Apelacioni sud u Beogradu je presudom Kž1 – 392/2019 od 10.6.2019. oslobodio učinioca krivičnog dela obljuba sa detetom, koje je rezultiralo trudnoćom, sa obrazloženjem da po oceni ovog suda „prosečni pripadnik romske populacije sličnih subjektivnih karakteristika kao okrivljeni u okolnostima predmetnog događaja ne zna da je opisano ponašanje zabranjeno“.1 Da li će isti princip biti primenjen i na sve učesnike ovog sudskog postupka – sudije, tužioce, stručne saradnike, veštake i advokate zbog toga što kao prosečni pripadnici svojih struka ne znaju da su svojim (ne)postupanjem prekršili prava deteta garantovana ratifikovanim međunarodnim konvencijama i zakonima Srbije?
Država Srbija je još 1990.g. ratifikovala Konvenciju o pravima deteta i obavezala se da će preduzimati sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne, socijalne i obrazovne mere radi zaštite dece od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povreda ili zloupotrebe, zanemarivanja ili nemarnog odnosa, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući i seksualnu zloupotrebu (čl. 19) i zaštititi decu od svih oblika seksualnog izrabljivanja i seksualne zloupotrebe, među kojima je i navođenja ili prisiljavanja deteta da učestvuje u nezakonitim seksualnim aktivnostima (čl. 34).
Dvadeset godina kasnije, 2010, država Srbija je ratifikovala Konvenciju Saveta Evrope o Zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, te se obavezala (čl. 18) da preduzme neophodne zakonodavne ili druge mere kako bi obezbedila da bavljenje seksualnim aktivnostima sa detetom, koje shodno odgovarajućim odredbama unutrašnjeg prava, nije navršilo pravni uzrast u kome su seksualne aktivnosti dopuštene, bude kriminalizovano.
U Zaključnim zapažanjima koje je Komitet za prava deteta uputio Srbiji 24. januara 2017. apeluje se da Srbija treba da osigura potpunu primenu relevantnih postojećih zakona o zabrani diskriminacije kroz jačanje javnih edukativnih kampanja koje se bave negativnim društvenim stavovima prema romskoj deci… (par. 23) i preporučuje da Srbija uspostavi sistem za praćenje svih slučajeva koji uključuju dečije brakove među etničkim grupama, posebno među romskim devojčicama, i da pruži deci žrtvama sklonište i odgovarajuću rehabilitaciju i savetodavne usluge, kao i da organizuje kampanje podizanja svesti kojima bi se naglasile štetne posledice dečijeg braka (par. 38).
Pre samo šest meseci, Komitet za eliminaciju svih oblika diskriminacije žena je 8. marta 2019. državi Srbiji u svojim Zaključnim zapažanjima preporučio da spreči i iskoreni dečije i prisilne brakove kroz koordiniranu akciju nadležnih tela, organizacija civilnog društva i romske zajednice…
Ustav Republike Srbije je u čl. 64 potvrdio prava deteta koja su ratifikovana Konvencijom o pravu deteta, a posebno da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja. Vlada Republike Srbije je 2005. usvojila Opšti Protokol o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja u kome je data definicija seksualne zloupotrebe deteta:
Seksualna zloupotreba deteta je uključivanje deteta u seksualnu aktivnost koju ono ne shvata u potpunosti, sa kojom nije saglasno ili za koju nije razvojno doraslo i nije u stanju da se sa njom saglasi, ili onu kojom se krše zakoni ili socijalni tabui društva.
Kroz ovaj kratak pregled onoga što su obaveze države Srbije, laički bi mogli da postavimo pitanje o tome kako je moguće da 2019. većina sudija, tužilaca, advokata i sudskih veštaka i dalje ne poznaje odredbe ratifikovanih konvencija, Ustava i zakona koje je država Srbija usvojila kako bi zaštitila decu od zlostavljanja. Takođe se možemo pitati da li će to njihovo neznanje da ih oslobodi odgovornosti zbog iskazivanja ličnih stavova, uverenja i predrasuda kojima krše prava deteta.
