Annie Ernaux, foto: Isabelle Eshraghi/New York Times
Ani Erno (Annie Ernaux) dobila je Nobelovu nagradu za književnost 2022. Mnogi su zaključili da je to bio spasonosni izlaz za žiri, jer je tako izbegao dodeljivanje nagrade Salmonu Rašdiju i posledično izlaganje fatvi: mnogi su javno tražili da se njemu dodeli nagrada, upravo zbog napada i zbog zaštite slobode izražavanja – recimo Margaret Etvud. Ani Erno je inače velika zastupnica Palestinaca i potpisnica mnogih peticija protiv politike Izraela. Nobelov komitet je poznat po gestovima koji nedvosmisleno otkrivaju političku motivaciju i osetljivost na mogućne reakcije. Ove godine, to je uskraćivanje nagrade za medicinu naučnicima koji su otkrivali vakcine za Covid 19. O nagradama za književnost, sa Bobom Dilenom i Peterom Handkeom i korektivima, posebno ženskim, među njima (Olga Tokarčuk, Luiz Glik) napisano je mnogo. Ovogodišnja Nobelova nagrada za mir aktivistima iz Belorusije, Ukrajine i Rusije posebno jasno pokazuje kako ta politička motivacija deluje. A sa druge strane, nagrada za ekonomiju pripala je jednom od najozloglašenijih neoliberalnih ekonomista…
Ako ispustimo sve nespretnosti nobelovskog PR i svo mogućno „prepoznavanje“, ostajemo, srećom, sami sa Ani Erno. Ovo „sami“ posebno je važno, jer Ani Erno je potpuna suprotnost bilo čemu senzacionalnom i široko popularnom. Poređenje, bar po temama, sa Elenom Ferante ili Lejlom Slimani odmah otpada upravo u toj tački. Još više otpada ako bismo je poredili sa Karlom Uve Knausgordom ili sa Sali Runi, bez konkurencije najrazglašenijim autobiografsko/banalnim blebetalima današnjice. Ani Erno, od svog prvog romana Ispražnjeni orman pa sve do Godina, piše kraće autobiografske romane, ali su svi podjednako ili više sociološki nego autobiografski, i slučaj autorke i njene porodice uzet je zato što je najbliži. Tema nezakonitog abortusa u šezdesetim godinama prošlog veka, prolaza kroz društvo predrasuda koje nanosi duboke rane, borba žene za nezavisnost i ljubomore koja nagriza tu pravilnu odluku, francusko posleratno društvo iz žablje perspektive – to izvesno nisu teme koje su ikada, a danas ponajmanje, bile „in“. Nepokolebljivi feminizam, socijalna svest, jasno levo opredeljenje, još manje. Poetika Ani Erno je stroga i skoro pragmatična: fikcija je isključena, detaljni opisi takođe, nema ničega fantastičnog ni magičnog. Sve to nadoknađuje bogatstvo jezika, smela mešavina niskog i mislenog, govora ulice i refleksije celokupnog društva. Život Ani Erno sličan je tome: živi u pariskom predgrađu, bila je profesorka književnosti. No sa druge strane, ove godine je na filmskom festivalu u Kanu prikazala Godine Super 8, koji je napravila (napisala i režirala) sa svojim sinom. Reč je o montaži porodičnih filmova koje je snimao njen bivši i sada pokojni muž između 1972. i 1981, i koji prikazuju pre svega nju, ženu koja se bori protiv uvlačenja u buržoaski život i koja konačno pronalazi pisanje. O sebi je u Kanu rekla: „Ja sam samo žena, žena koja piše“. Njeno dugogodišnje zanimanje za film tu nalazi kraj – književnost je izvesno prevladala.
Da li svako zaslužuje roman o svom životu? Neverovatno širenje pisanja i stvaranje potrebe za pisanjem o sebi danas, daleko i izvan analognih trendova koje stvara izdavačka industrija, daje na to pozitivan odgovor. No Ani Erno ne pripada nijednoj od ovih populacija. Ona pripada onoj najređoj, piscima koji su ceo život ostali verni sopstvenim uverenjima i izazovima i nisu se micali sa glavne linije fronta. Čitati ženu koja je dosledna feministkinja više od šezdeset godina i koja je uspešno izbegla sve zamke kulturne „uspešnosti“, uz osvajanje mnogo uistinu vrednih i dostojnih književnih nagrada, nije nimalo teško – samo treba početi.
Kod nas je do sada izdavačka kuća Štrik objavila Zaposednutost, ove godine. U Hrvatskoj je prevedeno nekoliko njenih knjiga. Treba očekivati, ili se bar nadati, da će prevoda biti više posle dodeljivanja Nobelove nagrade.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
