dete na pijaci
Foto: Predrag Trokicić

Marko iz naslova je Đurić. Model je obrazovni. Sintagma Markov model stoji za pedagošku modlu tekućeg režima. Ovde smo već govorili o novoradikalskoj revolucionarnoj prirodi. Tada smo rekli da SNS iz temelja menja društvo i poredak u njemu. Revoluciju smo odredili kao brzi i nasilni preobražaj jedne društveno-ekonomske formacije u drugu.

Rekli smo da je prethodna formacija bila demokratija (u povoju). Nova formacija je (u odnosu na demokratsku) antisistemska i antidemokratska, to jest razobručena samovolja vladara na vrhu. Revolucionarno nasilje ogleda se u brutalnom gaženju prava neistomišljenika, što se može videti i kao revolucionarni obračun sa njima, po šmitovskom obrascu prijatelj/neprijatelj.

Svaka tako krupna promena podrazumeva i promenu ponašanja. Zajedno sa preobražajem jedne formacije u drugu mora ići i takozvano stvaranje novog čoveka. Možemo ga nazvati i revolucionarnim subjektom. Pored toga što je nasilni, revolucija je uvek i obrazovno-pedagoški poduhvat. Cilj tog poduhvata je dakle simbolično otelovljen u slici revolucionarnog subjekta.

Revolucionarni subjekt je uzor, sastoji se od svih onih osobina koje su poželjne iz ugla revolucionarnog preobražaja. Ako vizija novog društva i poretka može ostati maglovita, revolucionarni subjekt mora jasno da sija kao smernica. Drugim rečima, o novom društvu i poretku više ćemo saznati iz slike revolucionarnog subjekta nego iz nedorečenih opisa same budućnosti kojoj se stremi.

Čitalac, moj vršnjak, sigurno se seća socijalističkih modela novog čoveka. Od internacionalnog i prekaljenog Pavla Korčagina Nikolaja Ostrovskog, do jednako potresno naivnih partizana i udarnika iz domaćeg jugoslovenskog nasleđa. Nije stvar sada u tome da li su nam ti obrasci ponašanja delovali realno, to jest dovoljno uverljivo, stvar je u tome da ih se nismo stideli.

Spremnost da se vlastito telo, pa i sam život, ulože u podizanje boljeg sveta za sve – to je bila osnova na kojoj su stajali ovi junaci. Naglasimo zato pored predanosti još i tu njihovu karakternu crtu za koju možemo biti sigurni da je izvan svake moguće moralne sumnje – nesebičnost.

Tek da bi bilo sasvim jasno o čemu je ovde reč, navedimo još jedan primer potrage za revolucionarnim subjektom. Alain Badiou, kada govori o „opštoj ideji prekida, preokreta“ misli, naravno, na revoluciju. I u vezi sa tim, on želi da nađe novi lik borca (koga bi mogao da postavi na mesto gde su donedavno stajali, direktan je Badiou – Lenjin i boljševici).

Taj novi lik Badiou će pronaći usred jedne druge, daleko starije revolucije, to jest prekida i preokreta koje je sa sobom donelo hrišćanstvo. Novi/stari Badiouov junak biće niko drugi do novozavetni Sveti Pavle.1 Slično Badiou, par decenija ranije, kao revolucionara, kao čoveka prekretnice, Pavla će razumeti i tumačiti Jacob Taubes u svom testamentarnom predavanju „Pavlova politička teologija“.2

Sa mesta gde su se zaustavili Taubes i Badiou, smelo je napravio korak dalje sredinom 20. veka Jürgen Moltmann. U svojoj teologiji nade on je samoga Isusa video kao jeretika i buntovnika, dakle upravo kao otelovljenje revolucionarnog subjekta.

Čitalac sve to zna, ali se sada već sa zgražanjem pita zar ćemo ovde napraviti vezu između Isusa i Marka Đurića? Ako je tako, to je golo svetogrđe. Tako je – svetogrđe. Kada Marka Đurića stavite na mesto gde su nekada stajali Isus, Sveti Pavle ili nesrećni Pavle Korčagin, hulite, ne nužno na boga, već na ljudskost samu po sebi. Gazite po mogućnosti da svako od nas bude pristojno ljudsko biće.

Kako god da su se završile, ako su se završile, revolucije koje su u svom središtu imale subjekte poput Isusa, Svetog Pavla ili Pavla Korčagina, njih, tih uzora, ni onda ni danas niko se ne bi postideo, sve i ako ne bi pomislio da se na njih ugleda. Takvi kakvi su, oni jesu bili svojevrsni simbolični garanti da je drugačiji, bolji svet moguć. Ulivali su nadu.

Šta uliva Marko Đurić, sa mesta obrazovnog i pedagoškog modela na koje ga je postavio tekući režim sa Vučićem na čelu? Kakvom se svetu možemo nadati ako kao svetlo na putu ka njemu stoji Marko Đurić. Pitanje nije retoričko, naprosto zato što nam se Marko Đurić doslovno dogodio. Pitanje za roditelje – kako živite sa idejom da vam decu obrazuju po kroju Marka Đurića? Pitanje za nastavnike – kako radite u školama koje treba da proizvode nove đuriće?

Džudit Šklar, zemljakinja fiktivnog Pavla Korčagina, pisala je sa političkim patosom da svaki odrastao čovek mora biti u stanju da bez straha i bez prinude da se ulaguje drugima donese onoliko odluka o onoliko aspekata svog života koliko je to spojivo s istovetnom slobodom svakog drugog odraslog čoveka.3 U našem specifičnom kontekstu, naglasak pada na – „bez prinude da se ulaguje“. S obzirom na to, koliko će slobodni biti ljudi u svetu napravljenom po „Markovom modelu“?

Čitalac negoduje. Ne slaže se. Ko bi normalan prihvatio Marka Đurića za meru stvari? Nema razloga da se čitalac i ja svađamo, dok obojica gledamo kandidate što mirno stoje u redu da budu pomazani i prihvaćeni u novi poredak. Samo je za njih dvadesetak bilo mesta u novoj vladi, ali se ostali ne razilaze, strpljivo čekaju da red dođe i na njih.

Peščanik.net, 27.10.2020.


________________

  1. Alen Badiju, Sveti Pavle. Utemeljenje univerzalizma, preveo Radoman Kordić (Beograd: Albatros Plus, 2010).
  2. Jacob Taubes, Pavlova politička teologija, preveo Roman Karlović (Rijeka: Ex libris, 2008).
  3. O Judith Shklar i njenoj verziji slobodnog društva piše Jan-Werner Müller u svojoj novoj knjizi Strah i sloboda. Za drugačiji liberalizam. (U prevodu Aleksandre Bajazetov knjigu će do kraja godine objaviti Fabrika knjiga.)
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)