Mnogo bi strašnije bilo kada bi pomislili da je sve ovo urađeno sa namerom da se učinilac ovog krivičnog dela oslobodi, zbog toga što je propisana kazna za krivično delo Obljuba sa detetom od 5 do 15 godina (čl. 180 st. 2 Krivičnog zakonika), i zbog toga što je odredbom čl. 57 st. 2 zabranjeno ublažavanje kazne za ovo krivično delo.
Sagledavajući sve okolnosti ovog slučaja, kao i činjenicu da učinilac i maloletna žrtva imaju maloletno dete o kome treba da brinu, stiče se utisak da su sudije Apelacionog suda u Beogradu smatrale da je kazna od 5 godina previsoka i da bi, u krajnjem ishodu, posledice takve kazne snosili i maloletna oštećena i njeno maleletno dete.
Sudije Apelacionog suda u Beogradu su mogle da razmatraju mogućnost donošenja oslobađajuće presude bez pozivanja na štetne prakse koje se ogledaju2 u sociološko-kulturološkim osobenostima navedene etničke zajednice u pogledu obrasca bračnih i porodičnih odnosa, koje se, između ostalog, odnose na rano stupanje u polne odnose i rano zasnivanje zajednice života, ili eventualno da učinioca oglase krivim ali oslobode kazne, ali to bi od sudija, i stručne saradnice koja pomaže sudskom veću, zahtevalo značajno više zalaganja i truda na obrazlaganju takve odluke.
Deluje da su sudije Apelacionog suda u Beogradu odlučile da posegnu za onim što im je bilo najlakše da obrazlože, podržani navodima odbrane i mišljenja sudskog veštaka, potpuno zanemarujući poruke koju svojom odlukom šalju – ne samo sudijama i tužiocima koji postupaju kao prvostepeni u ovim predmetima, već i advokatima braniocima čije će sve sadašnje i buduće odbrane učinilaca ovih krivičnih dela biti zasnovane na istom argumentu i pravnom stanovištu Apelacionog suda u Beogradu. Takođe obrazloženjem svoje presude sudije su obesmislile i ono malo napora koje država Srbija preduzima na sprečavanju dečijih i ranih „brakova“, jer sudska odluka predstavlja epilog krivično-pravne zaštite dece, finalizaciju postupanja svih ostalih službi u sistemu zaštite.
Iz presude Apelacionog suda u Beogradu se ne može zaključiti da su ispoštovana minimalna prava maloletne oštećene osim u delu postavljanja punomoćnika – advokata po službenoj dužnosti. Imajući u vidu suprotstavljene interese roditelja i maloletne oštećene, ne vidi se da je traženo postavljanje kolizionog staraoca od strane organa starateljstva. Sudsko veće se u obrazloženju ne poziva ni na jedan iskaz maloletne oštećene radi čije zaštite se ovaj postupak vodio, već prihvata iskaz njene majke koja bi se pre mogla označiti kao saučesnica u činjenju ovog krivičnog dela. Ne vidi se ni da je advokat po službenoj dužnosti koji je zastupao maloletnu oštećenu, osim troškovnika koje je dostavljao u predmetu, argumentovano osporavao navode sudskog veštaka i odbrane.
Autonomni ženski centar već godinama ukazuje i na problem „doprinosa žrtve učinjenom krivičnom delu“ i „okrivljavanja žrtava“ u krivičnim postupcima, pa čak i maloletnih, ne samo od strane učinilaca krivičnih dela, već i od strane branilaca, sudskih veštaka i sudija. U ovom slučaju je, prema mišljenju sudskog veštaka, maloletna žrtva u vreme izvršenja krivičnog dela dostigla zrelost deteta od 14 godina, te bi se mogao izvesti zaključak da su sudski veštak i sudije smatrale da je ona sama, tom svojom zrelošću, „doprinela“ izvršenju krivičnog dela. Iz obrazloženja presude se ne može ustanoviti kog datuma je sudski veštak, specijalista neuropsihijatrije i dečije psihijatrije, dao svoj nalaz i mišljenje – da li odmah nakon pokretanja krivičnog postupka protiv učinioca dok maloletna oštećena još uvek nije bila napunila 14 godina, ili je to učinjeno kasnije, nakon njenog porođaja i naglog odrastanja činjenicom da je kao dete postala majka.
