„I prekardašilo…“1
Neposredno pred Novu godinu, javnost je uznemirila vest o slučaju silovanja devojke od strane četvorice muškaraca u toaletu jednog kafića u Nišu. Zbog skoro nedelju dana ćutanja nadležnih o radnjama koje su preduzete radi rasvetljavanja ovog slučaja, u medijima su se mogle pročitati samo informacije iz „pouzdanih izvora“ – o tome da je sumnju na silovanje prijavila prijateljica devojke, te da je policija morala da provali u stan zbog toga što je devojka za koju je prijavljeno da je silovana imala obilno krvarenje, te nije bila u stanju da otvori vrata, kao i da ju je hitna pomoć odvezla kod lekara. Zatim su „pouzdani izvori“ naveli postojanje 4 različite izjave koju je devojka za koju je prijavljeno da je silovana dala policiji, što deluje kao uvertira saopštenju MUP-a da je „u razgovoru pre poligrafskog ispitivanja 29-ogodišnja devojka priznala policiji da je lažno optužila 29-ogodišnjeg muškarca za silovanje, kao i mesta gde je navodno silovana“, te da se radi o takozvanoj „lažnoj prijavi“.
U saopštenju MUP-a je naveden i apel medijima i javnosti da ne iznose neproverene informacije, jer se na taj način ometa rad policije i tužilaštva, s tim da nisu navedene koje su to neproverene informacije koje su bile iznete.
Da je ovo izolovani slučaj Autonomni ženski centar možda ne bi reagovao i apelovao na Zaštitnika građana da ispita postupanje policije. Iz iskustva Autonomnog ženskog centra u radu sa ženama koje su preživele seksualno zlostavljanje, i mog ličnog u pružanju besplatne pravne pomoći, deluje da se inspektori i inspektorke za krvne i seksualne delikte samo bave time da dokažu da se radi o „lažnim prijavama“ i u tom dokazivanju ne prežu ni od podvrgavanja žrtava poligrafskom ispitivanju. Neke žene koje su to doživele su mi govorile da su policiji rekle da su „sve izmislile“ samo da bi sebe spasile dalje torture koju su preživljavale od strane policijskih službenika i službenica.
Autonomni ženski centar već godinama ukazuje na zabrinjavajuće podatke zvanične državne statistike kada su u pitanju prijave silovanja, jer deluje neverovatno da se godišnje na teritoriji cele Srbije prijavi samo od 44 (2020) do 79 (2021) slučajeva silovanja. U trećini do polovini slučajeva dođe do odbačaja krivične prijave od strane viših tužilaštava, dok sudovi izreknu osuđujuće presude u oko 25 slučajeva silovanja godišnje. Međutim ne postoji zvanična državna statistika slučajeva silovanja koji se prijave policiji i u kojima viša javna tužilaštva u Srbiji, na osnovu dokaza koje im dostavi policija, slučaj okončaju službenom beleškom po takozvanom Ktr upisniku.
Postupajući zamenici viših javnih tužilaštava na ovaj način prepuštaju policiji da umesto njih sprovedu dokazivanje o tome da li ima elemenata krivičnog dela silovanja, i ne upuštaju se u to na koji način policija postupa. I naravno, odgovara im kada policija utvrdi da se radi o „lažnoj prijavi“ jer imaju jedan predmet manje u radu. Prijava se tada arhivira, kao da je reč o nekom banalnom i nehatnom događaju, a žrtvi se uskraćuje pravo da bude obaveštena o odluci tužioca i pravo da uloži prigovor na takvu odluku tužilaštva.
Policija, ohrabrena ovakvim poverenjem tužilaca, počela je da proširuje i dalje razvija model u kome će, i u slučajevima prijave seksualnog zlostavljanja maloletne dece, a na osnovu prve pisane izjave deteta, utvrditi da li se radi o „lažnoj prijavi“. U pitanju je bio međunarodni projekat pod nazivom Razvijanje standarda forenzičke analize izjava za borbu protiv zlostavljanja i eksploatacije dece: Pristup usredsređen na žrtvu (u originalu; Developing forensic statement analysis standards to fight CAE (Child abuse and exploitation): A victim centered approach), skraćeno VERBUM_SAT, koji je bio podržan od strane EU (ISF – Police Action Grant) u periodu od 1.4.2019. do 31.8.2021. Projektom je rukovodio Filozofski fakultet Univerziteta u Ljubljani, a partneri na projektu su bili Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, Evropska agencija za forenziku (čiji su osnivači bivši zaposleni u Nacionalnom kriminalističko-tehničkom centru MUP RS), Poliklinika za zaštitu dece i mladih grada Zagreba (čija je direktorka Gordana Buljan Flander podnela ostavku nakon tekstova na portalu H-Alter o njenom protivzakonitom postupanju) i Hrabri telefon, takođe iz Zagreba.
