Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Evropska komisija objavila je novi godišnji Izveštaj o napretku Srbije u evrointegracijama (u daljem tekstu Izveštaj). Vlast je Izveštaj proglasila povoljnim (a kako bi drugačije), iako to naravno nema mnogo veze sa realnošću. Prema rečima predsednika jedini problem je udaljavanje od spoljne politike Evropske unije. To naravno nije tačno. Kroz Izveštaj se uočavaju mnoge sistemski i strukturni nedostaci koji se ponavljaju godinama unazad, ali je samo dan posle njegove izjave tehnička premijerka/večita mandatarka javno izrekla ono što on želi da kaže ali ne može – nekakav nacionalni interes se protivi ovom usaglašavanju, i tako će i ostati dok se oni pitaju.

Kada je reč o pravima radnika, čini se da Izveštaj istovremeno pokazuje njihovo dalje sistematsko devastiranje, ali i propušta da konstatuje neke važne činjenice. Jasno je da su stvari izmakle kontroli kada imamo situaciju da se prava radnika – osim u poglavljima 2 i 19 koja su tome namenjena – analiziraju i u kontekstu (ne)poštovanja ljudskih prava (pogodili ste, u pitanju je Linglong), trgovine ljudima (Linglong), sprečavanja diskriminacije migranata i dece migranata. Tako se teme iz poglavlja 2 i 19 prebacuju u poglavlja 23, 24, pa i 26.

Srbija i dalje nije potvrdila Međunarodnu konvenciju o zaštiti prava svih radnika migranata i članova njihovih porodica. Trenutni pravni okvir daleko je od savršenog, ali ni njegova primena nije dobra. Ona je selektivna i praktično ne postoji kada su u pitanju politički osetljivi slučajevi (šta je politički osetljivo procenjuje isključivo garnitura na vlasti, vođena osećajem zaštite sopstvenih interesa koje proglašava opštim interesima). Tako se u delu Izveštaja koji se odnosi na osnovna prava ističe da u slučaju vijetnamskih radnika nisu primenjeni delotvorni mehanizmi da se konstatuju povrede prava radnika, iako je formalno (da ne kažem fiktivno) primenjen inspekcijski nadzor. Ova situacija dovela je do toga da se aktiviraju specijalni izvestioci za ljudska prava migranata i za oblike savremenog ropstva i pozovu vlasti u Srbiji da što brže procesuiraju ove situacije. Kako se to završilo, znamo i sami.

Kada je reč o samoj oceni poglavlja 19, koje obuhvata izuzetno važne oblasti socijalne politike i rada, čini se da je iz godine u godinu sve jasnija njegova nebitnost u procesu (navodnog) pristupanja Srbije Evropskoj uniji. To je vidljivo iz činjenice da se oblasti u kojima se mogu jasno identifikovati ozbiljna odstupanja od standarda postavljenih osnovnim principima i pravnim tekovinama EU, već tradicionalno analiziraju kroz tekst u kojem autori istina uočavaju neke značajne nedostatke, ali mnoge druge propuštaju da uoče, iako se o njima dovoljno govori u stručnoj javnosti i jednostavno im ne mogu biti nepoznati.

Izveštaj dakle konstatuje mnoge nedostatke, kao što je nedovoljan kapacitet Inspektorata za rad, praktično nepostojeći socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje, izuzetno izražen rodni jaz, socijalne razlike koje su daleko veće od proseka zemalja Evropske unije, socijalna davanja koja su mala i nedovoljna i smanjuju se u odnosu na ukupan BDP tokom godina, kao što se veštački i namerno smanjuje i njihov obuhvat (na primer, broj korisnika novčane socijalne pomoći). Slučajno ili namerno, u Izveštaju se navodi da „prosečna potrošačka korpa“ iznosi 323 evra, što je užasno daleko od istine – ova korpa je u decembru 2021 (hajde da zamislimo da su u EK imali neki stariji podatak) iznosila 80.181,37 dinara (ili oko 682 evra) a u julu 2022 (vreme kada se otprilike pisao nacrt Izveštaja) 86.839,68 dinara (ili oko 739 evra). Biće da su autori pomešali prosečnu potrošačku korpu sa minimalnom potrošačkom korpom. Sitna, birokratska greška reklo bi se, ali na terenu veoma važna jer sa minimalnom potrošačkom korpom niko ne može da preživi, a o dostojanstvenom životu ne vredi ni pričati. Greške se potencijalno nastavljaju, jer nije jasno kako su autori izveštaja došli do podatka da je prag rizika od siromaštva za tročlanu porodicu iznosio 237 evra u 2021. godini. Prag rizika od siromaštva za tročlanu porodicu (dvoje odraslih i dete do 14 godina) računa se po formuli 1+0,5+0,3 (ponderi za prvog odraslog, drugog odraslog i dete) = 1,8. Prag rizika od siromaštva u SILC 2020 (podaci Eurostata) za jednočlano domaćinstvo je 2.240 evra godišnje, odnosno 186,7 evra mesečno, što je za tročlano domaćinstvo prema datoj formuli 336 EUR mesečno – a ovo je posebno indikativan podatak jer se dolazi do zaključka da je minimalna potrošačka korpa ispod granice siromaštva, što je posebno važno jer se mnogi političari i poslodavci upravo njome vode kada pokušavaju da nas ubede da živimo bolje nego što mislimo. Računica iz Izveštaja to međutim ne pokazuje.

