Svako je posle završne zvanične zabave na londonskoj Olimpijadi mogao uzeti poruku koju je hteo: u naslovu je ona koju sam ja izabrala. U teško savladivoj i ogromnoj samousluzi britanskog izvoznog pop-a, koji je označio živote nekoliko generacija a naročito moje, uz svu odbojnost jako besnog kolonizovanoga i sve druge rezerve koje mogu imati delovi Evrope danas manje poznati nego pred kraj 19. veka, bilo je nečega što je genuini, moćni, skoro neuništivi proizvod ogromnog značaja: nepriznavanje, zafrkavanje, blaćenje vere – bilo koje vere. Ne mislim naravno na ponovno sretanje “spajsica”, koje su isto tako besmislene kao i za vreme aktivnog delovanja: jedina zasluga im je možda to da su jedanput u prošlosti razveselile Nelsona Mandelu… Mlade snage su bile uglavnom žalosno ispod visine jako umornih starica i staraca; zabava se uostalom i završila mucavom himnom My Generation grupe Who, sa još čudesno živim i koliko-toliko pevajućim Rodžerom Daltrijem. Samo na osnovu te pesme, teško bi se zaključilo bilo šta o artikulisanosti generacije, ali i priznanje neartikulisanosti nešto znači. Simbolička vrednost te pesme je naprosto nenadmašna.

Ukratko, zabava je mogla zadovoljiti svakog cinika iz te generacije, i to bilo skoro dovoljno, ali su se organizatori odlučili da posegnu dublje: pustili su Imagine Džona Lenona, ne samo početak i ne samo instalaciju Joko Ono, već celu pesmu. Ozbiljno lice već trideset godina mrtvog šaljivca je poslalo ključnu poruku, koja floskule o miru, toleranciji i ljubavi vraća u stvarnost: “No religion too…” Reči se odnose na veru, svaku veru, svaku crkvu. Sledilo je još prizivanje duha Fredija Merkurija i komuniciranje sa njim, proglas seksualne slobode Džordža Majkla i prijatan dokaz da je Ani Lenoks jož živa, najbolja i najlepša, a onda je došao vrhunac ateističke zabave: Erik Ajdl, član nekadašnje grupe Monti Pajton, je otpevao svoju pesmu “Always Look On The Bright Side Of Life” (Uvek gledaj na svetliju stranu života) iz završne scene filma Pajtonovaca Brajanov život iz 1979. Za one koji se ne sećaju, ili ne znaju: Pajtonovci su svoj najluđi i najurnebesniji film zasnovali na zapletu o životu beznačajnog jerusalimskog građanina Brajana Koena, koga su zamenili sa Isusom Hristom. Zlosrećni Brajan (Grejam Čepmen) ima čantravu majku (igra je Teri Džouns), ne naročito uspešan seksualni život, i ne snalazi se sa arogantnim Rimljanima, mnogobrojnim organizacijama za oslobođenje Palestine, Izraela i naroda uopšte, vernicima, sveštenicima, sektama, vanzemaljcima koji ga slučajno otmu – ukratko, potpuni je luzer, koji završava na krstu sa još dvadesetak drugih. Na krstu, nemogući praznoglavac (igra ga Erik Ajdl) započinje šašavu pesmu o tome kako treba gledati na svetliju stranu života, i razapeti se pridružuju. U filmu tako reći nema scena koje nisu nezaboravno smešne, otrovno sarkastične ili naprosto lude. Nema nijednog lika koji bi pokazao razum ili ono što želimo da vidimo kao ljudska osećanja: stoga je film, premda najbliži nonsens humoru, zapravo bliži realnosti od mnogih ambicioznih realističkih. Među ludim scenama je izvesno najluđa ona u kojoj rimski centurion zapoveda Brajanu, koga je ulovio kako u pogrešnom padežu na latinskom piše grafit na zidu “Rimljani, idite kući!”, da na istome zidu ispiše pravilan oblik sto puta. Nijedna zabluda nije oproštena, nijedna verska, crkvena, politička ili kulturna glupost zaboravljena.

