Srpska antirežimska scena podeljena je jednom nevidljivom linijom. Sa jedne strane su akteri koji se vide kao „čisti“, sa druge oni koji se vide kao „prljavi“. Najpoznatiji „čisti“ akteri su studenti, građani koji podržavaju studente, zborovi, profesori, prosvetari, veterani, poljoprivrednici, radnici itd. Najpoznatiji „prljavi“ akteri su opozicione partije i pokreti, nevladine organizacije i aktivističke grupe. Ako „čisti“ akteri dođu u dodir sa „prljavim“, i sami postaju „prljavi“, odnosno, prelaze na drugu stranu linije i onda i sami postaju „nedodirljivi“. Ime nevidljive linije je „politika“, ili „bavljenje politikom“, ali pre svega u smislu izborne politike.
Devedeset posto dosad napisanog i rečenog o problemu odnosa između studentskog pokreta i opozicije, svodi se na prepričavanje i parafraziranje ove jednostavne postavke. Njena privlačnost i ubedljivost je toliko jaka da utiče na naše procene situacije čak i kada toga možda uopšte nismo svesni. Mnogi na prvi pogled racionalni argumenti, ukrašeni procentima, statistikama i empirijskim istraživanjima, zapravo se, bez obzira na nameru autora, svode na ove, kako to kaže Marta Nusbaum, „magijske ideje o zarazi i nemoguće aspiracije ka čistoti“.
Ovo je slučaj i sa tekstom Bojana Spaića „Poželjno i moguće“. Iako je Spaićev tekst korektan u prikazu drugih pozicija i iskren u nameri da se upusti u argumentovanu debatu sa njima, on na kraju završava naprosto u ponavljanju iste, stare slike o „čistom“ i „prljavom“ i zabrani kontakta između njih. Ovo nije zamerka Spaiću (koji kao da je i sam pomalo iznenađen zaključkom do kojeg je došao, jer ga je prethodni tok argumenta vodio u drugom smeru), već samo još jedno svedočanstvo o tome koliko je jaka ona slika sa početka teksta i koliko nas snažno ona gura u pravcu unapred zacrtanih zaključaka, tako da i mnogi iskreni i dobronamerni analitičari ne uspevaju da se odupru njenoj magijskoj privlačnosti. Uostalom, napomena na kraju Spaićevog teksta govori sve: „Autor nije član političke partije niti će biti na bilo kojoj listi na nekim budućim izborima.“ Ova izjava koja kao da je odgovor na čuveno Makartijevo pitanje („Da li ste sada ili ste ikada bili član Komunističke partije SAD?“), najplastičnije pokazuje gde se nalazimo: usred javne sfere toliko prožete sistematski raspirivanom paranojom i režimskim lovom na veštice, da čak i na antirežimskoj strani stalno moramo dokazivati svoju „čistotu“.
Spaić mi stoga, nadam se, neće zameriti ukoliko umesto da se bavim detaljima iz njegovog teksta, pokušam da raspravu vratim na ono što vidim kao centralni problem. Pre svega, kao što sam detaljno i na nizu primera pokazao u ranijim tekstovima na ovu temu, ne mislim da ovde govorimo o poverenju i nepoverenju zasnovanom na prethodnom iskustvu, već o predrasudi ili „reakciji iz stomaka“, stvorenoj besomučnom režimskom propagandom. Nevidljiva crta koja deli „čiste“ od „prljavih“ aktera nije rezultat racionalnog promišljanja, pa čak ni pogrešne empirijske generalizacije zasnovane na prethodnom iskustvu, već isključivo režimske stigmatizacije opozicione političke delatnosti i aktera. Zato su, na primer, reprezentativni sindikati „čisti“, a političke partije „prljave“, i predstavnici reprezentativnih sindikata mogu da se nađu na studentskoj bini, a političke partije ne smeju čak da se nađu ni za istim stolom sa studentima. Ne zato što su reprezentativni sindikati svojim dosadašnjim ponašanjem zaslužili poverenje (naravno da nisu), nego naprosto zato što se ne oni bave izbornom politikom i samim tim se ne nalaze na pogrešnoj strani nevidljive linije. Čak i ako su neki od njih u direktnoj saradnji sa vlašću, sindikati nisu nosioci stigme i kontakt sa njima ne dovodi „čiste“ aktere poput studenata u opasnost da će i sami postati „prljavi“.