Dok se za većinu indikatora daju podaci o prethodnoj godini i vrši poređenje, za rodne razlike u stopama zaposlenosti i neaktivnosti to nije slučaj. Zanimljivo, jer je baš u ovoj oblasti došlo do pogoršanja: razlika u stopama zaposlenosti muškaraca i žena je porasla sa 14 na 14,9 procentnih poena, dok je razlika u stopama neaktivnosti žena i muškaraca porasla sa 14,7 na 15,2 procentna poena. Izveštaj je takođe rodno slep u pogledu pojedinih aspekata zarada. Dok su u septembru 2020. godine visokoobrazovane žene imale 29% niže prosečne zarade od muškaraca istog obrazovanja, u septembru 2021. njihove zarade su bile niže za 33,5%.

U Izveštaju se konstatuje da se pravo Srbije ne primenjuje na radnike upućene iz inostranstva, kao i da se na njih odnose samo propisi koji se tiču bezbednosti i zdravlja na radu. Ovo je naravno tačno, ali autori propuštaju da konstatuju da najveći broj „upućenih“ radnika uopšte nije upućen, već ih u tu kategoriju stavljaju Ministarstvo za rad i inspektori rada, iako ne postoje dokazi o njihovom statusu upućenih radnika (slučaj vijetnamskih radnika), ili je očigledno reč o fingiranom statusu (slučaj indijskih radnika). U izveštaju se ne konstatuje ni činjenica da – gle čuda! – ovi radnici najčešće rade na infrastrukturnim ili drugim državnim projektima, za koje je država platila privatnim kompanijama koje su njihovi poslodavci, kao ni da nikakvih posledica po nesavesne poslodavce nije bilo nakon što je otkriveno da masovno krše propise Republike Srbije, do onog intenziteta i obima koji predstavlja krivično delo iz člana 163. Krivičnog zakonika, a u pojedinim slučajevima i potencijalno niz drugih krivičnih dela (u navedenim primerima, trgovinu ljudima).

Nema ni reči kritike o programu „Moja prva plata“ koji je neustavan i o kojem se izjasnio i Komitet UN-a za ekonomska, socijalna i kulturna prava u kontekstu zabrinjavajuće prakse – naprotiv, samo se konstatuje da se on i dalje sprovodi, reklo bi se čak da ta konstatacija ima i pozitivnu konotaciju. (Autori na primer vredno beleže povećanje davanja polaznicima ovog programa, bez ikakve namere da napomenu da su ta primanja daleko niža od minimalne zarade, i još dodaju – na svoju sramotu – da program služi radnoj aktivaciji mladih bez prethodnog radnog iskustva, propuštajući da kažu da je reč o radnoj eksploataciji kojom se krši niz ustavnih prava tih istih mladih.) U Izveštaju se naprotiv konstatuje da je na polju radne aktivacije mladih učinjen „ograničeni napredak“ i to se obrazlaže činjenicom da se lagano krenulo u uspostavljanje garantnog fonda za mlade, koji uopšte nije uspostavljen niti je uopšte tako nešto bilo predviđeno – u pitanju je samo najava, a rok je postavljen za 2023. godinu. Takođe, navodi se podatak da je stopa mladih koji nisu ni na školovanju ili obuci niti su zaposleni (NEET) pala – što je tačno i što ne mora da bude nužno dobra stvar imajući u vidu „Moju prvu platu“, ali se navodi podatak Republičkog zavoda za statistiku koji se odnosi na uzrast 15-24 godina od 16,4% dok se ne navodi drugi (nepovoljniji) podatak Eurostata od 18,8% koji se odnosi na uzrast 15-29 godina i koji suštinski otkriva veoma slabe pozitivne pomake i činjenicu da je Srbija daleko od proseka EU, kao i da od država članica EU samo Rumunija i Italija imaju lošije rezultate u ovoj kategoriji. Ovo je još čudnije ako se zna da je za izveštaj za prethodnu 2020. godinu korišćen podatak Eurostata, sa kojim se poredi ovaj „veliki uspeh“ vlasti.