Film je postao kultni, a tome su doprineli i masovno zabranjivanje i napadi gnevnih verskih grupa. Bio je zabranjen u Irskoj i Norveškoj – što je iskorišćeno za reklamiranje. Može li se uopšte zamisliti film koji je zabranjen u Norveškoj – pa eto ga! Na pogrebu Grejema Čepmena 1989, Erik Ajdl je otpevao ovu pesmu. Danas je ona, bar u Velikoj Britaniji, jedna od vodećih pesama koje se u pogrebnim agencijama biraju za izvođenje na pogrebima… Kako je mogućno da crni sarkazam postane deo popularne kulture?

Mogućnih odgovora je mnogo: prvo, to je reakcija na versku bigotnost, licemerje, otvorene laži i sistemsku glupost crkava – svih crkava; drugo, to je ateistički odgovor na navalu pop-sujeverja kojim su danas preplavljeni mediji, a preliva se u publicistiku i slizava sa komercijalno usmerenom književnošću i filozofijom; treće, to je oštar zahtev da se pažljivo pročitaju propisujući tekstovi, verski ili ideološki; četvrto, to upozorava na opasnost skrivenih namera bilo kojeg pokreta u bilo kojoj fazi – revolucionarno/pripremnoj, u akciji, ili institucionalizovanoj; “ne verovati” je zahtev koji možemo prevesti samo u akciju čitanja, saznavanja, proveravanja, dakle prosvećenosti. Jadanje nad tim što niko više ne čita Deni Didroa može se ublažiti time što se niko ne može smejati ni filmu ni pesmi ako istovremeno ne razmišlja. Prosvetiteljstvo i ateizam po skraćenom postupku?

Recimo da je bar jedan, ali izvesno milionski deo publike na završnome žuru i tokom TV prenosa mislio isto, i smejao se sa istim razlozima – naročito kad su se oko Ajdla pojavili bolivudski plesači i plesačice. I tu je direktan smisao i poruka ateističkog žura, na kojem se nisu mogli pojaviti aktualni događaji, ali se program izvesno odnosio na njih: za poluminutni muzičko-plesni skeč, tri mlade ruske žene treba da odsede u zatvoru sedam godina. Slučaj Pussy Riot je u osnovi isto čemu smo se veselili na olimpijskom stadionu: provokacija i ismejavanje crkve, vere, i politike koja je sa njima srasla, sa koje god strane – i gluposti, da se ne zaboravi. Ateistička žurka je jasno pokazala da hapšenje nije rešenje, naročito kada bi trebalo uhapsiti nekoliko stotina miliona. Ili samo Erika Ajdla, duh Fredija Merkurija, i nešto sportista i dobrovoljaca, koji su horski zviždukali kako pesma i zahteva? “Strasnog sportistu” Putina je poruka morala pogoditi u čelo. Nije naime reč o tome koliko će on biti plemenit, da li će im se, kako je jasno nagovestio, suditi po njegovoj volji, pa će u boljem slučaju dobiti uslovno, u manje boljem će im se priznati odslužena kazna i tako dalje, nego je reč o tome da se proces zaustavi, i nikada ne ponovi. Tu nije reč o Pussy Riot, već o Rusiji, za koju one brinu savesnije i pametnije nego državni i crkveni sistem. Poređenje između “tolerantne” Velike Britanije i drugih država sveta tu ništa ne pomaže: reč je o globalnom sukobu između gluposti i razuma, između namere da se čovečanstvo utuče ili da preživi. Proslava je svetu prikazala žalosno malu milionsku manjinu, jedino što je ovoga puta manjina imala mikrofon. Ne sumnjam da će na raznim stranama ispitivati ko je to dao mikrofon ateistima u ruke, da će javno procvileti uvređeni u svojim verskim osećanjima, da će “umereni” zatrpavati stvar pod tonama stereotipa, i da će se naći oštroumni kritičari pojedinosti nastupa na ateističkome žuru. Ostaje da je neko dao starcima, pa i mrtvima, priliku, i da su rekli najvažnije što su u životu imali da kažu: da se ne daju. Jedina prednost te generacije je što je sakupila dovoljno znanja i podataka da brzo prepozna: ukoliko je to ono što se može preneti, ne može biti bolje.

Peščanik.net, 16.08.2012.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)