Na kršenja zakona i pravila struke od strane sudskih veštaka Autonomni ženski centar je već ukazivao i reagovao kada su bila u pitanju veštačenja koja su rađena u porodičnim postupcima, i tražio od Ministarstva pravde hitno donošenje novog Zakona o sudskim veštacima kojim bi bio ustanovljen postupak u kome bi se utvrđivala odgovornost sudskih veštaka za direktno kršenje ratifikovanih međunarodnih dokumenata, Ustava i zakona, i njihovo brisanje sa liste. Ne postoje javno dostupni standardi postupanja sudskih veštaka u Srbiji, već jedan veštak može da veštači sve učesnike postupka, od dece do starih, kao što je to ovde bio slučaj. Nakon što budu upisani na listu sudskih veštaka ne postoji njihova obaveza da tu licencu obnavljaju dokazujući da su prošli dodatne obuke i specijalizacije vezano za veštačenje u određenoj pravnoj oblasti. Dok stručni radnici organa starateljstva i lekari imaju obavezu pohađanja određenog broja edukacija u određenom vremenskom periodu kako bi obnovili licencu za postupanje, to se od sudskih veštaka ne traži, iako njihov nalaz i mišljenje ima jaču dokaznu snagu u postupku.
I dok država Srbija u procesu pristupanja Evropskoj uniji izveštava i deklarativno navodi kako čini sve na unapređenju prava dece kao žrtava u krivičnim postupcima, ova devojčica, sada maloletna vanbračna supruga i majka, predstavlja samo jednu u nizu dece koju državni organi u Srbiji nisu zaštitili od zlostavljanja. Dokle god profesionalci u pravosuđu budu tretirali žrtve kao objekat a ne subjekat krivičnog postupka, prvenstveno zbog toga što im i sam Zakonik o krivičnom postupku to omogućava, i dokle god budu bili „bolećivi“ prema odraslim učiniocima krivičnih dela, deca žrtve zlostavljanja u Srbiji neće biti adekvatno zaštićena.
Autorka je advokatica i članica Autonomnog ženskog centra.
Peščanik.net, 16.09.2019.
Srodni linkovi:
Srđan Milošević – Sud javnosti
Autonomni ženski centar – Demanti
Sofija Mandić – Pravna zabluda
FEMINIZAMROMALEN
________________
- Ovu odluku je donelo veće sastavljeno od sudija: dr Miodraga Majića, predsednika veća, Milene Rašić i Mirjane Popović, članova veća,… i sudskog veštaka dr Stevana Jokića (prim. ur.).
- UN Komitet o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena i UN Komitet o pravima deteta su u svojoj Zajedničkoj opštoj preporuci 31 odnosno 18, naveli da se štetne prakse zasnovane na diskriminaciji na osnovu pola, roda i starosti, između ostalog, i često opravdavaju pozivajući se na socijalno kulturološke i verske običaje i vrednosti, pored pogrešnih shvatanja koja se tiču nekih grupa žena i dece u nepovoljnom položaju. Komiteti zatim dodaju da se štetne prakse često dovode u vezu sa ozbiljnim oblicima nasilja ili su sami po sebi oblik nasilja nad ženama i decom, te da su najrasprostranjeniji i dobro dokumentovani sakaćenje ženskih genitalija, dečiji i/ili prisilni brakovi, poligamija, zločini učinjeni iz takozvane časti, ili nasilje povezano sa mirazom.