Dalje, nema ni reči o neustavno i nezakonito nametnutoj radnoj obavezi medicinskim radnicima koja i dalje traje dok čitate ove redove, iako je vanredno stanje u Srbiji ukinuto pre skoro dve i po godine. Nema ni reči o predloženom novom zakonu o sezonskim poslovima, koji ne samo da nije usaglašen sa pravnim tekovinama EU, već upravo predstavlja značajno i trajno odstupanje od tih standarda, čime se šalje poruka da Srbija nije ni zainteresovana da se harmonizuje u okviru poglavlja 19, jer to predstavlja ozbiljnu pretnju aktuelnoj politici osiromašenja i obespravljivanja radnika preko svake mere, na način koji se može porediti sa najgorim eksploatatorskim pravnim režimima.

Ništa od toga nije pomenuto, verovatno jer se ne uklapa u sliku o „umerenoj pripremljenosti“, što je ocena koju je Evropska komisija dala u Izveštaju za ovo poglavlje. Drugim rečima, Izveštaj u odnosu na poglavlje 19 podseća pomalo na ono što bi vlasti napisale same o sebi – niz statističkih (mestimično pogrešnih) podataka i opštih mesta, analize koja to nije jer ne ulazi u dubinu i ne otkriva srž stvari – koliko se zapravo Srbija udaljila od pravnih tekovina EU sa kojima se, formalno, usklađuje. Kritički ton jeste prisutan, nemojte me shvatiti pogrešno da je u pitanju dodvoravanje vlastima jer to svakako nije dominantan ton ovog dokumenta, ali odnos prema važnim pitanjima koja su samo dotaknuta, ili nisu čak ni pomenuta, previše je površan da bi se iz njega mogao izvesti (zasluženi) negativan zaključak o poziciji Srbije u odnosu na obaveze iz poglavlja 19. Umesto toga, zaključak do kojeg dolaze autori Izveštaja je mlak i ne ukazuje na kritične procese koji Srbiju udaljavaju od standarda dostojanstvenog rada za sve radnike, ne bih rekao nepovratno ali zasigurno trajno, dok su ova vlast i njena politika jedine za koje glasa veći deo građana Srbije.

Da li se na osnovu ovoga može reći da će Poglavlje 19 biti potrošeno kao kusur u trgovini sa nekim drugim, „važnijim“ poglavljima? Čini se da hoće, jer je premalo pažnje posvećeno procesima koji se u okvirima rada i socijalne politike javljaju kao očigledna posledica šireg konteksta naopakih politika koje se sprovode. Ukoliko EU i njene članice iskreno žele organizovanu i savremenu demokratsku državu u svom članstvu, teško da mogu pristati na ogromnu većinu poteza – kako političkih i strateških, tako i zakonodavnih i faktičkih – koje je država Srbija načinila u oblasti rada i socijalne politike u prethodnoj deceniji. Pretpostavljam da je ključna reč u prethodnoj rečenici „ukoliko“. Jer se na osnovu ovog Izveštaja čini da je došlo do potpunog zamora i sa jedne i sa druge strane. Vlast rado koristi ogroman novac koji EU sliva u Srbiju, ali rado jaše na populističkim politikama beskrajne ljubavi prema Rusiji i otporu prema svemu što dolazi sa ideološkog „zapada“. EU je sa druge strane toliko voljna da odigra „istorijsku“ ulogu u spoljnoj politici (i valjda tako zaleči komplekse političkog patuljka koje joj uporno nameću SAD) i samostalno reši pitanje statusa Kosova, da je spremna zauzvrat da na razna sporna pitanja zažmuri. Tako je, rekao bih sasvim svesno, postala talac neobuzdanih apetita vlasti u Srbiji i samo je pitanje kada će prevladati neko drugo mišljenje u Evropskoj komisiji (a ono je već sasvim vidljivo u Evropskom parlamentu) da ceo taj proces jednostavno nije vredan truda. Dovedeni smo u situaciju da možemo da iščekujemo ili potpuni odustanak od evrointegracija (položaj Bosne i Hercegovine, ili u najboljem slučaju Severne Makedonije gde je želja za integracijama sistematski i veoma nesuptilno opstruirana od strane pojedinih država) ili – a verovali ili ne, ovo je verovatno lošija opcija – da prođemo kao Rumunija i Bugarska, donekle i Hrvatska, i da postanemo članovi EU sa gomilom nerešenih problema i polukriminalizovanom privredom. U oba scenarija se radniku u Srbiji loše piše, jer se standardi iz poglavlja 19 koji poslednjih godina dobijaju na značaju u samoj Evropskoj uniji, neće primeniti i na njega. Osim naravno ukoliko ne krene putem miliona onih koji nisu sačekali da standardi dođu kod nas, već su im otišli u susret u neku od država EU.

Peščanik.net, 29.10.2022.


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.