Za razliku od mnogih drugih vidova stigmatizacije, poput onih zasnovanih na rasnoj, klasnoj, etničkoj pripadnosti ili seksualnosti, stigmatizacija opozicije kao „prljave“ nije problematična prvenstveno zato što je nepravedna prema žrtvama ove stigme (mada, kao što sam već napisao, jeste i to1), već prvenstveno zato što blokira politički proces i unapred sprečava svaku mogućnost političkog organizovanja protiv kriminalnog režima. Za razliku od žrtava mnogih drugih predrasuda, koje ne mogu izaći iz sopstvene kože, odnosno sopstvenog identiteta, žrtve „antiopozicione“ stigme mogu lako otresti „prljavštinu“ koja im se lepi zbog opozicionog delovanja. Dovoljno je da napuste politiku i odu da se bave nečim drugim. Problem je u tome što ako svi to urade, politikom se neće baviti niko osim pripadnika kriminalnog režima i njegovih saučesnika u zločinu, što je naravno i razlog zašto je ona nevidljiva linija koja deli „čiste“ od „prljavih“ uopšte uspostavljena. Ako se opozicionom politikom ne bude bavio niko, svi ćemo biti „čisti“ i niko od nas neće predstavljati pretnju po kriminalni režim koji će onda mirno i spokojno moći zauvek da vlada.
Ono što Spaić vidi kao jedino moguće rešenje ovog problema – i izuzetno sam mu zahvalan što ga je tako jasno artikulisao, jer smatram da mnogi ljudi razmišljaju isto, ili bar slično – jeste formiranje studentske liste, bez ikakvog dogovora (a zapravo, bez ikakvog kontakta) sa opozicionim akterima. Iako priznaje mogućnost da je predrasuda prema opoziciji proizvedena od strane režimske propagande i da je u tom smislu „nepravedna“, Spaić smatra da je ona naprosto činjenica od koje moramo da pođemo da bismo doši do rešenja za pobedu nad kriminalnim režimom. Pošto je opozicija već „prljava“ u očima javnosti (Spaić kaže „ne uživa poverenje“, ali videli smo zašto je to neadekvatan termin), onda nam za pobedu na izborima treba neko „čist“. Studenti su taj akter i on ne sme da se prlja kontaktima sa opozicijom (čak i ako to nije fer prema opozicionim akterima). Studentska lista će takođe biti „čista“, jer će biti sastavljena od „čistih“ kandidata (profesora, veterana, radnika itd.) i kao takva će pobediti na izborima i rešiti sve ostale prepreke za slobodne i fer izbore, uključujući i problem antiopozicione predrasude.
Na prvi pogled ovo može zvučati kao racionalan plan za uspeh, međutim to je tako samo ako se polazi od pretpostavke da su akteri esencijalno „čisti“ ili „prljavi“, ali oni to nisu. Razlika između „čistih“ i „prljavih“ aktera nije ni u čemu drugom osim u tome što se nalaze sa različitih strana linije. „Prljavim“ se ne postaje tako što se učini nešto pogrešno, nego naprosto tako što se dođe u dodir sa nosiocima „zaraze“ – izbornom politikom i onima koji se njom bave. Nemam nikakvog razloga da verujem da kandidati koji će se naći na studentskoj listi neće biti stručni i obrazovani ljudi od integriteta, ali jednom kada se na toj listi nađu i uđu u izbornu politiku, već će doći u dodir sa samim izvorom „zaraze“ i po neumoljivoj logici predrasude, uskoro će i sami biti percipirani kao „prljavi“. Sve se ovo već desilo puno puta, mnogima drugima, uključujući i mene samog i moje saborce iz Zeleno-levog fronta od kojih mnogi na papiru izgledaju kao foto-robot poželjnog kandidata za studentsku listu, uz tu malu razliku što su već došli u dodir sa izbornom politikom i samim tim postali „prljavi“. Ili, na drugom primeru, pokret ProGlas sastavljen je skoro isključivo od figura kakve će se u većini naći na studentskoj listi: stručnih i visokoobrazovanih ljudi od integriteta, uglavnom univerzitetskih profesora. Jedini problem je što je ProGlas već prešao na drugu stranu one nevidljive linije, a u ovom slučaju nije bilo neophodno čak ni da izađe na izbore, dovoljno je bilo to što je neko vreme bio u političkoj orbiti i u jednom trenutku počeo da liči na potencijalnog političkog aktera.
