Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Svake godine pravnici i pravnice nekoliko domaćih nevladinih organizacija pruže desetak hiljada besplatnih pravnih saveta onima koji nemaju novca da za svoj problem angažuju advokata ili neku stručnu osobu. Oni pišu podneske, predloge i daju usmene pravne savete ugroženima – i sve to besplatno. Istovremeno, država ograničava sredstva nevladinim organizacijama. Najbolji primer toga je osvetnička i arogantna odluka ministra rada, zapošljavanja i socijalne politike Aleksandra Vulina da pre dve godine poništi konkurs za raspodelu sredstava nevladinim organizacijama. Razlog za to je bio to što su mediji uhvatili konkursnu komisiju njegovog ministarstva da mulja na državnom konkursu za dodelu 1,88 miliona evra za unapređenje usluga socijalne zaštite dodeljujući grantove po partijskoj liniji. Naravno, niko iz te konkursne komisije nije odgovarao, mada je 150 nevladinih organizacija podnelo krivičnu prijavu protiv nepoznatog izvršioca ove zloupotrebe. Brojne NVO koje se bave zaštitom dece i osoba sa invaliditetom u mnogim gradovima Srbije tada su ostale bez sredstava za rad u 2015. godini i bile su na ivici da prestanu da postoje, što je Vulinu očito i bio cilj kada je donosio ciničnu odluku da poništi konkurs i sredstva vrati u budžet. Vlada je tada potvrdila njegovu odluku.

Koliko je važna pomoć nevladinog sektora siromašnima i ugroženima najbolje pokazuje statistika. Tako recimo Komitet pravnika za ljudska prava (JUKOM) svake godine pruži više od 1.000 pravnih saveta i nešto manji broj zastupanja u postupcima pred sudom. Autonomni ženski centar je tokom prošle godine pružio besplatnu pravnu pomoć za 828 žena, a pružio je i 2.007 besplatnih pravnih usluga (putem SOS telefona pružen je 1.271 pravni savet, obavljene su 224 direktne pravne konsultacije, 269 putem i-mejla, napisana su 243 podneska). Čak 28 žena je besplatno zastupano u 40 sudskih postupaka, a podneta je i jedna ustavna žalba.

Ovakvih slučajeva kada građani nemaju novca da plate advokata pa dobiju besplatni pravni savet od stručne osobe iz nevladine organizacije ima na hiljade svake godine. Razlog za to je jednostavan: sudske takse su visoke, a prosečno suđenje traje i po 10 godina. Recimo, u sporovima radi utvrđenja punovažnosti braka, poništenja ili razvoda braka iznos sudske takse je 19.000 dinara. Tako propisuje Zakon o sudskim taksama. Ova cena je uvedena da bi se sudovi zaštitili od nepotrebnog parničenja, ali i da bi država zaradila. Zato je potreban zakon o besplatnoj pravnoj pomoći.

Kao sudski izveštač koji je svakodnevno pratio suđenja u beogradskoj Palati pravde, u kojoj su bili smešteni Okružni sud (danas Viši), dva opštinska – Prvi i Drugi (danas osnovni), jedan sud i tužilaštvo za maloletnike, Istražno odelenje Okružnog suda, tri tužilaštva (Prvo, Drugo i Okružno javno tužilaštvo) – svakodnevno sam se sretao sa ljudima koji su jedinu zaštitu dobijali od medija, jer im je pravda preko suda bila nedostupna. Ne biste verovali koliko takvih slučajeva ima.

***

Koliko je usvajanje zakona o besplatnoj pravnoj pomoći važno za demokratski proces, najbolje govori to što se jako visoko kotira u ove sedmice predstavljenom izveštaju Evropske komisije za Srbiju. Ne zaboravimo da je Srbija u pregovorima sa Evropskom unijom otvorila poglavlje 23, odnosno vladavinu prava i ljudska prava. EK je upozorila Srbiju da „hitno usvoji novi zakon o besplatnoj pravnoj pomoći i omogući njegovo efikasno sprovođenje”.

Zašto je usvajanje ovog zakona važno? Zato što omogućava najsiromašnijim građanima, žrtvama nasilja, trgovine ljudima i diskriminacije da ostvare svoja povređena prava. Da li će to sprečiti građane boljeg imovnog statusa da traže besplatnu pravnu pomoć? Pa neće, baš kao što niko nije mogao da spreči osumnjičenog biznismena u krivičnom postupku pred Specijalnim sudom da uprkos svom odličnom materijalnom stanju traži advokata po službenoj dužnosti. Baš kao što je svojevremeno čuveni irski kriminalac Martin Kahil, o kojem je Džon Borman snimio film „General“, iako je plivao u milionima funti, svake dve nedelje išao na šalter socijalne službe i podizao pomoć za nezaposlene.

