Novogodišnji tunel, Beograd, foto: Peščanik
Novogodišnji tunel, Beograd, foto: Peščanik

Nema nijednog dobrog razloga da se divimo britanskoj demokratiji. Demokratski poreci (pa i oni najstariji) širom sveta u ozbiljnoj su krizi. Da ne elaboriramo to ovde, recimo kratko: ubija ih nepodnošljiva, sve veća razlika između bogatih i siromašnih. Što ne znači da su jedni i drugi, bogati i siromašni, u nemilosrdnom sukobu u kome ruše sve pred sobom. Naprotiv, i jedna i druga strana, u teško razumljivom, iako ne i neobjašnjivom savezu, složno gaze ustanove predstavničke demokratije. Pobeda Trumpa u Sjedinjenim Državama, te brexit u Ujedinjenom Kraljevstvu to najočiglednije ilustruju.

Ali, na činjenicu da će večeras u 20.00 pred kamere u studiju britanske nezavisne mreže ITV sesti Jeremy Corbyn i Boris Johnson i ceo sat odgovarati na pitanja novinarke Julie Etchingham, koja ih inače drži u strogoj tajnosti, odavde se ipak mora pogledati s izvesnom (političkom) čežnjom. ITV je najstarija nezavisna, komercijalna televizija u Britaniji, osnovana kao pandan i kao odgovor na monopol javnog servisa BBC-a. Sam BBC ugostiće lidere stranaka za nešto više od nedelju dana. Do tada, Corbyn, Johnson i ostale partijske vođe pojaviće se u studijima drugih televizija još par puta.

Do 12. decembra, za kada su zakazani opšti izbori, žitelji Britanije imaće dakle više puta priliku da čuju i odmere programe i argumente stranaka na vlasti i u opoziciji. Te programe i argumente lično će im predočiti sami partijski lideri dovedeni u situaciju da moraju da u živom prenosu odgovaraju na pitanja novinara i razgovaraju jedni s drugima. Sve i da je reč o medijskoj fasadi demokratije, ta fasada ne izgleda nimalo loše. Kao što i potreba da se ona, baš takva, podigne – a to je učinjeno nedavno: takvi razgovori pred kamerama vode se u Britaniji tek od 2010 – ipak govori da još tinja nada, barem u tragovima, da se nešto može učiniti za oporavak demokratije.

Da to nije malo, shvatićemo ako pokušamo da zamislimo da pred izbore u Srbiji – koji, ako ih uopšte bude, nisu daleko, eto ih već naproleće – u studiju na televiziji N1 u živom prenosu sede i razgovaraju Vučić, Đilas i, recimo, Obradović. A pitanja im postavlja Miodrag Sovilj. U ovom trenutku, N1 je najbliže onome što je ITV u Britaniji. Ta bliskost svodi se na nezavisnost od tekućeg režima. Naravno, nije isto biti nezavisan u Britaniji i u Srbiji: u Srbiji je to mnogo teže. Pa je otuda u povlačenju analogije po nezavisnosti izbor lako pao na N1.

Na tome što se Sovilj našao u ovoj zamišljenoj ulozi voditelja treba zahvaliti Vučiću. To jest, Vučićevoj medijskoj pešadiji, na čelu sa sada već notornom Suzanom Vasiljević. Napravimo još jedan korak u konstruisanju imaginarnih situacija – vest bi mogla da glasi: posle večerašnjeg razgovora, iznerviran zbog pitanja novinarke Etchingham, Boris Johnson završio je u bolnici zbog srčanih tegoba. Zvuči smešno, je l da? Kada se dogodi u zamišljenoj Britaniji, ali ne i u stvarnoj Srbiji. Drugim rečima, ono što je u Britaniji nezamislivo, ovde se izgovara s lakoćom – da je Vučić završio na VMA zbog pitanja novinara sa N1 – i na tome se ubiraju politički poeni.

Dakle, svojim nenajavljenim – ali daleko od toga da su i neočekivana – pitanjima, Sovilj je tobože ugrozio život Vučića. I eto onda zašto Vučić ne razgovara sa sagovornicima iz nezavisnih medija i opozicije, to jest sa onima koje ne može sasvim da kontroliše: čuva vlastitu glavu, da to tako kolokvijalno kažemo. A šta su javna kontrola vlasti, demokratija ili pravo da se bude informisan u poređenju sa predsedničkom glavom? Od nje, objašnjavaju nam iz predsedničkog tima za odnose sa javnošću, nema veće vrednosti. Recimo to odmah – u jednom vrlo apstraktnom smislu, u pravu su. Nema ništa vrednije od života, uključujući i predsednički.

Ali, već na drugom koraku, čitava ta odbrambena skalamerija ruši se kao kula od karata: zašto bi, pobogu, bilo koja i bilo čija pitanja bila opasna po život, pogotovo kada nisu lična, nego se tiču funkcije koju neko obavlja? Drugim rečima, nije stvar u pitanjima, nego u osobi koja ih, kako nam to predstavljaju njeni najbliži saradnici, doživljava kao bezmalo hamletovska pitanja života ili smrti. Međutim, umesto da se bavimo time šta je u glavi te osobe, pažnja nam se usmerava na proverbijalnog glasnika koji donosi loše vesti, to jest novinara.

Pogledajte slike iz studija sa prethodnih predizbornih razgovora lidera stranaka u britanskim televizijskim studijima. U polukrugu, oni stoje, sasvim izjednačeni – uključujući tu i predsednika stranke na vlasti, koji je tu uvek i u svojstvu predsednika vlade, kako to biva u Britaniji1 – i odgovaraju na pitanja. Za odgovore, svi imaju isto vreme na raspolaganju. Novinar, pak, stoji u centru studija i postavlja pitanja. U toj simboličnoj predstavi, novinar otelovljuje narod koji postavljanjem pitanja političkim predstavnicima, uključujući i onog sa najviše moći u tom trenutku, tražeći od njih da polože račun za svoj rad, demonstrira svoju suverenost.

Sad se vratimo u Srbiju: kod nas Vučić udobno sedi sam u studiju, najčešće i sam u kadru, dok spram njega skrušena novinarka poslušno klima glavom. Povucimo opet analogiju – ako novinarka u studiju simbolično otelovljuje narod, ko je onda tu suveren? I šta se događa sa, makar i simboličnim, polaganjem računa? Neko će reći – sve su to samo slike, prividi koji nam se nameću umesto stvarnosti. Dobro, ali sve i da je tako, koja vam se slika više dopada?

Peščanik.net, 19.11.2019.

Srodni linkovi:

Ljubodrag Stojadinović – Bolesni predsednik

Nadežda Milenković – GIMnastika

________________

  1. Istina, Theresa May je, kao predsednica stranke i vlade, 2017. odbila da učestvuje u tom novinarskom postrojavanju političara, što je njene konzervativce koštalo ozbiljnog gubitka poslaničkih mesta.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)