Nema jake Srbije bez jakog Vulina. Nema jakog Srpskog sveta bez jakog srpskog Vulina. Srbija će u uspomeni g. Vulina, kad se bude skućio i skrasio u Srpskom svetu, ostati kao rodno mesto njegove filozofije, kojoj su temelji udareni još u raspadajućoj se Jugoslaviji, kad se među odraslim pristalicama vladaočeve brač. drugarice ukazao junoša u čizmama, sestrama čizama Milijane Baletić; posle Petog oktobra, crk. dabogda i taj datum i oni koji su tog dana svrgli sa vlasti onako krasnu porodicu, mladolevičaru se zaturio trag, barem ga je moja neznatnost zaturila, da bi se nanovo ukazao u novom i usavršenom jednovlašću, gde je od nekadašnjeg profesorkinog potrčka blagoproizveden u popečitelja, te vojske, te policije, da bi mu nakonec i ta dva sektora postala tesna, te se sav posvetio svojoj viziji Srpskog sveta… Kao što se prilikom jubileja nekog privrednog giganta kaže: „A pre samo pola veka ovo je bila manufaktura u kojoj je radilo dvadeset radnika i dva VK majstora…“, tako će u životopisu bivšeg dvostrukog ministra pisati: „A pre samo trideset godina otac Srpskog sveta sanjario je o društvu jednakosti, utemeljenom na diktaturi proletarijata…“
Kao što neko nakon trideset godina mimikrije obznani da je gej, tako se nekadašnji lažni roker hrabro pojavio bez duge kose koja mu je za vakta doktorice Marković jatački sakrivala uši, sa upravo dečačkom radošću priklonio se oružanim snagama, policijskim i vojnim; podšišivao se redovno kao nekoć Velja Ilić, kao da ga svakog jutra čeka smotra, njegov negdašnji komesarski mantil ustuknuo je pred poluvojnim dolamama i kvazi-poligonkama koje mu je nepoznati šnajder šio po meri i koje mu, ruku na srce, stoje kao salivene; u pauzama između proba kod šnajdera, uspeo je da se skući, zahvaljujući upornim pošiljkama dobrostojeće i dobrohotne transatlantske tetice; ako je možda i istina da odelo ne čini čoveka, to se niukoliko ne može reći za uniformu, pa ni za civilne odevne predmete rođene iz duha militarizma: čim bi obukao odoru sa epoletama, sa tajanstvenim aplikacijama i zagonetnim amblemima, u ministra Vulina bi ušla, ili bi se samo oslobodila, ratobornost kakvu nisam baš očekivao od aparatčika iz prošlog veka: u svečani opticaj vratio je Šiptare, pridev šiptarski, bezmalo svi Hrvati su pod Vulinovom osnov. sumnjom da su ustaše, pa jeste tako, ima možda Hrvata koji nisu ustaše, ali sigurno nema ustaša bez Hrvata, pa mu to dođe isto, pars pro toto, toto pro pars, kako ono beše… Vascela zapadna polulopta pala je u javnu, preteću i podrugljivu ministrovu nemilost, dok je Rusiji svanulo novo doba, srpski ministar je lično u Moskvu odneo tajne snimke sa naše nepovredive teritorije na kojima se vidi šta izdajnici Ruskog sveta blebeću i kako se izlajavaju u prapostojbini Srpskog sveta…
I sad takva osoba, koja je iznedrila stotine hvalospeva Gospodaru i Vlasniku našemu, nije ostala u Vladi! Da je vlada makar smanjena, bilo bi još đene-đene, ali pod okriljem Sv. Ane našli su se novi srećnici, kolaboracionisti, a dvostruki ministar izostavljen je iz nove elite, poput kornjače je, nemoćne da se sa svog oklopa, nalik na šlem – ili je šlem i dizajniran po uzoru na kornjačin oklop? – vrati ponovo na ma koliko bile spore ipak noge; govorka se da ga čeka BIA, gde se u svečanom holu suši autoportet Bate Gašiča, mozaik sa likom i oreolom, od pločica koje je lično odabrao i gerovao ovaj sin Juga (uh, ovo možete možda još naći na odgođenom gledanju: dok Gospodar besedi, iza Njega stoji Bata, i kao što za osobe oštećenog sluha prevodilac u uglu slike prevodi, tako glavni obaveštajac stoji iza idola i mimikom prevodi sva duševna stanja kroz koja govornik prolazi, pa se tako na licu obožavaoca smenjuju samosažaljenje, samoljublje, hvalisavost, nadmenost, lažna smernost… vredi pogledati).
&
Da li je BIA dovoljno dobra da obraduje zasad neraspoređenog velikana? Gospodar je osim Vebera, čika Jove Zmaja i udžbenika za treneraj čitao i Makijavelija: je li za vladaoca bolje da ga podanici vole, ili da ga se boje? Bilo bi dobro i jedno i drugo, ali ako to ne ide uvek jedno sa drugim, sigurnije je da ga se plaše, pa dobro, je li Gospodar, nagradivši čitavu bulumentu ministarskim zvanjima, odlučio da malo zastraši raspojasanog vazala? Da, u samom odugovlačenju ima nečeg zastrašujućeg, pretećeg, nedokučivog, ali upravo stoga poučnog: božanska i milost i nemilost potiču iz izvora nedostupnog razumu sinova Adamovih: „Posuvratiću onu jevrejsku dabogda imao pa nemao, u novu, moju, srpsku: dabogda nemao, pa dobio! Kad nakon deset ili više dana na žeravici bude video da sam ga čuvao za jednu od najuglednijih naših službi, biće mi Vulin još odaniji nego dosad! Ili ću opet biti kreativan i nepredvidljiv, što je majka svega dobrog i u košarci, mogu na čelo BIA-e da postavim našeg Glišića, ili Đuku, kome preti opasnost da bude isteran iz Advokatske komore? Zašto i na tom položaju ne bismo imali ženu? Jeremićka? Uzelac? Obe? Ah, dođe i meni da se zahvalim svemiru na raznovrsnosti bitka, građani me žale što nikad ne spavam, a ja uživam prebirajući po ovoj neumornoj glavi šta bih sve mogao da uradim, ili od čega sam sve u stanju da se suzdržim, šta sve mogu da tajim, pa čak da i sam ne znam do poslednjeg momenta! Da, ushićuje me upravo ovo odugovlačenje, kad svi misle da nešto već jednom moram preseći: kolika li je ta moja duša kad se toga slatkog mučenja i tog neuporedivog užitka ne može nikad nasititi!“
Peščanik.net, 28.10.2022.
Srodni linkovi:
Mario Reljanović i Sarita Bradaš – Kratka horor priča (sa elementima basne)
Ljubodrag Stojadinović – Nekoliko laskavih rečenica
Sofija Mandić – Sve bi kolaboriralo
Vesna Pešić – Šta je to prosrpska vlada?
Nadežda Milenković – Mešanje ili mućkanje?
