U čemu greše feministkinje – porodica, rad i jednakost

Pošto je celo popodne pila tekilu, sedamnaestogodišnja Karla Vagner je sela u kola. Tokom vožnje je telefonirala i usmrtila šesnaestogodišnju devojku. Vagnerova je optužena za vožnju u pijanom stanju i nehotično ubistvo. Prema tekstu objavljenom 2001. u Tajmu (Time), kada je određen datum suđenja, njeni roditelji su upitali sudiju da li bi bilo u redu da, u međuvremenu, Karla po običaju provede leto u Parizu.

Suzan – to nije zaista njeno ime – je pohađala moj kurs iz političke teorije. Zatražila je produžetak roka za kućni ispit, jer se krajnji rok poklapao sa vikendom kada se učlanjuje u sestrinstvo. Odbila sam njen zahtev. Nekoliko dana kasnije, ponovila je svoj zahtev; tada je kao razlog navela povratak kući u Kaliforniju, kako bi prisustvovala pomenu za „bliskog porodičnog prijatelja“. Iskreno, nisam joj poverovala, ali sam ipak zatražila od nje pisanu potvrdu. Stigla je poruka od njene majke. Još uvek sumnjičava, prosledila sam poruku studentskoj službi, oni su kontaktirali njenu majku, koja je još jednom potvrdila da će Suzan prisustvovati pomenu. Tog vikenda, videla sam Suzan ispred sestrinstva kako čeka u redu sa drugim kandidatkinjama.

Entoni (ponovo, to nije zaista njegovo ime), još jedan moj student, predao je rad koji je očigledno bio plagijat; više od tri četvrtine rada je doslovce prepisano sa jedne veb stranice. Kada sam ga suočila sa dokazima, Entoni je odgovorio da je to uradio, jer uskoro treba da diplomira, a već ima obezbeđen posao u uglednoj investicionoj firmi, pa mu moj kurs nije bitan. Takođe je poricao da je plagirao rad. Kada sam prosledila njegov slučaj odboru za akademski integritet, javila se njegova majka i optužila me za uništavanje „budućnosti njenog sina, zbog kursa koji nema veze ni sa čim“. Istakla sam da poruka da varanje nije prihvatljivo može biti dobra lekcija za karijeru u investicijama. Ona je odgovorila: „Moj sin nije prevarant. Odgajila sam ga da bude dobra osoba.“

***

Od 1986. vodim kurs „Uvod u feminističku političku misao“. Godine 2003. se desilo nešto čudno. Na svakom od prvih pet časova, studenti bi pokrenuli diskusiju o materinstvu.

Iznenađena ovim razvojem događaja, upitala sam svoje studente da li će uskoro imati decu. Sve devojke su podigle ruke, a momci su pomislili da sam luda. Kada sam upitala devojke koliko njih očekuje da će biti majke-domaćice, tri četvrtine su podigle ruke. Materinstvo je, rekle su, najvažniji posao bilo koje žene. Želele su mogućnost izbora, ali su već planirale izbor materinstva. Ovaj trend se, manje ili više, nastavio i sledećih godina.

Neke feministkinje će pozdraviti ovakav razvoj događaja. Značajni pokreti u okviru feminizma, grupisani u takozvani feminizam brige, dugo su isticali koliko je rad koji žene obavljaju odgajajući decu društveno bitan. I sama sam u svojim radovima pratila tu liniju argumentacije, ali sam u poslednje vreme počela da brinem da su feministkinje slične meni preuveličale značaj negovanja dece i ignorisale često loše načine njegovog realizovanja. Nismo primetile da što glasnije aplaudiramo negovanju dece, to više omogućujemo njegovo kvarenje.

Često čujemo loše stvari o majkama koje rade; kako nemaju dovoljno vremena ili su previše sebične da obrate pažnju na svoju decu. I svi vole da ospu paljbu na žene bogataša koje su opsednute obezbeđivanjem mesta u pravom vrtiću, dok decu prepuštaju dadiljama. Međutim, ne pominjemo često – bilo u okviru studija ili van njih –velike propuste majki-domaćica,[1] žena poput Suzanine i Entonijeve majke koje su svoje živote posvetile negovanju porodice, da bi se na kraju došlo do rezultata koji bez sumnje podrivaju osnovne političke vrednosti kao što su sloboda, jednakost i angažovano građanstvo.

