Predsednik Republike predstavio je stanovništvu svoj novi smeštaj: „Odlučio sam da narednih deset dana i noći provedem u zatvorskoj ćeliji, boravak u kasarni ostao je u nezaboravnoj uspomeni ne samo meni, nego i svim vojnicima i starešinama, kao i naravno meštanima okolnih naselja koji su u skromnom, ali urednom okruženju, doživeli nešto o čemu njihovi roditelji i dedovi nisu mogli da sanjaju: da ih vladar udostoji višečasovne i svakodnevne lične pažnje. Tada sam rekao da ću bivakovati i raditi u prostorijama koje pripadaju državi, bile su mi dovoljne prostorije komandanta kasarne i njegovog zamenika, onda mi je sinulo da naše kaznionice, koje su državne ništa manje nego što su to kasarne, dovodim u neravnopravan, pa i neprijatan položaj, te sam zamolio upravnika požarevačke kaznione da mi dodeli ćeliju koja bude prva upražnjena; verujem da bih u svim kaznionicama bio dočekan raširenih ruku, ali sam odlučio da odsednem, umalo ne rekoh da odležim, u ženskom zatvoru, biću prvi srpski vladar koji je delio životni tj. radni prostor sa osuđenicama, plači papo Franjo, ti opereš noge dvojici-trojici robijaša uoči Božića, a ja ću ovde slušati zvono za ustajanje, ostajaću bez svetla kad bude povečerje, ali ću raditi dokle god bude trajala obdanica, a u tim danima će da bude od 12 sati i 46 minuta do 12 časova i 23 minuta, mogu sam to da izračunam iz glave, to je kraće od mog radnog dana, zato ću doručkovati pre svitanja i večeraću kad Sunce zađe, rekao sam upravi da ne želim da se zbog mene prostorija kreči, ili da se bilo šta menja, želim da se uradi samo ono što se radi kad u ćeliju biva dovedena nova kažnjenica, da imam protresen i izluftiran madrac, čistu posteljinu, ogledalce da se redovno brijem, i zaista, evo me u mom novom okruženju, po četvoro građana sedeće na mom krevetu, ja ću ih dvoriti stojeći, vreme za svaku grupu moraćemo da ograničimo, jer bih hteo da o litijumu iskreno, očinski i nadasve stručno porazgovaram sa što više građana, od kojih su mnogi pokušali na svoju ruku, bez mene, ili meni iza leđa, ili meni uz nos, da saznaju sve o iskopavanju litijuma, moji mi kažu da se već prijavilo 12.345 zainteresovanih, eto, ovo je moj radni sto, manji je od onog u Predsedništvu, nije rezbaren, ako ne računamo ono što je uradio žižak, ha, ha, ha, to je moj sekreter, ovo je moja kibla, nije nova, ali je dezinfikovana za mene, pisalo je dvojezično na traci koju sam sačuvao, na njenoj poleđini udaraću table za svakog građanina koji me bude posetio, da, zvali su iz Patrijaršije, nadamo se da će vaš naredni dolazak narodu na noge biti u nekoj od naših bogomolja, gde biste imali mira i više nego što ste imali u kasarni, ili nego što ćete imati u zatvoru, gde sve odzvanja, sudeći po jednoj rebetiko pesmi: u zatvoru sve odzvanja, i koraci, i okovi, i rešetke, i sve brave…
Nemojte molim vas da mi donosite nikakve ponude, ni parizer, ni lignje, onaj mini-frižider koji ste videli u kasarni neću donositi u ćeliju, hraniću se kao i zatvorenice kojima nadam se neće smetati celodnevni razgovori iza tankih zidova, ali čuće se najviše moj glas, na koji su se verujem privikle, ako imaju ma i jedan televizor u društvenom klubu.“
&
Predsednik Republike, diplomac ili brucoš Više trenerske škole održao je trening sa poletarcima u mislim Loznici, predsednik Republike zamutio je, ispekao i servirao osamdeset palačinki za vojnike (možda i za nekog ml. oficira), dan kasnije nahranio je školsku decu u Brezjaku, napravio sam im uštipke, nisam, reče, hteo opet palačinke, mada sam izvukao neke pouke kako da i u ovoj veštini postanem najbolji, jer ništa ispod toga ne prihvatam…
&
Kad sam u Filadelfiji ushteo (uzmorao, who cares!) da prodajem sladoled tamošnjoj nejači, jer su mušterije Jack&Jill-a mahom deca, govorim o kamionu koji na ulici može zaustaviti svako, morao sam da dobijem posebnu sanitarnu dozvolu, gradska vlast htela je da zna jesam li zdrav (barem u početku sezone) i da li ću primenjivati neophodne higijenske mere, da li ću povremeno vlažnom maramicom istrljati ruke kojima držim volan i otvaram vrata frižidera…
Verujem u predsednikove plemenite namere, ali kako decu može trenirati osoba koja nema licencu? Ako je ima, a meni je promakla, izvinjavam se i čestitam na novonaučenom zanatu, savladanom ne uz rad (to može i Toma Nikolić), nego uz prerad, uz udarništvo bez premca i bez kraja, ali pripravljanje hrane, bez obzira što predsednik vodi računa o čistoći, nije nešto što je poželjno u Armiji koja nedavno dobi „rafale“ za dve milijarde i sedamsto miliona evra!
