Od nedelje, kada je sa sednice partijskog organa odjeknuo navodni sastav nove Vlade Srbije, slušamo i čitamo ozbiljne analize dometa ovakve Vlade. Serioznost je na nivou – kao da je Vlada zaista izabrana prozivkom predsednika Srbije nakon sednice glavnog odbora SNS-a. Istina je da nije, da je rasprava o njenom izboru u toku u Narodnoj skupštini i da glasanje tek predstoji. Ali to kao da nikoga više ne zanima.
Javnost se više nego ikada ranije srodila sa idejom da je Vučić u nedelju čitanjem imena partijskih drugova izvršio ono što se u demokratskom društvu zove izbor Vlade. List Danas objavio je tekst pod naslovom Vučić objavio sastav nove Vlade: Ovo su novi ministri (SPISAK). I drugi mediji, koji sebe vole da definišu kao profesionalne, sledili su ovaj model. O tabloidima ne vredi ni govoriti. Ozbiljna javna glasila već danima vrve od tekstova o „novim ministrima“, o njihovoj istočnoj ili zapadnoj orijentaciji, o tome da li su njihova imena uopšte bitna jer je ključ svih odluka na jednom i dobro poznatom mestu. Mediji koji su naklonjeni vladajućoj garnituri i oni koji nisu se razlikuju samo u interpretaciji potonjeg – da li je donošenje odluka na jednom mestu dobro ili loše (mada se i ova granica prihvatanjem omnipotentnosti predsednika polako briše). Tako je kako je – žele da nas ubede. Opirati se može samo čudak i budala. Verovati u procedure bilo koje vrste, pa i pri izboru Vlade, isto je što i verovati u Deda Mraza ili Zubić Vilu. To je za tvrdoglave, nezrele, neozbiljne, za decu. Ozbiljni ljudi znaju kako stvari zaista funkcionišu i kako da se prilagode trenutku.
Od retkih koji i dalje čvrsto stoje na stanovištu da je tiranija jednog čoveka i jedne partije neprihvatljiva dobili smo analize koje su istovremeno relevantne i irelevantne. Ne jer njihovim autorima fali inteligencije i lucidnosti, već iz sasvim drugog razloga. Teško je reći bilo šta smisleno o političkoj nedođiji u kojoj se Srbija trenutno nalazi. Teško je i svaliti svu krivicu za ovakvu situaciju samo na SNS. Opozicija i građani su u trenutku globalne krize trpeljivo čekali konstituisanje Skupštine (4 meseca) i izbor Vlade (skoro 7 meseci) od održavanja izbora. Deluje da institucije nisu potrebne ne samo Vučiću, već nikome. Ako i jesu građanima, navikli su da ih nemaju, pa bolje i ne traže. Ovom opšteprihvaćenom državnom i građanskom poniženju je izuzetnim decenijskim zalaganjem doprinela SNS. Ali ono nije bilo moguće bez suštinske, eksplicitne i implicitne kolaboracije većine.
Kolaboracija je ujedno i reč dana.
Tokom jučerašnje skupštinske rasprave, mandatarka Brnabić je pokušala da se osvrne na stanje u energetskom sistemu. Uz sve napore da izgovori kako bi energetski sistem pod određenim uslovima kolabirao, Brnabić je kao pokvarena ploča ponavljala: sve bi kolaboriralo. Pokušala je i sričući – sve bi ko-la-bo-ri-ra-lo. Ponavljala je Brnabić 4 puta i svaki put ju je nepopravljivo vodio do kolaboracije. Oko nje su nemo sedeli budući ministri-kolaboranti. Za istoriju, a možda i stručnjake za lapsuse, interesantna je ovakva mentalna opsednutost mandatarke kolaboracijom.
Čini se da je u ovom komičnom (i ispostaviće se, viralnom) momentu neočekivano, ali nesvakidašnje uporno zasijala istina. Probila se iz redova budućih ministara, slojeva njihove intelektualne prljavštine, neznanja, kriminala, nečistih savesti i neutemeljenih ambicija. Iz prekaljenog udvorištva same Brnabić vrisnulo je priznanje – da kolaborira.
Značenje ove reči (lat. collaborare, sarađivati) je povezano sa učešćem u zajedničkom poduhvatu. U društvenom i političkom govoru se najčešće koristi u negativnom smislu. Kolaborira se uglavnom sa neprijateljem, sa okupatorom, sa silama zla. Kolaboracija je sinonim za beščašće, za izdaju opšteg dobra.
I baš takva će biti nova Vlada Srbije, ako bude izabrana onako kako ju je u nedelju prozvao predsednik Srbije. Deluje da je Vučić pronašao najbolje i najucenjenije kolaborante koji će podići još viša utvrđenja oko naše političke nedođije. Ove zidine imaju za cilj da nas dodatno odseku od realnosti i civilizovanog sveta. Prethodni kolaboranti su u tome već prilično uspeli – ne primećujemo da sve manje vidimo šta se dešava sa druge strane zida, da se sve slabije orijentišemo u odnosu na okruženje. Slabo percipiramo i šta se dešava sa ove strane zida. Pola godine nismo primećivali da Srbija nema Vladu; sada ne primećujemo da nema novu. Gutamo besmisao kao dobar dan. Realnost nas je sludela i zabetonirala u samicu u koju povremeno ulazi dobri čuvar Vučić – da nas ugreje, nahrani i uteši. Tu je i kada treba da raspodeli neki dinar, od svega što nam je prethodno uzeo.
Ali čak i kada to radi, kada nam pruža šansu da privremeno preživimo, čujemo samo njega. Prisustvujemo monodrami u kojoj ima mesta za samo jednog junaka i samo jedan glas. Dokle će to trajati, nije izvesno. Deluje da to više ne zavisi od nas ili da makar ne zavisi samo od nas. Ali svaki komad i svaka predstava imaju kraj. Jednom kada se ova naša završi ostaće dobar štos – nenadani proboj istine u stvarnost i nevoljno priznanje mandatarke da bi svi kolaborirali, samo da mogu.
Peščanik.net, 26.10.2022.
Srodni linkovi:
Mario Reljanović i Sarita Bradaš – Kratka horor priča (sa elementima basne)
Ljubomir Živkov – Strah i nada
Ljubodrag Stojadinović – Nekoliko laskavih rečenica
Vesna Pešić – Šta je to prosrpska vlada?
Nadežda Milenković – Mešanje ili mućkanje?
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Sofija Mandić (see all)
- Dogovor koga nema - 19/04/2024
- Dačić’s referendum - 18/04/2024
- Dačićev referendum - 09/04/2024