Studenti sa mog kursa feminističke teorije predstavljaju koristan barometar. Kada čitaju o finansijskoj i ekonomskoj ranjivosti udatih domaćica, oni su skeptični: dobre majke su, tvrde oni, posvećene negovanju dece, i njihovi muževi treba da ih izdržavaju; žene i muževi su tim. Međutim, kada čitaju o ženama koje koriste državnu pomoć – često samohrane majke – tvrde da bi te žene trebalo da rade, osuđuju ih da su loše majke koje time što ne zarađuju deci daju loš primer, i implicitno ih osuđuju što nisu uspele da zadrže muževe.

Nedostatak empatije i identifikacije, u isto vreme ostavlja bez daha i začuđujuće je konzistentan. Tu se ideja negovanja dece koristi kako bi se poduprla klasna podela i sebični interesi, antiteze teorije negovanja. Izučavanje sa feminizmom brige ovim studentima ne pruža svest o njihovoj ranjivosti u rodno-nejednakom svetu, niti svest o ranjivosti drugih žena. Takođe im ne pruža korisne alate za promenu rodne dinamike. U feminizmu brige, oni vide novi opis status kvoa, a ne recept za njegovu promenu.

Naravno, teorija brige nije proizvela ove lapsuse u proceni i empatiji; sumnjam da su roditelji Karle Vagner, ili Entonijeva ili Suzanina majka čitale tu literaturu, još manje verujem da su koristile feminizam kao uzor za svoje ponašanje. Teorija brige nije navela studente mog kursa feminističke teorije da zagovaraju „uzdržavanje od učestvovanja“.[2]

Šta god bili uzroci – možda se, kao što Suzan Faludi tvrdi, začeci tih promena mogu naći u kulturološkim promenama nakon 11. septembra – moji studenti su usvajali trend, nisu živeli teoriju. Ipak, ono što me je iznenadilo je da su u feminizmu tražili potvrdu, i uspevali da racionalizuju svoje stavove koristeći teorije zasnovane na ideji jednakosti. Ukoliko se rad feministkinja brige može koristiti za ciljeve suprotne onome čemu je taj rad namenjen, možda nešto nije u redu sa samom teorijom.

Nepredviđene posledice brige

Klasična studija rodnih razlika u psihologiji morala Karol Giligan, Drugim glasom (1978), uvela je ideju da briga o drugim ljudima nije samo zbir apstraktnih pravila i principa, već da treba da upravlja moralnim odlukama, i da već upravlja moralnim razmišljanjima žena. Naglašavajući „etiku brige“, Giligan je pomogla da se rodi teorija razlike ili feminizam brige.

Ovakav stav je predstavljao izazov u to vreme dominantnom feminističkom stavu, po kome je trebalo žene i muškarce tretirati isto. Feministkinje brige su tvrdile da, u praksi, istovetnost često znači da žene treba da teže da budu kao muškarci, odnosno da se muškarci tretiraju kao kalup ljudskog roda. Štaviše, uz ignorisanje činjenice da žene nastavljaju da preuzimaju glavnu odgovornost za gajenje dece i kućne poslove, ideja istovetnosti znači da se u domaćinstvu ništa ne menja, već da žene dobijaju duplu dozu posla, plaćeni rad i kućne poslove. Etika brige je skrenula pažnju na društveni značaj rada koji žene već obavljaju kod kuće. Tako je otvorena mogućnost da se dese zaista oslobađajuće promene. Ne samo da bi muškarci preuzeli deo negovateljskog posla, nego bi i uvideli koliko je to bitan rad i želeli bi time da se bave.

Dakle, feministkinje brige nisu predlagale da žene treba da budu primarni staratelji. Umesto toga, one su tvrdile da zato što su se tokom istorije žene bavile negovanjem, trebalo bi da istražimo živote žena kako bismo stekli uvid u bitnu i nedovoljno cenjenu ljudsku aktivnost kojom bi svi trebalo da se bave.

Feministkinje brige su takođe odbacivale standardne kritike o nedostacima brige. Kada bi kritičari tvrdili da briga ne može da se koristi za deljenje pravde ili moralnosti, jer je pristrasna, emotivna, iracionalna, teoretičarke brige bi odgovorile da briga predstavlja posebnu vrstu moralnog etosa. Kritičari su takođe tvrdili da se negovanjem ne postiže „bitan“ posao čovečanstva, ono što je Simon de Bovoar nazvala „transcendencija“, koja nije vezana za telesne potrebe, emocije i odnose sa porodicom ili određenim ljudima. Teoretičarke brige bi odgovarale da je briga temelj društvene mreže; briga omogućava društveni život, čini ga ugodnim i ispunjavajućim. Ona poseduje duboki moralni, epistemološki i politički značaj i često nudi uzor odgovornog građanstva.

