Zamerke odnosno odbojnost na navedene fenomene, uz uzdržanost, pa i kritičnost prema nedefinisanim ciljevima velike pobune morali su se pojaviti: spontani gest, savetovati mlađem, neiskusnijem, sa manje znanja. I na jedno i na drugo dobijam instantne telesne reakcije, o verbalnim da i ne govorim. A kutija je otvorena, zloće zuje i kruže, mora se razmisliti. Priznajem da ni po koju cenu ne bih zaustavila zajedničku molitvu u kojoj se jedni krste a drugi klanjaju, previše je dragoceno. I popovi pored puta koji blagosiljaju: koliko ih je koji su užasnuti nad onim što radi Crkva? Kokardaši i veterani: ovi prvi bi opet neki rat, oni drugi nikada više. O tome treba da nam nešto više kažu njihovi suhodači, zastavnici i ikononosci. Izveli su neverovatan podvig svojim radom na terenu, svojim sretanjima sa starim, siromašnim i usamljenim, sa neizmernom tugom seljaštva, u tom pogledu se od njih može očekivati još. Ukratko, pobuni treba još vremena – i uzgred, nastup Kusturice je naprosto nedopustiv. Ima ljudi koji su tridesetak godina nastupali u sopstvenu korist a tuđu masovnu propast, i njima treba začepiti prljava usta zauvek, sem tamo gde pripadaju – pa neka s tim i odu.
Pametno bi bilo sakupiti iskustva hodača, videti kako su uspeli nemoguće – da privuku sve iz svih ćoškova, naučiti se tome. Kada stranke to nauče i počnu da sprovode, politika i oni koji bez nje ne mogu doživeće formalnu sreću, čitaće ciljeve i analizirati ih do mile volje. Ja se radujem i haotičnoj i analitičkoj fazi, ako do ove druge dođe. Roditelji su garancija da onima što hoće rat neće uspeti, studenti su dobrim delom garancija da se neće previše ljubiti krstovi i ikone nego nešto toplo i meko, starci i starice koje je neko konačno zagrlio i obratio im se (možda) više neće glasati za onoga sa televizije – naročito ako ih isti mladi posete još više puta pred izbore. Promenile su se socijalne baze, možda su promene i dublje, u kolektivnom mentalitetu. Više od saveta sada je važno istraživanje šta se i kako promenilo, kojim jezikom govore hodači, šta sanjaju kad se uvuku u ćebad i vreće za spavanje. Slušajmo ih, zapisujmo, intervjuišimo ih dok sve to traje, da bismo to preveli u programe, postupke i budućnost, i istovremeno u istoriju. A koji smo to sad mi? Svi koji hoćemo da širimo blagodet pobune, sa zahvalnošću onima koji su ju započeli. Studenti i njihovi načinili su džinovsku mašinu koja može da samelje protivnika na izborima, pokazali su se kao vrhunski organizatori, menadžeri i piarovci: možda oni sad očekuju da i drugi daju odgovore i predloge? Neka dakle pljušte odgovori, pa i saveti, neka zavre debata, baš kako je i započela: odnosi prema spoljnem svetu uistinu su tema koje se treba latiti.
Kokardaši i mantijaši su tu jer se možda mogu promeniti, oni maskirani su tu jer se ih mnogo nakotilo i naviklo. Odgovornost učestvujućih neizbežna je, a bogme i greške su. I šta ako se po Srbiji valja samo gomila koja se zabavlja? Prvo, nije mogućno, drugo, kada bi bilo, da li bi to bilo najgore? Svuda na potkontinentu su dani ludovanja, karnevali, sve se završava u sredu, čistu sredu ili pepelnicu, kada počinje post. Sada već znamo da se kalendar neće poštovati, što je dobra vest. Imamo dakle svi pravo da ubrzamo misli do usijanja do 15. marta. Ali zašto je propušten 8. mart – ili nije?
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
