Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Ovo što sledi je spekulacija. Ona se vrti oko jedne sumnje: šta ako predlog sporazuma o Kosovu ne sadrži ništa bitno? I dalje: šta ako je pritisak da se sporazum prihvati izmišljen, kao što nema ni nagrade za njegovo prihvatanje? Sumnja je u stvari očekivani refleks. Taj refleks razvija se već godinama: svaka kriza na Kosovu kreira se da bi se pažnja odvukla od važnijih stvari. Tako je barem od 2012. naovamo. Takozvani kosovski teatar brutalnosti zamišljen je kao zamena za stvarni život. Neka vrsta mega rijalitija.

Prošla godina se, međutim, pokazalo: koliko god kriza na Kosovu bila velika – u jednom smislu, spektakularna – žitelji Srbije to više neće da gledaju. Zasitili su se stalno istih obrazaca. Šablon se potrošio. I šta radi reditelj? Zove strance u pomoć. Jer ako je predlog sporazuma neozbiljan, ako predlagači za njega ne mare, to može značiti samo jedno: stranci spremno učestvuju u Vučićevim makabrističkim predstavama. U kolo smrti uhvatila su se, dakle, i petorica iz takozvanog belog sveta.

Ako je sve to tako, onda to može značiti samo jedno: Vučić i taj „beli svet“ u idiličnim su odnosima i priskaču jedan drugome u pomoć kad god zatreba. To dalje znači da ni Kosovo, kao ni sankcije protiv Rusije nisu niti mogu biti dovoljan razlog za pritisak na Vučića, a kamoli da se radi na njegovom skidanju s vlasti (jer ovde je uvreženo mišljenje da se vlast u Srbiji menja spolja, a ne po volji žitelja Srbije). Drugim rečima, ako je sve to tako, onda – Vučić zauvek.

Elemente ove spekulacije nisam domislio ja. Oni se pojavljuju, pojedinačno ili više njih zajedno, u izjavama domaćih političara iz redova opozicije. Njima se žele diskvalifikovati istovremeno i Vučić i pregovarači iz EU i Sjedinjenih Država. Ali, ta diskvalifikacija, ponovimo to još jednom, vodi ka zaključku koji ruši ne Vučića, nego upravo samu opoziciju. Zašto opozicija to radi, o tome je zamorno spekulisati, kao što je i ova ovde spekulacija bila zamorna.

Jer, evo u čemu je stvar: sve i da je nešto u izloženoj spekulaciji tačno, Srbiji bi u stvari više odgovaralo da nije. Srbiji je potreban sporazum o Kosovu. Da je pameti, Srbiju niko ne bi trebalo da ucenjuje da jedan takav sporazum prihvati. Konačno, za prihvatanje tog sporazuma ne bi trebalo obećavati nikakve nagrade: samo po sebi rešenje tog nesrećnog kosovskog pitanja bilo bi nagrada za Srbiju. Pa ako se drugačije ne može, izmislite pretnje, obećajte nagrade, samo dajte sporazum.

Ali, nema pameti. Kod Vučića je ne treba ni tražiti. Ali da je nema ni u opoziciji, to je velika tuga. Jedan deo opozicije bi da se cenka, može sporazum, al dajte članstvo u EU. Ili, Kosovo može u UN, ali za uzvrat da Srbija uđe u EU. Kao da mi imamo nešto što drugi žele, pa bi da se menjamo za to. A u stvari, mi bismo od njih nešto, za ništa. Drugi deo opozicije kaže – od sporazuma može ovoliko, a više od toga ne može. Kao da Srbija ima snagu da nešto, bilo šta, nametne.

Moguće je spekulisati i drugačije. Sporazum, ovakav kakav nam je poznat, skroman je, onako kako ga je predstavio Marko Milanović, upravo zato što se uzelo u obzir koliko daleko bi bili spremni da u ovom trenutku idu političari (iz vlasti ili opozicije, svejedno) u Srbiji. Ozbiljnih ucena nema jer oni što su sa sporazumom izašli nemaju nijednog razloga da pritiskaju da se sporazum prihvati. On je tu da bismo mi rešili svoj problem, a naša je stvar da li hoćemo ili nećemo da ga rešimo.

Konačno, nema ni dodatnih nagrada, već je sporazum sam po sebi, kako smo to već rekli, nagrada, pošto sami nismo bili u stanju da ga sastavimo.

Stvari stoje tako da bi jedna od ovih spekulacija morala biti tačna. Ali, umesto da se pitamo šta je tačno, treba da vidimo nešto drugo – šta god da je od ovoga tačno, to je poražavajuće za Srbiju. S jedne strane, cementira se Vučićeva vlast u Srbiji. S druge strane, demonstrira se nemoć Srbije da rešava svoje probleme, pa drugi moraju da ih rešavaju umesto nje. Naravno, obe varijante idu naruku Vučiću. Ali, zašto mu, razvijajući ih, i opozicija ide naruku, to ostaje – misterija.

p.s.

Čitalac je naravno primetio da se ovde takozvana desničarska ili nacionalna opozicija ne tretira kao opozicija. Ona samu sebe diskvalifikuje – trudeći se da Vučića predstavi kao izdajnika, ona mu ide naruku da i dalje ne rešava to notorno kosovsko pitanje. Kao što ga i neće rešiti. Zato to nije opozicija.

Peščanik.net, 27.01.2023.

KOSOVO

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).