara naredne godine.
No Ježekov slučaj izvesno nije samo češka stvar: prljava trgovina najviših u Evropi i globalno preti da ponovo napravi hiljade ovakvih slučajeva od talentovanih, radoznalih, duhovitih i kreativnih ljudi u Turskoj i u svim drugim zemljama koje vode trgovinu, a isto tako u svim državama i kulturama koje su predmet trgovine; broj onih koji nisu u sferi kreativnosti, a ništa više ne zaslužuju uništavanje života i životnih perspektiva, penje se na milione. Ne mislim da predlažem slušanje Ježekove muzike da bismo to lakše preživeli: naprotiv, to bi nas moralo ohrabriti da „stepujemo“ sasvim drugačije…
Peščanik.net, 06.06.2016.
KULTURA MIRA I NENASILJAThe following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Author: Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
