Tri dana posle hapšenja, Milorad Grčić je na sredokraći karijere. Ništa za njega još nije gotovo, odmoriće se od funkcija kao nedužan i čestit trudbenik i rodoljub, pa će krenuti u nešto novo. Tako to ide kod njih ako preteknu.
Njegovo pečenjarstvo je već ušlo u legendu i postalo opšte mesto za naprednjačku omnipotenciju. Svako može da bude bilo šta i da radi sve, samo ako ga prorok obanja u svetoj vodici i uvede u dužnost.
Milorad, ili Mića po milosti vlasnika, uhapšen je pred uredom predsednika opštine u Obrenovcu. Tamo su ga višnji ostavili na uživanje pošto je lagodno i bez smetnji uspeo da satre Elektroprivredu Srbije, ne znajući zapravo čemu ona služi. Zar je moguće da Grčić bude direktor EPS-a, pitali su novinari vladaoca, a on je odgovorio: zašto ne bi bilo moguće, on je ozbiljan i pošten čovek, ja mu verujem, ja sam odlučio i odgovaram za njega. – Ali, on nema pojma o tim stvarima, ponovo se neko usudio da isteruje stvar sa Mićom do kraja.
„Pa šta“? To je bio odgovor koji je odveo Miću na sam vrh karijere.
Jednoga dana više nije bilo valjanog uglja iz Kolubare za rad termoelektrane, pa je Mića odlučio da se peći lože blatom koje u sebi ima ugljenu prašinu. To je bio poslednji direktorski pokušaj da raspiri oganj koji daje struju. Kad su se peći pogasile jer je otkriveno da blato slabo gori, gospodar mu je u prisnom razgovoru rekao: Mićo, jebi ga, moraćeš da radiš nešto drugo.
Mića, naravno, nije ni za šta, osim što je navežban za sve gadosti. I to ga je, kao naprednjačku sirovinu i nasilnika, preporučilo za vršioca apsolutne vlasti u malom mestu. Grčić je postao strah i trepet, muka i nevolja za grad sačinjen od svežih ožiljaka, gori od poplave.
A onda je vladar odlučio da tužioci u predmetima borbe protiv korupcije budu nezavisni pod njegovom ličnom kontrolom. Otvorio je nedelju lova na vucibatine u svojim redovima. Takvih ima svuda i na sve strane, koga god da uhapsi greške nema. Mića je baš bio zgodan: umazan blatom i zlim glasom, lišen viška pameti da se odbrani pozivanjem na tajne koje zna, ucenjen malom cifrom od koje će ga lako odbraniti oni koji su ga optužili. Vladar će pokazati narodu da je krenuo u obračun koji nije baš konačan, ali može da ga sačuva još neko vreme.
Grčić mu je nekako došao islužen i istrošen, sada već lokalni siledžija za manje poduhvate. Neupotrebljiv pre nego što se ustanovi da šteta od milion i nešto evra koju je napravio sa družinom, nije ništa u odnosu na ogromne sume koje su podelili daleko moćniji od njega i koji mu sada sude.
Sva slična pritvaranja bila su ranije farsične predstave za javnost pred kojom je vladar dokazivao svoju čistu biografiju, skromnost i asketizam.
Hapšenje Grčića i pridruženih lica ne rešava izvore smrtonosne korupcije, čak ni u tragovima. Ne vodi do njenih istinskih izvora, niti ide dalje od mlitave dnevne senzacije. Kako je nacionalni stadion rastao od dvestotinak miliona do skoro milijardu evra? Zašto su putevi petostruko skuplji nego što zaista koštaju? Šta se, u stvari događa sa katastrofom poznatom kao EXPO, koja je lična despotova utopija, sačinjena od tajanstvenog i nezamislivog trošenja i planske masivne pljačke.
Zbog toga su zahtevi u vezi sa zločinom u Novom Sadu živa rana posustalog režima, upornog u izbegavanju odgovora. Taj oblik svrhovite bandoglavosti je način odbrane od rasplitanja najmračnijih tajni. Ako se sazna koji su tokovi novca oko radova na zgradi železničke stanice u Novom Sadu, onda će u jednom času mečka da zaigra i pred mnogo važnijim kućama nego što je Mićina. Svakako i pred najvažnijom, čija je adresa državna tajna.
Da bi se to dogodilo, tužioci moraju da imaju hrabrost i čestitost Laure Koveši, a ne onu nezavisnost koju im udeljuje najzreliji kandidat za hapšenje. Niko ne bi smeo niti mogao da umakne pravdi pa ni oni nitkovi koji su se navikli da tuže, presuđuju, amnestiraju i imaju monopol na strašne tajne. Uslov za sve to je da ovaj režim bude srušen a složna braća odvojena od ogromnog novca kojim plaćaju i čuvaju moć koja im otvara trezore za nove milijarde. Taj začarani krug vlada ostacima države Srbije.
Mnogima se čini da je prodaja kablovske mreže SBB došla u zao čas, kad je vlast počela da posrće, a sve više ljudi je u pobuni i nalazi se na ulicama. Studenti su u toku još jednog epskog podviga, putuju danima do Kragujevca po zimi, pokazujući da neće odustati. Usput ih ljudi dočekuju radosno i slavljenički, sa mnogo emocija i potresnih scena.
Prodaja mreže koja je čuvala bar neki zrak slobode, dovodi do pomisli da uskoro možda sledi mrkli mrak. U njemu bi tiraninu bilo lakše da se nekako povrati iz agonije. Uveravanja da N1 i Nova S ostaju nezavisni i da se, u stvari, ništa nije promenilo, izaziva zebnju pred nekim ranijim kupovinama i prodajama.
Ljudi su zabrinuti, ali niko ne odustaje. Valja uraditi sve što je potrebno pre nego što se ugasi svetlo. Na društvenim mrežama se širi novi slogan otpora od jedne reči: pumpaj!
Pumpaj, dok se ne rasprsne.
Peščanik.net, 14.02.2025.
Srodni link: Dejan Ilić – (Ne)moralna transakcija
NADSTREŠNICA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Prikladna neuračunljivost - 01/05/2026
- Čarolija otpada - 24/04/2026
- News from the cuckoo’s nest - 23/04/2026