U Srbiji se oko svakog pitanja formiraju dva tabora. U slučaju rasprave o zakonu o besplatnoj pravnoj pomoći na suprotnim stranama su se našli advokati i nevladine organizacije. Ovde treba dodati i treću stranu – državu, koja je i napravila čitavo zamešateljstvo, jer nije na vreme donela ovaj zakon predviđen ustavom iz 2006. Njegovo usvajanje predviđa i Strategija razvoja sistema besplatne pravne pomoći u Srbiji iz 2010, a i Nacionalna strategija reforme pravosuđa za period od 2013. do 2018.

Poređenja radi, od 2000. je u skupštini usvojeno 1.885 zakona, uglavnom po hitnom postupku – ali među njima nema zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. Ustav Srbije svima garantuje pravo na pravnu pomoć, ali kako to obično biva u praksi, kao i sa besplatnim školovanjem, uvek nekako ispadne da to besplatno puno košta. Oko tog novca su se i posvađali advokati i nevladine organizacije. Naime, u Akcionom planu za poglavlje 23 (pravosuđe i osnovna ljudska prava) predviđeno je da u prve tri godine primene ovog zakona bude potrošeno 5,6 miliona evra godišnje, a najveći deo novca bi išao pružaocima besplatne pravne pomoći.

Jedino u čemu su nevladine organizacije i advokati saglasni je da je potrebno zakonski regulisati ovu oblast. U svemu ostalom se razmimoilaze.

Nevladine organizacije (ASTRA, Autonomni ženski centar, Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, CHRIS mreža odbora za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava i Praxis) navode da je Srbija „jedina država Evrope u kojoj nije usvojen zakon o besplatnoj pravnoj pomoći“, iako je reč o zakonu „koji je neposredno označen kao jedna od početnih stepenica u daljem napredovanju ka integraciji u Evropsku uniju“. Ove organizacije traže da se onemogući uspostavljanje monopolskog položaja u ovoj oblasti, očito ciljajući na advokate, i da se „obezbedi jednak pravni položaj svih pružalaca“ pravnih usluga, budući da veliki broj nevladinih organizacija već 20 godina pruža besplatne pravne usluge. Takođe, one traže i da im se omogući „udruživanje radi zajedničkog pružanja besplatne pravne pomoći i stvaranje zajedničke službe besplatne pravne pomoći“ i ukazuju da im Ustav omogućava da pružaju pravne usluge, kao i da time može da se bavi svako ko je završio pravni fakultet.

Naravno, advokati su nepomerivi u svojim zahtevima i tvrde da su oni jedini koji mogu da pružaju pravnu pomoć i citiraju Ustav koji navodi da pravnu pomoć pružaju advokatura i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave. Navode i da nevladine organizacije time što prozivaju advokate zbog monopola u pružanju besplatne pravne pomoći zapravo pokušavaju da ostvare svoje ekonomske interese.

Advokati prete scenarijom iz 2014. kada su četiri meseca štrajkovali i blokirali kompletno pravosuđe zbog toga što su usvajanjem Zakona o javnim beležnicima mogli da ostanu bez dela prihoda od overa ugovora i drugih pravnih poslova. Dodaju i da je pisanje podnesaka ozbiljna stvar i da davanje pravnih saveta može da nanese štetu građanima ako je taj pravni savet pogrešan.

Ovaj spor će morati da reši Ministarstvo pravde, koje je reaktiviralo radnu grupu koja je uradila prethodni nacrt zakona oko kojeg su se advokati i nevladin sektor posvađali. A rok za njegovo usvajanje ističe do kraja ove godine. Dosadašnje iskustvo govori da će svako ostati ušančen u svoju malu istinu, očekujući da onaj drugi odustane. A sirotinju – ko šiša.

Autor je novinar i urednik u beogradskom dnevnom listu Danas. @aroknic

Peščanik.net, 16.11.2016.

Srodni linkovi:

Sofija Mandić – Banalno tumačenje

Goran Miletić – Nastavak kampanje kroz usvajanje zakona

Goran Miletić – Još jedna godina

Saša Gajin – Besplatni advokati

TEMA – REFORMA PRAVOSUĐA