„Vidite, mi zapravo nismo protiv Jevreja, samo protiv jevrejskih aktivista, odnosno protiv tzv. ideologije jevrejstva.“, izjavio je gost, gladeći svoju elegantno fazoniranu bradu. „Naš problem nisu Jevreji, koji su to što jesu u svoja četiri zida. Mi samo imamo problem sa time da se jevrejstvo nameće kao nešto normalno, da se sa njim izlazi u javni prostor. Jer vidite, nas pravoslavne hrišćane Sveti Nikolaj uči da je jevrejstvo đavolska rabota i svaka javna promocija jevrejstva stoga vređa naša verska osećanja.“

„Pa dobro, ali nije vam valjda problem da oni samo malo prošetaju gradom?“, šarmantno će voditeljka. „To valjda nikoga ne ugrožava“.

„Ali svi znamo kuda to vodi.“, odgovori joj gost. „Ova šetnja je tek početak, a svi smo videli kako se završava – skaradnim jevrejskim ritualima – evo imam slike tih sablazni, hoćete da vam pokažem?“

„Nema potrebe!“, voditeljka će kroz smeh.

„Jevrejski lobi se“, nastavi njen gost, „po našim saznanjima, duboko infiltrirao u Vladu Srbije i ne namerava da zaustavi svoj marš kroz institucije sve dok ne počne sa oduzimanjem dece od hrišćanskih roditelja. Poznato je, uostalom, da mnogi jevrejski aktivisti koriste krv hrišćanske dece u svojim religijskim ritualima. Ali ja ponovo naglašavam, mi ne zagovaramo nasilje protiv bilo koga. Mi samo činimo sve što je u granicama zakona da sprečimo dalju promociju totalitarne ideologije jevrejstva.“

„Ali zar ne mislite“, upita voditeljka, sada već pomalo zabrinuto, „da bi ovo što pričate moglo da navede nekog drugog ko ovo sluša, na nasilno ponašanje?“

Gost se uozbilji, pokazujući da je svestan težine poblema i uz uzdah reče: „To je rizik svakog političkog delovanja. Naravno da ono što ja pričam nije politički korektno, ali šta je alternativa – da prestanem da iznosim svoje mišljenje?“

***

Možete li da zamislite televizijsku emisiju, u udarnom terminu, na jednoj od najgledanijih nacionalnih televizija, u kojoj se vode ovakvi razgovori? Ako u ovom dijalogu, mutatis mutandis, Jevreje zamenimo homoseksualcima, neće ni biti potrebe da je zamišljate, takva emisija već postoji i njeno ime je Utisak nedelje.

U istoj emisiji mogli smo da vidimo i svakojaka druga čudesa. Recimo velikog liberala koji smatra da se ne treba držati osnovnih liberalnih prava kao pijan plota, i koji je u tom smislu predložio da se Glišić i Stojanović „nađu na pola puta“ tako što će se jedan obavezati da izloži samo polovinu sporne izložbe, dok će drugi na ulicu izvesti samo polovinu besnih homofoba. Predlog je, naravno, sa obe strane bio dočekan smehom, ne samo zato što zvuči najblaže rečeno nerealno, nego i zato što se očigledno radi o potpuno pogrešnoj vrsti odgovora – ovde nije u pitanju sukob interesa, nego sukob principa. I pola izložbe je izložba – ona se može održati ili ne, ali se ne može samo malo održati, baš kao što se ne može biti samo malo trudan. Ali to je nešto što politički realizam, u svojoj srpskoj varijanti, nikako da shvati – oko nekih stvari prosto nema pogađanja. On bi da se oko svega nađe na pola, oko svega da napravi kompromis. To je, čini mu se, njegova velika i duboka politička mudrost.

Originalnu pomiriteljsku ideju imala je i voditeljka – organizatori Prajda su pogrešili što su organizovali provokativnu izložbu; bolje bi bilo, po njenom mišljenju, da su umesto toga organizovali javno čitanje odlomaka iz „Smrti u Veneciji“. Ovo mi se čini kao izvrsna ideja – umesto Isusa na biciklu, pedesetogodišnji fon Ašenbah koji na plaži uzdiše za četrnaestogodišnjim Tađom. Glišića bi to sigurno oduševilo, a ne isključujem ni mogućnost da bi, u tom oduševljenju, otvoreno podržao Prajd. Sam Man je ipak znao malo bolje, i ondašnjim Glišićima se nije obraćao citatima iz „Smrti u Veneciji“, već probranim rečima za koje je znao da jedino razumeju.

Taman sam mislio da ovim zaključim tekst, kad mi je do ruku došao najnoviji broj Vremena i najnovija kolumna TV manijaka, u kojoj između ostalog piše i sledeće:

„Po cenu da budem pogrešno shvaćen, pohvaliću primer tolerancije koji sam video na televiziji. U poslednja tri dana, u dva navrata sam video kako za istim stolom sede Vladan Glišić iz Dveri i Boban Stojanović, gej aktivista. U tom razgovoru ima još uvek malo dodirnih tačaka, ima mnogo isključivih stavova, ali već u drugom susretu – atmosfera je postala mirnija. Niti ovaj iz Dveri ima rogove, niti ovaj iz Prajda šeta go i napada decu. Verujem da tako uvek počinje dijalog koji nam je životno potreban.“

Zaista, Vladan Glišić, baš kao ni junak poznate Koenove pesme, nema rogove. Imamo ih mi koji sve ovo čitamo, gledamo i slušamo.

Peščanik.net, 11.10.2012.

TEMA – PARADA PONOSA +