U ranim danima razvoja teorije brige, feministkinje su se plašile da će pridavanje značaja brizi o drugima samo učvrstiti ulogu žena kao starateljica. Ipak, ukoliko je briga toliko značajna, moglo bi se tvrditi, žene bi trebalo da joj se posvete i da odustanu od učestvovanja na tržištu rada. Mnoge od nas su odgovarale tvrdnjom da briga ne predstavlja samo žensku vrednost, već ljudsku vrednost koju bi muškarci trebalo da usvoje zbog sebe samih. Na žalost, taj projekat nije bio previše uspešan. Prema podacima iz 2005, sakupljenim od strane Nacionalne naučne fondacije (studija još uvek u toku), udate žene još uvek obavljaju dva do tri puta više kućnih poslova i brige o deci od muškaraca (17 – 28 sati nedeljno za žene, spram 7 – 10 sati za muškarce). Izgleda da žene sticanjem muža stiču i dodatne sate kućnih poslova nedeljno.

Uzroci ovog neuspeha se mogu naći u načinu na koji su feministkinje prišle negovanju. Tu naročito treba naglasiti napor feministkinja da se negovanje prepozna kao javno dobro, s pravom na kompenzaciju javnih službi. I sama sam podržavala feministički argument da bi majkama-domaćicama trebalo priznati društveni doprinos, da bi trebalo da one imaju socijalno osiguranje, nezavisno od prihoda supružnika, i da bi trebalo da imaju pravo na zdravstvenu zaštitu nezavisno od supružnikovog zaposlenja. Takođe se slažem sa advokaticama feministkinjama, koje smatraju da bi zakon o razvodu braka za koji se niko ne tereti trebalo restruktuirati tako da se uzme u obzir društvena i ekonomska vrednost neplaćenog rada koje domaćice obavljaju za svoje muževe, kao i umanjena mogućnost zarade tih žena usled neučestvovanja na tržištu rada tokom produktivnog dela života.

Međutim, u takvim tvrdnjama, feministkinje (uključujući i mene) često ne prepoznaju implikacije sopstvenih argumenata. Nabrojaću četiri.

Prvo, ukoliko je briga javno dobro, zar ne bi onda trebalo da postoji i javni nadzor nad njom? Da feministkinje zagovaraju pravo na minimalni prihod domaćica, kao što su korisnice državne pomoći tražile šezdesetih godina, te žene bi primale javnu pomoć za negu zahvaljujući statusu građanki, a kao majke bi mogle da gaje decu kako god žele. Nasuprot tome, feministkinje brige zagovaraju pravo u smislu društvenog doprinosa: ne samo da briga ima ekonomsku vrednost ukoliko je van porodice, već u odgajanju budućih članova društva, negovanju starijih članova porodice, kao i u olakšavanju života zaposlenim supružnicima, žene suštinski služe celokupnom društvu. Međutim, kada se argument tako formuliše, javnost ima pravo da se uveri da dobija uslugu za koju plaća.

Upravo to je bila logika iza antagonizma prema državnoj pomoći devedesetih godina: nisu samo porodice srednje i radničke klase, kojima su bile neophodne dve plate kako bi opstale, prezirale davanje para siromašnim ženama da ostanu kući sa decom. Najotvorenije gnusan diskurs je bio fokusiran na „neodgovornost“ majki koje primaju državnu pomoć, čija deca su odrastala u kriminalce, narkomane ili trudne tinejdžerke koje će ponoviti ceo ciklus. Ukratko rečeno, majke koje su primale državnu pomoć su bile prevarantkinje, jer nisu obavljale posao za koji su plaćane. Da se razumemo, ovi argumenti su uprošćeni i izopačeni. Ali sama ideja quid pro quo-a i adekvatnog obavljanja posla, logična je posledica tvrdnje da je odgajanje dece društveno bitan posao koji doprinosi javnom dobru.

Drugo, svi mi znamo da svi roditelji ne obave svoju dužnost jednako dobro, i da ne odrastu sva deca u dobre građane i građanke. Feministkinje često prihvataju standardnu liberalnu pretpostavku da ukoliko roditelji, naročito majke, imaju dovoljno novčanih sredstava i dovoljno podrške, njihova deca će završiti škole, izbegavati zločinačko ponašanje i postati korisni članovi društva. Ako prihvatimo ovaj stav, problem državne pomoći je u tome što je ona previše mala.