Sve je dobro što se dobrim svrši, hrabri kuvar iskoristio je i ovu priliku, koju je sam sebi stvorio, da nas podseti kako u kući ima stare tiganje („Daleko, vratiću se siromaštvu svome“, piše negde Borhes), sa kojima se srodio, pa žonglira sa dva stara i naravno istanjena, prosenjena tiganja i u vazduhu prevrće unakrsno palačinke, tako da svaka padne u tiganj one druge, a u kasarni je ispao clumsy…
Treba imati razumevanja za čoveka koji zapravo nikad nije bio zaposlen, i koji se sada igra, igra se rada, kao dete koje je čas lekar, čas policajac, čas ima prodavnicu, tako vladalac otkriva oblasti ljudskog rada: igra se pilota u spotu gde preuzima avion i spasava putnike, iako mu je to prvi ulazak u kokpit, igra se faraona, izmišlja zadužbine, onda spozna i zavoli medicinu, rudarstvo, matematiku, strane jezike, pa što se ne bi igrao i kuvara, premda ispada sve nezgrapno i nekako neistinito, iako je stvarno, kao i kad je hteo da pomazi psetance, koje ga odozdo gleda upitno: „Zašto ovo radiš? Ovako drveno i neprirodno me niko nije pomazio; nisi me povredio, ali nisam želelo da na jutjubu zbog tebe imam ovoliko pregleda!“
&
Trebalo bi mislim svak da ponovo pročita ono što Hana Arent piše o istini, da istina, koja dakako počiva na rasuđivanju i činjenicama – i sama istina je činjenica – biva zamenjena slikama, koje ulenjeni duhovi lako prigrle i nikad više te slike ne podvrgavaju sumnji (tako sam barem ja razumeo); morali bismo sa prezirom preleteti preko naslova, ponovljenog na stotinu mesta, kako predsednika čeka teško obaranje ruku, a sa kojim to sportskim takmacom? Sa „Rio Tintom“!
Ova nezgrapna metafora predstavlja našeg vlasnika kao nekog lokalnog i savremenog Davida, „Rio Tinto“ je zna se ko, naš heroj prihvata – u ime svih nas, i umesto svih nas – da svoju nežnu neradničku ruku obara sa nekim ko je baš u toj disciplini nizao uspehe, i, eto, dok se pozabavimo slikom koju nam je ponudio vladar – osumnjičen da navija za „Rio Tinto“, a ne više za Srbiju, kojoj je nazdravljao na kraju svake svoje govorancije – ne stižemo da pitamo ono što bi bilo osnovno: da nije obaranju ruku prethodilo prijateljsko rukovanje, kojim se overava i doslađuje obostrano koristan posao? I zašto je naš zastupnik kobajagi prihvatio baš tu disciplinu, zašto nije bilo nadvlačenje konopca, kao u „Igrama bez granica“, zašto nisu zuce, ni trule kobile, zašto napokon pregovori sa beskrupuloznom kapitalističkom tvrtkom nisu upoređeni sa partijom šaha („Predsednik se u meču sa ‘Rio Tintom’ u najboljem slučaju nada remiju, iako je vrstan šahista koji je na simultanku izazivao sve pokretne pripadnike opozicije“), zbog čega nisu kao slika uzete ni mice, ni ne ljuti se čoveče, ni ajnc, nego baš obaranje ruku?! Mačo! Naš vlasnik je mačo! Malo je falilo da nam kaže: „Ruku čiju ste čvrstinu imali priliku da osetite otkako ste se izbezobrazili da protestujete, osetiće sada ’Rio Tinto’, a ako pobede mene, onda su Dream Team, i treba da se radujemo što će im radni logor biti kod nas, ono što je za mene kasarna u Loznici, to je za ‘Rio Tinto’ Jadar. Živela Srbija, živeo litijum, živelo i Kosovo uostalom!“
Peščanik.net, 10.09.2024.
Muzički blog Ljubomira Živkova
LITIJUM
