Videvši kako predsednik oponaša sve što vidi od pobunjenih studenata, pokušao sam i ja da ih dostignem u predviđanju šta će predsednik reći ćacijima koji žele da gladuju; potonji su bili radi da se zapute stopama besmrtnog Tomislava Nikolića (svečano objavio i svečano otvorio post do smrti, ali koji srećom nije baš uspeo), ali ne pre nego što čuju šta predsednik Vučić o njihovom podvižništvu misli; do pojave ćacija u evoluciji mislio sam da je odluka o štrajku slobodni, samovoljni čin pojedinca ili grupe, sad shvatam da nema ničeg što može uspeti bez blagoslova Vrhovnog bića, kao što, obratno, ništa ne može ni propasti ako Vrhovni komandant kaže „Možete počet“.
Ja jutros za sebe zapisao i takoreći kovertirao sve što će predsednik kazati budućim isposnicima i velikomučenicima, kao kad su studenti na tabli napisali sve klišeje koje će najdraži gost „Informera“ izdeklamovati tonom turističkog vodiča pred penzijom, pa štiklirali jedan po jedan pogodak, evo dakle govorance koju sam zapisao: „Iskreno, voleo bih da desetostruko nadmašite štrajk Marinike i ove profesorke iz Novog Sada, pa samim tim i štrajk bivšeg ministra Vesića: što god pobunjenici i izdajnici smisle, mi možemo barem triput bolje, dirnula me je vaša gotovost da se žrtvujete za pravdu, ali znam da svi u telefonima imate klipove gde ja ili kuvam ili lično jedem, i verujem da bi vas to odvlačilo od vašeg nesebičnog i junačkog nauma: te ja pečem palačinke vojnicima, te mešam varjačom punjene paprike, te jedem parizer u prisustvu i sadejstvu Siniše Malog, što roditelji, kako čujem, puštaju deci koja nemaju apetit, veknu smo podelili sa nepravedno zaboravljenim Monom, velikašem i velikanom koji je ličnim primerom obodrio sirotinju da uživa u onome što može da si priušti, najnoviji filmčić u kojem jedem sardine imao je tačno osam miliona pregleda samo u prvih sedamnaest sati, verujem da ste u tih osam miliona i svi vi, ponosni žitelji Ćacilenda. Ja i danas, iako radim doslovno šta hoću – a hoću sve i samo ono što je za Srbiju dobro – ja se i danas, kraj izobilja koje vladarima od iskona pripada, držim jelovnika koji mi je otac još kao detetu zasvagda propisao, sardine i jabuke, sardine-jabuke, kao ’kuća-poso, kuća-poso’, i ja bih taj amanet kao nutricionističku štafetu da predam vama: umesto da gladujete, uzimajte ove dve blagotvorne namirnice, kao studenti bićete ravni ranom meni, a mnogi od vas i nadmašiće me, što je san svakog učitelja, svakog trenera i svakog prvosveštenika kulta, ja vam dobar stojim da je među vama, ismevanim stanovnicima Ćacilenda, budući predsednik ili predsednica Srbije. Gde god da ste biološki bili rođeni, kao mesto vašeg duhovnog rođenja pisaće Ćacilend, Mali Kumrovec, prelaskom na režim ishrane ’Anđelko 25’ uštedećete Otadžbini i dosta novca koji već sada možete donirati za EKSPO…“
&
Promašio sam, i više nego što obično promašim: pred ocem nacije sedijahu tri mala mudraca, svi trojica uredno i sveže podšišani, jer u Ćacilend stalno nadiru brice koji žele da šišaju, kao i pralje koje žele da peru i peglaju, pa su kamperi urediti kao članovi hora; ne savetuje im da pođu stopama Tomislava Nikolića, iako ovaj štrajkač glađu i žeđu beše ostvario ono što je zamislio, a za to, što ih odvraća od podviga, ima, kako iskreno reče, i jedan sebičan razlog: „Kako bih pogledao u oči roditeljima tvojim, i tvojim, i tvojim…“ Predsednik koji zna sve žive toponime u Srbiji, u Republici Sprskoj, i one gde su razasuti Lužički Srbi, poznaje ponaosob sve roditelje čije se potomstvo toliko silno uželelo znanja, već zaboravljenog mirisa amfiteatra, kabineta za hemiju, sale za obdukcije i sl. Ili drži da će ih upoznati kad bude delio ordenje mladolojalistima?
A roditeljima sviju studenata koji su se podigli protiv zuluma mogli biste da gledate u oči?
Pa da: oni bi obarali pogled, jedan po jedan bračni ili vanbračni par, potom bi popadali ničice pred vašom vladarskom pravednošću i čistotom, svi ti vajni roditelji ili staratelji, a vi biste poput dirigenta koji članovima orkestra pokazuje da ustanu podigli uvis vaše duge ruke, stvorene za košarku, blagosiljanje i kulinarstvo: „Ustanite, molim vas, ne tražim da se odreknete svog poroda, kao što sveštenik pita, a zapravo natura verniku da se odrekne Sotone, opraštam vam svima sve, neka vaše kćeri i sinovi provedu jedan lep vikend sa vama, pa u ponedeljak fino svi opet na predavanja…“
Imamo vladara, gospodara, vlasnika, koji nas, dragovoljno i štaviše radosno, upućuje u svoj metabolizam, iako je to poslednje što kao podanik želim da znam, sada se, doduše na njihov poziv, umešao u metabolizam ćacija, jer nema ničeg tajnog što vladar neće saznati, nema ničeg toliko skrivenog, skrovitog i privatnog da se vlasnik u to ne može umešati.
Peščanik.net, 03.06.2025.
Muzički blog Ljubomira Živkova
NADSTREŠNICA