Iako se načelno pozivao na standarde Istanbulske konvencije i Direktive EU o uspostavljanju minimalnih standarda o pravima, podršci i zaštiti žrtava krivičnih dela, projekat je suštinski bio zasnovan na ideji koja je u potpunoj suprotnosti sa standardima u postupanju sa žrtvama. Kreatori projekta nisu uzeli u obzir prirodne, urođene mehanizme mozga, kojima se neurobiologija u svetu sve više bavi, o tome na koji način nas naš mozak štiti od preživljene traume. Žrtve teških krivičnih dela često imaju parcijalnu amneziju i ne mogu da ispričaju događaj koji im se desio linearno i hronološki, već iscepkano u vremenu i prostoru. Takođe pristup kojim se žrtva stavlja u sedište postupanja institucija ne znači da je fokus na dokazivanju „lažnog prijavljivanja“, kako su to kreatori projekta osmislili, već na verovanju iskazu žrtve.
Tako je MUP RS, u saradnju sa partnerima na projektu, i zahvaljujući sredstvima EU, širio ovaj „model“ usmeren na dokazivanje lažnih prijava ne samo u Srbiji, već i u regionu. I pri tome nikome nije smetalo što je „model“ u suprotnosti sa Zakonikom o krivičnom postupku, po kome rukovodeću ulogu u predistražnom postupku ima tužilaštvo, i u kome je izjava žrtve samo jedan od dokaza koje tužilaštvo ceni u sklopu drugih pribavljenih dokaza. Deluje da je osnovna ideja projekta bila da se svi slučajevi prijava seksualnog zlostavljanja dece reše na nivou policije, koja tako preuzima ulogu i tužilaštva i suda u donošenju odluke o tome da li se radi o osnovanoj sumnji da je učinjeno krivično delo ili ne. Ako policija putem projektno kreiranog „forenzičkog intervjua ili analize prve izjave“ utvrdi da se radi o lažnoj prijavi, ko su tužilac, sudski veštak ili roditelj deteta žrtve da tvrde drugačije?
Slučaj prijave silovanja u Nišu je na ovaj način ogolio ono što Autonomni ženski centar tvrdi da se ženama i deci, žrtvama seksualnog zlostavljanja, dešava već godinama. Zbog toga je upućen apel Zaštitniku građana da hitno sprovede postupak kontrole postupanja PU Niš, i utvrdi da li je devojka, za koju je prijavljeno da je preživela silovanje, doživela i torturu od strane policije. Od Zaštitnika građana se očekuje da utvrdi koliko puta je ova devojka davala izjave policijskim službenicima, i kojim konkretno (da li samo inspektorima/kama za krvne i seksualne delikte ili i drugima koji nisu nadležni za postupanje), te koliko dugo je boravila u prostorijama policije pre nego što je od nje traženo da se podvrgne poligrafskom ispitivanju, i da o utvrđenim činjenicama obavesti javnost.
Takođe je upućen apel Višem javnom tužilaštvu u Nišu da se oglasi i dokaže javnosti da jeste stvarno nadležan organ predistražnog postupka, a ne puki verifikator policijskih odluka. Apelovano je i na Više javno tužilaštvo u Nišu da, ukoliko to ne ugrožava postupak, javnost obavesti o informacijama koje su bile objavljivane:
– da li je sumnju na silovanje prijavilo treće lice;
– da li je policija morala da provali u stan devojke za koju je prijavljeno da je silovana zbog toga što je devojci bilo loše i imala je obilno krvarenje, te nije bila u stanju da otvori vrata;
– da li je zbog toga bila pozvana hitna pomoć koja je devojku odvezla kod lekara;
– ako je devojka imala obilno krvarenje, da li je ginekolog isključio mogućnost da krvarenje nije moglo nastati kao posledica neželjenog seksualnog odnosa;
– ne ulazeći u dobrovoljnost seksualnog odnosa, da li se iz prikupljenih dokaza moglo ustanoviti da je seksualnog odnosa bilo;
– da li je dežurni zamenik Višeg javnog tužilaštva u Nišu bio konsultovan u vezi sa namerom policijskih službenika da devojku za koju je prijavljeno da je silovana podvrgnu poligrafskom ispitivanju.
Iako nije na građanima da donose odluku o tome da li postoje osnovi sumnje da se pokrene istražni postupak, javnost ima prava da zna na koji način je postupano i šta je od onoga što su mediji pisali bilo tačno a šta nije, da bi uopšte mogli da diskutujemo o tome da li se ovde radi o „lažnom prijavljivanju“. To je i jedini način da se vrati poverenje građanki i građana u to da će im institucije verovati i da će se prema njima odnositi sa pažnjom koju zaslužuju ukoliko postanu žrtve krivičnog dela.
Autorka je advokatica i članica Autonomnog ženskog centra.
Peščanik.net, 09.01.2023.
FEMINIZAM