iscepan plakat sa likom Aleksandra Vučića ispod kojeg se vidi upozorenje: Opasnost po život

Foto: Asja Dimitrijević

Više od sto dana je prošlo od ubistva Olivera Ivanovića, najboljega među kosovskim Srbima. Šta se događa kad nestane najbolji? Najgori opstaju kao jedini izbor sebe samih, tvorci nove istorije. To su oni koji i postaju atentatori da bi je sami pisali.

Danas nema traga ubicama, jer moguće ubice i na jednoj i na drugoj strani uzele su sebi da istražuju zločin. Mislim i danas, kao i 16. januara, da je to bio bratski rafal, jer Oliver nije pristajao na sever Kosova kao srpski divlji zapad, sa Vučićevim opskurnim gaulajterom Đurićem na začelju bande. U njeno ime, Marko Đurić je proglasio Olivera Ivanovića neprijateljem Srba.

Ivanović je govorio da teror nad Srbima tamo čine Srbi i da je taj prostor pretvoren u kriminalnu korporaciju, koju kontroliše srpska mafijaška država. Vučić je ubijenog odmah proglasio svojim posmrtnim prijateljem, uz neukusnu samohvalu da ga je pomagao kad god je trebalo, a i kad mu pomoći više nije bilo.

Nema nade da zločinci budu uhvaćeni, jer bi tragovi vodili ka samom političkom vrhu, ako u ovom haosu uopšte možemo razaznati gde je elita a gde dno. To je svakako na istom mestu, jer srpski krem iz kaljuge već čvrsto veruje da je „slučaj Ivanović“ rešen, to jest pao u zaborav, gde je i poslat. I da je taj izuzetni čovek već postao pitanje prošlosti, a da je njegov život pretvoren u arhivsku prašinu.

Juče je Rada Trajković poslala otvoreno pismo nemačkom ambasadoru u Srbiji, Akselu Ditmanu, zabrinuta za sudbinu Srbije pod sadašnjim režimom. Trajković je predsednica Evropskog pokreta Srba sa Kosova i traži pomoć Nemačke u privođenju pravdi ubica Olivera Ivanovića. Ona za Danas podseća da je posle februarske posete severu Kosova tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel otišao veoma besan zbog ubistva Ivanovića i drastične kriminalizacije tog područja.

Isti izvor navodi da je Rada Trajković zabrinuta zbog snažne podrške nemačke administracije Aleksandru Vučiću i zbog toga što je on pred svake izbore gost Angele Merkel. To, po njenoj oceni, predstavlja neposredno mešanje u izborni proces. Ona smatra da Nemačka treba da prestane da podržava ovakvu vladavinu predsednika Vučića, koja je neizdrživa i koja razara naše društvo. I koja će ostaviti trajne posledice na građane Srbije i odnose u regionu.

Autori Peščanika već mesecima, na sasvim neposredan način, obrazlažu teze iz aktuelnog pisma Rade Trajković, idući i dalje u poimanju posledica Vučićeve sumanute autoritarnosti. Ali ovo otvoreno pismo nemačkom ambasadoru i prekori njegovoj kancelarki za balkansko kokošje slepilo imaju dramatičnu konotaciju.

Navedena otvorena pošiljka više je izraz očaja zbog stanja stvari, zbog beznadne vladavine haosa i zločina, nego nade da će nemački ambasador da se štrecne zbog nečega što odavno zna. Pre svega, da Vučić i njegov bratsko-kumovski gang razaraju Srbiju, da on guši ljudska prava i medijske slobode, da ga nije briga ni za šta što jeste evropska vrednost. Ali ipak, kao takav on je neka vrsta miljenika nemačke kancelarke, pa ovde izgleda da tamo može da odleti kad mu se ćefne.

Sigurno je da i Angela Merkel zna ko je njen košmarni gost: besprizorni nasilnik koji je na vlasti i panično se boji svog kukavičluka u projekciji gubljenja te čudovišne pozicije. Ona sasvim dobro zna šta sve njen česti posetilac čini građanima po Srbiji. Zna naravno da mu se ništa ne može verovati na reč, jer ga je teško zateći u istini i da se na njega ne može računati, da se sa njim ne može biti prijatelj, bez obzira koliko bile strastvene njegove izjave ljubavi Nemačkoj.

Ne bih se ovde potpuno složio sa natuknicom da ga „zapad trpi dok ne prizna Kosovo“. Ta je formula suviše uprošćena i deo je čaršijskog stereotipa, pa se ni njegov odnos sa vladarskim simbolom Nemačke ne može tako simplifikovati. Stvari su ipak nešto složenije. Vučićeva arogancija prema građanima Srbije izraz je opasnog defekta, koji je suviše daleko od svoje javne suštine da bi bio samo politički.

Dakle, predsednik SNS-a je toliko nepouzdan kao pregovarač da ga valja uzeti ozbiljno jedino tamo gde je podvrgnut punoj kontroli. To je paradoks samo na prvi pogled; njegova endemska neuravnoteženost, bolesno vlastoljublje i stalni neurotski ispadi idealne su osobine, ne za pregovore nego za podleganje pritiscima u iznuđivanju pristanka.

Zbog svega toga on srpskoj javnosti stalno ponavlja kako nikada neće pristati na ono na šta je inače već pristao. To je manje od političke inteligencije, a nešto više od instinkta opstanka. Na njegov opstanak (na vlasti) zasad računa Berlin, jer on pristaje na sve uzdajući se u ezopovska obećanja da potom ipak neće biti pušten niz bujicu. I svakako neće učiniti ni to, niti će ga rušiti, niti brinuti o njemu, a neće ga primati ni vršioci dužnosti zamenika pomoćnika. Niko.

Biće im svejedno za njega. Ali, to ne mora nužno da znači i njegov neposredni pad, jer je on uveren u spasonosnu jednačinu: svaku katastrofu će trijumfalno objaviti kao svoj istorijski uspeh. Što je najgore, to objašnjenje će ovde opstajati još neko vreme, sve do konačnog, skoro izvesno neslavnog pada.

Zbog svega toga, a i nekih drugih okolnosti, Nemačka neće mariti za Radina pisma i vapaje iz Srbije. Ali bit nije samo u onome što Vučić mora „da potpiše“. Da li je to eksplicitno priznanje nezavisnosti Kosova ili stolica Tačiju u UN-u potpuno je svejedno. Kosovo jeste okončana stvar, pa koristeći taj fragment hronične nacionalne krize vladar čini zlodela u sferama koje ostaju izvan centralne pažnje. A to su, uz ostalo, i zločini, pad svih civilizacijskih standarda, siromaštvo i beda, sunovrat kulture i umetnosti, rast državnog i opšteg nasilja, gradnja fontana, jarbola i praterskih točkova, primitivni agitprop i gomila glupih laži kao zamena za život.

Pored sveg pesimizma, pismo Rade Trajković ohrabruje; ona skoro i da ne traži pomoć, osim za Ivanovića. Ona javno prekoreva Nemačku i gospođu Merkel, uz logično pitanje: zašto svog neuglednog ljubimca čuva kao zaštićenu vrstu i dopušta mu da razara život u Srbiji? Nećemo dobiti odgovor od Nemačke. Njih se život i smrt u Srbiji ne tiču. Taj koji će pasti i kako će to učiniti – naša je unutrašnja stvar.

Peščanik.net, 28.04.2018.

TEMA – KOSOVO