Naravno, prelazak sa jedne na drugu stranu linije ne odvija se doslovno preko noći, niti naprosto jednim jedinim činom. Spaićev argument bi mogao da glasi i da je važno održati percepciju „čistote“ studentske liste dovoljno dugo da ona pobedi, a posle toga više nije ni važno. To nije samo po sebi neracionalan predlog, ali on nije ni očigledno tačan kako se izgleda čini mnogim njegovim zastupnicima. Kada bi izbori bili raspisani sutra, možda bi imalo smisla zaigrati na ovu mogućnost. Ali pošto postaje sve očiglednije da se to neće desiti, moramo da uzmemo u obzir da će studentska lista biti u orbiti izborne politike dovoljno dugo da joj se, baš kao i ProGlasu na primer, prikači ista ona stigma kao i svim drugim političkim akterima. Tada će i ona preći s onu stranu nevidljive linije i postati „prljava“, baš kao i svi drugi opozicioni politički akteri. Ukoliko izađe na izbore i ne pobedi, ovo će se sasvim sigurno desiti, jer boravak u skupštini nepogrešivo i neumoljivo prebacuje aktere na pogrešnu stranu linije, a cena ovog eksperimenta može biti potpuna devastacija postojeće opozicione scene. Šta ćemo onda? Da ponovo tragamo za nekim „novim, čistim ljudima“ koji ćemo opet „uprljati“ i tako sve dok nam ne ponestane ljudi, a režim konačno ne ostane bez konkurencije.
Umesto ovoga predlažem sledeće: moramo izbrisati nevidljivu liniju koja deli antirežimski front, ne zato da bismo učinili opoziciji i ispravili njoj nanesenu nepravdu, nego zato što svako od nas u svakom trenutku može da se nađe sa pogrešne strane linije, a sigurno će se na njoj pre ili kasnije i naći ukoliko se odvaži da se režimu suprotstavi na izborima. Predrasudama ne smemo podilaziti, nego ih moramo prevazilaziti. Ova jednostavna prosvetiteljska ideja na kojoj je izgrađen savremeni univerzitet, doživela je najbolje otelotvorenje u studentskim plenumima koji su kroz otvorenu, racionalnu, argumentovanu i inkluzivnu diskusiju i zajedničko delovanje uspeli da demistifikuju mnoge druge podele i predrasude koje je režimska propaganda podgrevala i ojačavala kako bi razjedinila antirežimski front: etničke, geografske, ideološke. Sada je trenutak da uradimo isto i sa poslednjom predrasudom koja unosi razdor u antirežimski front, predrasudom prema opoziciji, i to ne prema konkretnim opozicionim akterima koji mogu biti bolji ili gori, nego prema političkom i opozicionom delovanju kao takvom.
Peščanik.net, 17.05.2025.
Srodni link: Bojan Spaić – Poželjno i moguće
NADSTREŠNICA________________
- Nije, međutim, baš uvek tako. Slučaj Marije Vasić i ostalih petoro nepravedno i nezakonito optuženih aktivista PSG i Stava, to jasno pokazuje. Zašto je solidarnost sa ovim ljudima tako dugo izostajala? Besmisleno je ovde govoriti o „nepoverenju“, jer nije uopšte u pitanju glasanje niti politička podrška, potrebno je bilo samo masovno osuditi njihovo hapšenje, a ne ograđivati se od njih. Naravno, u pitanju je stigma: ovi ljudi su prvo preventivno stigmatizovani kao politički (a povrh toga i „antisrpski“), dakle „prljavi“ i „nedodirljivi“ akteri i bio je neophodan jedan zaista herojski i samopožrtvovan čin, poput onog na koji se odlučila Marija Vasić kada je započela štrajk glađu, da razbije „čini“ stigme i omogući da javnost ponovo vidi nepravedno optužene kao jedne od nas, obične ljude dostojne našeg saosećanja i solidarnosti.
