Foto: Peščanik

Foto: Peščanik

Ono što postpetooktobarske vlasti nisu bile spremne da kažu reći će aktuelni, nelegitimno izabrani predsednik: bivši režim je izgubio Kosovo, mi sad tamo ne kontrolišemo ni metar zemlje. Naravno, kada to kaže, on ne misli na isti bivši režim. Po nelegitimno izabranom predsedniku, naime, Kosovo su izgubile upravo postpetooktobarske vlasti – Koštunica, Tadić i Jeremić.

Ironija je očigledna – politički akteri koji su izgradili svoju prepoznatljivost na insistiranju da neće priznati nezavisnost Kosova, sada bivaju proglašeni krivcima za činjenicu da je Kosovo nepovratno izgubljeno. Koštunica, koji je svojom skoro fanatičnom fiksacijom na pitanje Kosova doveo sopstvenu stranku na političku marginu, danas se optužuje za to da „nije ništa uradio“ kada je Kosovo proglasilo nezavisnost (šta je tačno trebalo da uradi da bi se to smatralo „nečim“?). Vuk Jeremić, čiji se ceo javni imidž kao ministra spoljnih poslova zasnivao na neumornom lobiranju protiv međunarodnog priznanja Kosova kao nezavisne države, danas se proglašava krivim za konačan gubitak Kosova – kao biva, stvar je zapečaćena odlukom MSP-a po njegovoj tužbi. Boris Tadić, koji je istini za volju bio nešto manje istaknut kao branilac Kosova, ali koji je svejedno na kraju platio debelu političku cenu zbog neodrživosti politike „i Kosovo i Evropa“, danas u režimskim medijima figurira kao jedan od glavnih krivaca što je Kosovo izgubljeno i što je nelegitimno izabranom predsedniku u amanet ostavljena tako teška i neravnopravna diplomatska borba da se spasi što se spasti može (a to će, po svemu sudeći, biti vrlo malo, ako išta).

Devedesete u ovom narativu, naravno, ne postoje. Ne postoji ni Milošević, ni ratni zločini, ni masovno proterivanje kosovskih Albanaca, ni izgubljeni rat protiv NATO-a, ni kumanovski sporazum, niti vlada u čijem je sastavu, kao ministar informisanja, sedeo i današnji nelegitimno izabrani predsednik. Nema tu mesta ni za masovno proterivanje Srba i drugih ne-Albanaca sa Kosova, obavljeno odmah nakon povlačenja tadašnje Vojske Jugoslavije. Sve je to danas dekretom nelegitimno izabranog predsednika izbrisano iz javnog sećanja.

Ako čitateljka sada oseća potrebu da se pobuni pred ovakvom nepravdom – šta god se moglo prigovoriti Koštunici, Tadiću ili Jeremiću, „gubitak Kosova“ svakako ne može – možda bi ipak trebalo da razmotri još nešto. Da, ova trojica zaista nisu krivi za ono za šta ih se danas optužuje; za to je bez ikakvog dvoumljenja kriv upravo režim kojem je (istina, u epizodnoj ulozi) pripadao i sam nelegitimno izabrani predsednik. Ali ova trojica i mnogi drugi akteri postpetooktobarske politike jesu odgovorni zato što to nikada nisu smogli snage da kažu. Umesto toga, ulagali su skoro nadljudske napore da poraz koji im je ostavljen u nasleđe pretvore u (ne)moguću pobedu. To se, sećate se, onih dana zvalo – legalizam.

Kruna ovih napora je još uvek (ali verovatno ne zadugo) aktuelni Mitrovdanski ustav, iza kojeg je u vreme njegovog donošenja stala praktično cela politička elita. Ovim ustavom učinjeno je protivustavnim reći ono za šta je cela Srbija, intimno, znala da je istina – Kosovo je izgubljeno. Time je svaka rasprava o kosovskom problemu unapred izmeštena iz realnosti i preneta na nivo čiste fantazije – nadgornjavanja u patriotizmu i zaklinjanja da Kosovo nikad, nikad, nikad neće biti izgubljeno.

Ishod ovakve politike upravo gledamo. U političkoj zajednici u kojoj se ne može otvoreno razgovarati o jednom od ključnih državnih pitanja, do „rešenja“ će se na kraju neizbežno doći iza kulisa, oligarhijskom samovoljom i nemilosrdnim nametanjem i propagandnim ispiranjem mozgova birača. Kakvo god stanovište imali prema kosovskom pitanju, nema nikakvog razloga za radost što će ono biti „razrešeno“ na ovakav način i po cenu urušavanja vladavine prava i demokratskih institucija države Srbije. Krivicu za ovo urušavanje institucija, nesporno, snosi aktuelna vlast. Ali ne smemo zaboraviti ni razloge zbog kojih smo se u ovakvoj situaciji uopšte našli.

Peščanik.net, 14.07.2018.

TEMA – KOSOVO