Slažem se sa tim da državna pomoć može i treba da bude veća. Ali mnogi roditelji sa više nego adekvatnim prihodima odrade užasan posao kada pokušaju da nauče decu osećanju društvene odgovornosti i pojmu zajednice, što feministkinje brige smatraju prirodnim rezultatom odgajanja. Moramo postati skeptični kada razmatramo vezu između finansijskih sredstava i rezultata odgajanja dece. Naravno, u porodici možemo iskusiti ljubav, povezanost, potporu i druge divne stvari. Ali porodica je takođe prostor gde njeni članovi uživaju u uskogrudoj, sebičnoj i samo-povlađujućoj racionalizaciji. Setite se belih majki koje besno viču na crnu decu iz škole, želeći da „zaštite“ svoju decu od odlaska u zatvor ili prodaje droge ili vožnje u pijanom stanju. Trebalo bi da se odupremo izazovu da tvrdimo kako ovo ne predstavlja iskrenu brigu. To je jedan deo stvarnosti brige, jako različit od idealizovane slike, koji neće biti popravljen izdašnijom društvenom podrškom.

Ukoliko počnemo da baziramo raspodelu javnih resursa ne na potrebi nego na društvenoj vrednosti obavljenog posla, šta onda da radimo kada deca postanu dileri droge, prostitutke ili, još gore, izvršni direktori koji na veliko rasprodaju svoje deoničare, zaposlene i celokupnu ekonomiju? Da li da zajedno sa decom u zatvor šaljemo i majke? Štaviše, feministkinje znaju da domaćice iz srednje i više klase već imaju dovoljno javne podrške, a najočigledniji primer je poreski sistem koji favorizuje domaćinstva sa jednim zaposlenim. A ipak, većina majki-domaćica je zainteresovanija da obezbedi deci što više može kako bi ekonomski uspela, nego da ih odgaji u građane i građanke posvećene društvu. Ovo se neće promeniti donošenjem novih državnih mera koje još više pomažu ljudima da rađaju i odgajaju decu. Takve mere bi jednostavno još više izložile majke riziku javne osude.

Možda je to ono što su feministkinje brige priželjkivale sve vreme, iako to ne priznajemo: glavna zamisao je bila da se promoviše „prava vrsta“ negovanja, da se promovišu vrednosti koje i same zastupamo, i da se zabrane druge vrste negovanja. Jasno je da teorija brige ne zagovara „sve može da prođe, samo da su deca srećna“. Ali označiti rad koji žene obavljaju odgajajući decu kao doprinos javnom dobru, otvara čitav niz mogućnosti istrage koji bi mogli ugroziti šire ciljeve ženske jednakosti. Da li zaista želimo da država nadgleda majke i stara se da one deci pružaju onu vrstu brige za koju su plaćene?

Čak i sa velikim napretkom na polju sprečavanja zlostavljanja u porodici, seksualnih napada i seksualnog zlostavljanja, država teško da je bila pouzdani pobornik ženske jednakosti u poslednjih 30 godina. Uzmite u obzir reformu državne pomoći, koja je često primoravala žene da prihvate poslove za minimalac na račun višeg obrazovanja. Sve manje verujem da pomoću države možemo da postignemo ciljeve negovanja. Samo ukoliko se porodice radikalno transformišu – sa jednakom podelom rada među polovima, za početak – samo tada bi uplitanje države moglo biti od pomoći. Ali ukoliko je uplitanje države neophodno da bi do te transformacije uopšte došlo, onda imamo problem.

Treća nepriznata implikacija argumenata feministkinja brige je da bez obzira na to da li dete odraste i doprinosi društvu ili živi na račun javnih resursa, roditelji od svoje dece primaju dobra koja ne mogu biti preneta na druge ili unovčena u smislu „društvene vrednosti“. Nazovite to „ljubav“, ali ja pre mislim na svakodnevne sitnice koje prate roditeljstvo: porodični odmori, smeh za stolom, okupljanje za praznike, ponos, intimnost.

Nijedna od ovih stvari nema veze sa javnim dobrom. Psihoanalitičke teorije tvrde da postoji mnogo razloga za rađanje dece, komplikovanih i neretko sebičnih razloga, koji su ponekad vezani za nerešene probleme iz detinjstva. Znači, rađanje dece nam može biti korisno kao pojedincima, ali se ne može tvrditi da nas čini boljim građanima. Feministkinje koje su pisale o brizi imaju tendenciju da ignorišu činjenicu da roditelji – naročito majke, ukoliko pretpostavimo da su one primarni staratelji – od svoje dece dobijaju dobra koja niko drugi ne može da dobije baš od te dece. Umesto toga, fokusiramo se na „terete“ materinstva: dugi dani, a posao nikada gotov, izazovi odgajanja dece da bi ona postala građani i članovi zajednice. I fokusiramo se na potrebu da javnost obezbedi novčanu pomoć kako bi se ti tereti olakšali.

Međutim, ukoliko država pruži finansijsku pomoć majkama za rad koji obavljaju podižući svoju decu, zar država takođe nema prava da oporezuje majke za ljubav koju primaju – i samo one mogu da prime – od svoje dece? Za psihološku dobit koju njihovi sugrađani bez dece ne mogu da iskuse? Druga implikacija je da bi svaka odrasla osoba trebalo da odgaja decu, za šta bi onda svako dobio ista dobra i njihovo oporezivanje bi onda dovelo krajnju cifru na nulu. Ali to nije baš u skladu sa promovisanjem „razlike“, a još manje „izbora“.

Nejednaka raspodela rada među polovima

Četvrto i konačno – i što se mene tiče ovo je najbitnija stavka – fokusiranje na brigu nije mnogo doprinelo promeni podele rada među polovima. U stvari, uzdizanje brige na pijedestal je samo učvrstilo ulogu žena kao staratelja, odnosno, prvobitni strahovi feministkinja su se obistinili.

Linda Hiršman je ponudila najjasnija objašnjenja ove pojave: time što postaju domaćice, žene gube ekonomsku i društvenu moć, što njih i njihovu decu čini izuzetno ranjivima u slučaju razvoda, a takođe ih stavlja i u izuzetno nezavidan položaj prilikom utvrđivanja uslova veze. Nasuprot tome, ukoliko žene učestvuju na tržištu rada, to primorava redistribuciju rada u okviru porodice. Štaviše, povećana ekonomska moć žena bi im dala veću moć da uspešno sprovode te promene.

Da li ovo predstavlja grub povratak na refleksni „karijerizam“ belih feministkinja iz srednje klase sedamdesetih godina? Ne, za ovaj recept je neophodan balans, a ne odbijanje. Činjenica je da muškarci najviše zarađuju, a da žene najviše obavljaju poslove negovanja, što dovodi do disbalansa moći u okviru porodice na štetu žena i dece. Da bi se promene desile neophodno je ukloniti disbalans moći. Ali to se ne može desiti dokle god se samonametnuto odbacivanje moći racionalizuje kao feministička formula.

Dobro je setiti se da je izvorna formulacija koju je Kerol Giligan predložila za „model brige“ takođe i „model odgovornosti“, jer je prihvatanje odgovornosti za tuđe blagostanje esencijalno za negovanje. Međutim, još jedan bitan deo ovog modela je i „odgovornost prema sebi“, jer ukoliko nemate sopstvo ne možete ostvariti veze sa drugim osobama.

Ostajanje kod kuće i čuvanje dece, kao i feminizam „izbora“ ne doprinose razvoju odgovornosti prema sebi, prema drugima i prema zajednici. Žene uživaju koristi visokog obrazovanja, a zatim okreću leđa društvenim resursima koji su investirani u njih da bi se usredsredile na odgajanje jednog ili dva deteta, koja često veći deo vremena provode u školi. Ili, što je još gore, decu kod kuće školuju žene koje, u većini država, ne moraju da budu ovlašćeni nastavnici. Deca nemaju dodira sa drugim učenicima i samim time gube „refleks jednakosti“, ono što je, prema Meri Volstonkraft, jako bitno za razvoj odgovornog građanstva u slobodnom i rodno-jednakom društvu. Neke od tih žena možda učestvuju u progresivnim volonterskim centrima za žrtve nasilja, beskućnike ili u narodnim kuhinjama, ali većina njih to ne radi. Zaista, mnoge žene koje biraju da ostanu kod kuće i odgajaju decu ne okreću leđa samo karijeri, već i, uopštenije gledano, borbi za jednakost.

Kao rezultat toga, rodno tlačenje se ignoriše. Za žene, izbori se konstruišu u uslovima sistematske nejednakosti, restriktivnih rodnih i polnih normi, zakona i javnih mera koje ih guraju ka tom izboru, a ponekad ih na njega i primoravaju. Filozofkinja En Kud tvrdi da žene koje izaberu da budu domaćice podržavaju sistem patrijarhalne opresije koja otežava drugim ženama da naprave neki drugi izbor. Žene, ona tvrdi, imaju odgovornost da se odupru rodnoj opresiji time što će odbiti standardne ženstvene uloge. Ja ne bih išla toliko daleko kao Kadova, jer se slažem sa francuskim filozofom Mišelom Fukoom da se otpor može desiti na načine kojih nismo uvek svesni. Ali ona je u pravu što se tiče činjenice da opresija podriva nevinost individualnog izbora, i svaka žena koja se uklapa u patrijarhalni kalup otežava mogućnost drugačijeg izbora za nas ostale.

Ovaj društveni efekat naočigled ličnih izbora žena se manifestuje na nekoliko načina. Kao što Hiršman tvrdi, žene koje se uzdržavaju od učestvovanja – kao što moje studentkinje planiraju – ne zauzimaju pozicije vođstva za koje su ih pripremali uloženi resursi, kao što je, na primer, univerzitetsko obrazovanje (trebalo bi da napomenemo da, iako će se najviše pričati o studentima elitnih univerziteta, ovaj fenomen ni na koji način nije ograničen samo na njih). Stoga, one ne doprinose društvu koje bi moglo da promeni naše shvatanje i sagledavanje roda i ne dovode u pitanje način na koji rodna hijerarhija struktuira društvo.

Na primer, uzmimo način na koji ženski izbori utiču na oporezivanje. Kao što Edvard Mekafri tvrdi u svojoj knjizi Oporezivanje žena, parovi sa dva prihoda su opterećeni višim marginalnim ratama nego parovi sa jednim prihodom, naročito kada se tu uključi socijalno osiguranje (na šta domaćice, poslednjih nekoliko decenija, ostvaruju pravo po smanjenim kvotama, iako njihovi zaposleni supružnici ne ostvaruju dodatne doprinose). Ova politika oporezivanja je stvorena tridesetih i četrdesetih godina kao odgovor na činjenicu da su većina udatih žena bile domaćice. Ali ta politika u isti mah i proizvodi takav efekat: kada se uzme u obzir da porodice sa dva primanja često plaćaju usluge kao što su čuvanje dece, čišćenje i gotovi obroci, još jedan zaposleni često ekonomski šteti porodici. Do ovoga ne dolazi samo u slučaju kada jedan od supružnika, češće žena, zarađuje manje od supruga; u stvari, što su razlike u platama supružnika manje, to su poreske kazne veće.

Ono što želim da naglasim je da nije nužno da smanjujemo poreze, već da poreski sistem utiče na odlučivanje u okviru porodica. Odnosno, patrijarhalna kultura efektivno nagrađuje materinstvo, a kažnjava žene i majke koje rade. Ta prinuda je nekada otvorena, kao kada suprug postavi ultimatum, ali je češće suptilna, kao u prethodnom primeru, koji ženama šalje jasnu poruku da bi trebalo da ostanu kod kuće. Niko ne želi da radi duplo više da bi mu/joj na kraju bilo gore; želimo da naš rad vredi nešto, ekonomski i društveno. I zaista, ovo je bila centralna tema feminističkog neprijateljstva prema „radnoj pomoći“[3] i drugim aspektima reforme socijalne zaštite.

Osim što su ženski izbori oblikovani ovim vidom seksizma, one ga zauzvrat i podržavaju. Što se više žena uzdržava od učestvovanja, uz tvrdnju da je to njihov slobodan izbor, to su više uključene u održavanje ovakve poreske strukture, i veća je verovatnoća da će se pobuniti protiv poreskih reformi za pomoć ženama da istraže druge opcije koje bi mogle da oblikuju njihove živote.

Isto može da se kaže i za podelu rada. Što više žene prihvata društvene okvire koji su napravili „izbore“ za njih, to su više usađene u strukture opresije. I, oslobođeni lažnim izborima žena, muškarci još uvek ne obavljaju svoj deo posla.

Tradicija patrijarhalnih privilegija nastavlja da oblikuje praksu i zakonske okvire braka u mnogim društvima. Čak i ako se uzme u obzir da patrijarhat kao formalna struktura propada – u sve manjem broju slučajeva otvoreno oblikuje sadržaj zakona i društvene politike – ideal muške privilegije opstaje u suptilnim i eksplicitnim formama koje se kreću od nasilja u porodici, do toga što prilikom udaje žene uzimaju muževljevo prezime i svojoj deci daju njegovo prezime. Ubediti muškarce da se odreknu privilegija i da prihvate ravnopravniji položaj je težak zadatak. Ono što Hiršman i ostale predlažu je jasno: ukoliko žene prestanu da se bave negovanjem, muškarci će morati da počnu.

Rizik ovakvih izjava je da zvuče ne samo jednostavno, već pojednostavljeno, čak lakomisleno. Žene već decenijama pokušavaju da nateraju muškarce da više pomažu. Međutim, kada feministkinje zahtevaju da mere države i poslodavaca zamene neadekvatnu pomoć supružnika, muškarci još jednom nisu primorani na promene. Sve dok muškarci ne preuzmu jednak deo odgovornosti u odgajanju dece – a da ne pominjemo druge aspekte kućnih poslova – rodna jednakost neće biti postignuta.

Ovo je naročito bitno kada se uzmu u obzir psihološki efekti odgajanja deteta u ranom dobu. Rod primarnog staratelja ima duboke implikacije za dečje razumevanje roda. Ukoliko su u heteroseksualnim brakovima primarni staratelji gotovo isključivo žene, onda će svaka generacija reprodukovati istu rodnu podelu rada i strukturu rodne nejednakosti. Promena ove fundamentalne veze predstavlja najvažniji faktor u stvaranju pravednog, nepristrasnog i slobodnog društva. A da bi se ta promena postigla, žene moraju manje da se bave brigom.

Postizanje jednakosti

Feministkinje su zahtevale da se na radnim mestima sprovedu reforme koje će biti skrojene prema potrebama oba roditelja, kako bi time muškarcima bilo lakše da učestvuju u kućnim poslovima, uključujući tu i brigu o deci. Ali ovo nije funkcionisalo. Kao što su pokazali sociolog Arli Hoščild i drugi, zaposleni, naročito muškarci, ne koriste programe koje njihovi poslodavci nude, iz straha od žigosanja i kazne. Nezavisno od stvarnosti, poimanje je da produktivnost takvih zaposlenih opada. Tako da žene još uvek preuzimaju veći deo brige o deci, čak i ako su same zaposlene sa punim radnim vremenom i primaju plate koje se mogu porediti sa platama njihovih muževa ili momaka.

Zaista, programi koji podržavaju porodični život (family-friendly) mogu da se koriste protiv žena. Porodiljsko odsustvo je najočigledniji primer takvih programa. On pomaže ženama da usklade zahteve posla i porodice u kontekstu nejednake podele rada među polovima, ali taj program ne pomaže da se sama podela rada promeni.

Tamo gde se nudi „roditeljsko odsustvo“, stvari mogu biti još gore. Akademija je najreprezentativniji primer. Roditeljsko odsustvo bi trebalo da obezbedi i muškim i ženskim akademcima dovoljno vremena za decu, a da im ne smanji šanse za dobijanje redovne profesure. Međutim, žene se stalno žale da muškarci to vreme koriste kako bi počeli da biju bitke za obezbeđivanje redovne profesure. Ne postoje rigorozne studije koje bi ovo potvrdile, ali ukoliko je zaista tako, onda ne samo da ovaj progresivni program ne uspeva u promeni podele rada među polovima, nego postoji mogućnost da on produbljuje jaz između muškaraca i žena kada dođe vreme za biranje redovnih profesora. I zaista, profesor na Berkliju Meri En Mejson je došla do zaključka da su muškarci koji dobiju decu rano u karijeri, uspešniji u obezbeđivanju redovne profesure, dok žene u sličnoj poziciji mogu da budu uskraćene.

Prema sociološkinji Meri Bler-Loj, na majke se gleda kao na osobe koje bi bile manje posvećene plaćenom radu, bez obzira na objektivna merila kao što su kvalifikacije, učinak i uloženi trud. Rezultat toga je ono što neki naučnici nazivaju „kazna za materinstvo“: žene su slabije plaćene za isti učinak i njihov trud se manje priznaje. Nekoliko studija je pokazalo da dok su majke u poređenju sa koleginicama bez dece kažnjavane što se tiče zaposlenja, plate i standarda učinka, s druge strane očevi su za iste stvari nagrađivani. Muškarci koji su primarni staratelji su kažnjavani na sličan način kao i majke, tako da muškarci ne postaju staratelji i ne koriste family-friendly programe.

Sigurno je da ne možemo zakonski da nametnemo promenu; nije iznenađujuće da Porodični zakon donet na Kubi 1975. godine, a koji je propisivao jednaku raspodelu rada u porodici između muškaraca i žena, u praksi nije promenio mnogo toga. Žene još uvek obavljaju veći deo neplaćenih kućnih poslova, bez obzira na to što aktivno učestvuju i na tržištu rada. A pomisao na „policiju za kućne poslove“ ili na to da žene izvode svoje muževe pred sutkinju Džudi nije nešto što bi američke feministkinje dočekale s dobrodošlicom. Uostalom, novčano kažnjavanje ili zatvaranje muževa u zatvor, ne bi baš pomoglo (osim ukoliko ne bi mogli da sa sobom ponesu i veš za pranje).

Ukoliko feministkinje žele da zamisle svet posvećeniji brizi i odgajanju, taj svet mora biti onaj u kome svi mi, i muškarci i žene, učestvujemo u bitnim aktivnostima vezanim za brigu. Međutim, ukoliko novi državni i programi poslodavaca ne izjednače podelu rada među polovima, šta bi moglo da je izjednači? Same žene, u svakodnevnom životu, moraju da insistiraju na takvoj promeni. Postoji velika mogućnost da takvi zahtevi neće imati uticaja, sve dok ženama biranje ostanka kod kuće predstavlja izlaz iz „vremenskog škripca“ koji proizlazi iz sukoba između obaveza na poslu i čuvanja dece. Iako može uticati na oba roditelja, majke osećaju veći pritisak vremenskog škripca zato što bi – makar teoretski – žene mogle da napuste svoje poslove i da postanu domaćice, dok se, sa druge strane, od muškaraca očekuje da ostanu na tržištu rada.

Ekonomisti, počev od Adama Smita pa do Gerija Bekera, tvrdili su da je najefikasniji ekonomski model za produktivnost domaćinstva da jedna osoba u njemu zarađuje, a da se druga bavi kućnim poslovima, i da taj model optimizira zaradu u domaćinstvu. Ali ovi ekonomisti ignorišu da u datim odnosima moći, ovakav model kompromituje žensku individualnost. Žene se posmatraju isključivo kao predstavnice racionalnih interesa porodice, a ne svojih sopstvenih. Feminizam brige teži da nas natera da više razmišljamo u okvirima veza i odnosa, ali ukoliko muškarci ne dobiju podstrek da se odreknu moći i da prihvate model brige, onda žene nastavljaju da budu predstavnici „porodice“, a muškarci ostaju „individue“.

Feminizam brige je dugo kritikovao individualizam; ali možda je najbolji način da se postignu ciljevi modela brige jačanje individualizma žena sticanjem i održavanjem ekonomskog i društvenog statusa. Sticanjem moći bi mogle da primoraju muškarce na promenu, odnosno na veće učešće u negovateljskim poslovima.

Ovo znači da vizija brige koju feministkinje promovišu – ona vrsta brige koju mi proizvodimo – mora i sama da se promeni, da postane manje idealistična a više pragmatična. Međutim, u toj viziji ne treba odustati od obaveza prema progresivizmu ili građanskoj svesti. Briga bi više trebalo da bude nalik „čvrstoj ljubavi“ nego bezrezervnom davanju. Ovo može zvučati kontraproduktivno za ideale empatije, odgovornosti i povezanosti, to jest za sve ono što teoretičarke brige zagovaraju. Može zvučati previše plahovito. Neke teoretičarke brige tvrde da one od početka pokušavaju da postignu upravo to. Međutim, ono što je nužno za uspeh teorije brige je da se teorije o njoj donose iz perspektive dinamike moći kojoj smo same nevoljno doprinele. Jer, na kraju krajeva, rodnu jednakost neće omogućiti briga, već moć žena.

Nancy J. Hirschmann, Boston Review, juli/avgust 2010.

Deo većeg teksta sa foruma Mothers Who Care Too Much.

Prevela Ana Jovanović

Peščanik.net, 18.03.2012.

TEMA – FEMINIZAM

———–    

  1. U originalu ’full time mothers’, to jest majke sa punim radnim vremenom. Prim. A.J.
  2. ’Opt out’ – fraza koju je osmislila Liza Belkin u dosta diskutovanom članku, objavljenom 2003. u Njujork tajmsu, o primećenom povećanju samo-proklamovanog „izbora“ žena da napuste tržište rada.
  3. Vrsta socijalne pomoći, pri čemu se od primaoca socijalne pomoći očekuje da radi određene poslove, najčešće u javnoj službi. Prim. A.J.