U prethodnom tekstu na Peščaniku izneo sam predlog da se održe opozicioni predizbori, na kojima bi birači mogli da glasaju za kandidate koji bi se našli na zajedničkoj listi za predstojeće lokalne izbore u Beogradu. Naravno, nisam prva osoba koja zagovara ovu praksu. Od uspeha opozicije u Budimpešti, često se spominjala mogućnost primene ovog recepta u Srbiji. Međutim, u svom predlogu sam izneo konkretne razloge zbog kojih mislim da bi predizbori mogli da budu pokretač promena u Beogradu, i osnovne obrise modela kojim bi oni mogli da se sprovedu. Cilj je bio da se pokrene rasprava o ovoj temi i čini mi se da je on donekle ispunjen, naročito posle teksta Vere Didanović u NIN-u, saopštenja Skupštine slobodne Srbije, organizacije Birodi, i izјаšnjavanja većine opozicionih aktera na novinarska pitanja o predizborima, koja možete pročitati ovde, ili ovde.
Neću se u ovom tekstu osvrtati na sve ove reakcije. Smatrao sam da bi samo pokretanje razgovora o predizborima moglo da usmeri opoziciju ka konstruktivnijem delovanju u narednom periodu. Da li će ideja zaživeti, i u kom obliku, ostaje na članstvu i rukovodstvu stranaka. Ovde ću nešto detaljnije obrazložiti predloženi model i razjasniti glavne dileme oko predizbora. Jer, čini mi se da postoje bar tri velike bojazni: da opozicija nema kapacitet da ih organizuje, da je predloženi izborni sistem previše kompleksan i da bi predizbori bili meta opstrukcije vladajuće stranke.
Organizacija predizbora
Kako bi mogli da izgledaju predizbori? Iskustvo organizacija iz Budimpešte koje su učestvovale u organizaciji predizbora je veoma korisno i mislim da je velikoj meri primenjivo i u Beogradu. Detaljni opis možete pročitati ovde, a ako slabije stojite sa mađarskim, pozovite u pomoć Google prevodioca.
Predizbori bi se održali nekoliko meseci pre izbora. Optimalno vreme u Beogradu bilo bi na jesen, najkasnije u oktobru, što bi ostavilo pola godine za organizaciju. Na zajedničkim predizborima opozicije učestvovalo bi više političkih aktera, a izbornu komisiju činili bi predstavnici svih učesnika, i organizacija civilnog društva koje bi mogle biti uključene u proces. Izborna komisija obrazovala bi radne grupe koje se bave izbornim pravilima, pripremom biračkih mesta i izbornog materijala, obukom članova biračkih odbora i tehničkim aspektima, uključujući razvoj softvera za registraciju glasača.
Za razliku od Budimpešte u kojoj je primenjen većinski sistem, predložio sam da se u Beogradu predizbori održe korišćenjem personalizovanog proporcionalnog sistema. Beograd bi bio podeljen na više izbornih jedinica, u kojima bi učesnici predizbora predlagali kandidate. Birači, svi punoletni građani sa prebivalištem u Beogradu, glasali bi u svojoj izbornoj jedinici za listu, ali i za pojedinačnog kandidata. Broj mesta na zajedničkoj listi na izborima bio bi proporcionalan glasovima koje bi liste dobile na predizborima, ali bi redosled kandidata zavisio od glasova koji su oni lično dobili u svojim izbornim jedinicama.
Predizbori bi trajali više dana, nema nikakve smetnje da traju i celu nedelju, tokom koje bi kandidati mogli bez prekida da vode kampanju. Glasanje bi se organizovalo na ograničenom broju biračkih mesta – na jednom, najviše dva na teritoriji svake opštine – u celom Beogradu na ne više od dvadesetak centralnih lokacija, gde bi mogao da se okupi veći broj glasača. U Budimpešti je glasanje vršeno na otvorenom, u šatorima, što u neizvesnim epidemijskim uslovima zvuči kao odlično rešenje.
Birački odbor zadužen za sprovođenje izbora na biračkom mestu sastavlja se, ukoliko je moguće, od predstavnika svih učesnika izbora, a najmanje tri različita predstavnika. Proces glasanja vrši se dolaskom birača na biračko mesto, utvrđivanjem biračkog prava, potpisivanjem izjave i unosom podataka, najbolje očitavanjem lične karte, u registar glasača na opozicionim predizborima. Glasač potom dobija izborni listić sa imenima kandidata u toj izbornoj jedinici, zaokružuje jednu osobu i ubacuje listić u biračku kutiju.
Na kraju svakog izbornog dana, birački odbori pakuju izborni materijal sa biračkih mesta u prethodno pripremljene džakove, obeležavaju ih i prenose u centralni izborni štab. U štabu se izborni materijal komisijski odlaže u „sarkofag” – metalnu kutiju koja se zaključava i koja je pod stalnim nadzorom. Po zatvaranju biračkih mesta poslednjeg dana izbora, glasovi se prebrojavaju i utvrđuju se rezultati.
Ukoliko je broj glasača prešao prethodno utvrđeni prag, a u Beogradu bi to mogao da bude broj glasača potreban za prelazak cenzusa (oko 25.000), izbori se proglašavaju uspešnim. Na osnovu rezultata predizbora sastavlja se zajednička izborna lista (uz poštovanje pravila o zastupljenosti polova). Odbornici ove liste izabrani u gradsku skupštinu predstavljali bi tako ne samo svoju stranku, već i izbornu jedinicu i ostvarili bi snažniju vezu sa glasačima koji su ih kandidovali nego što je to slučaj u postojećem izbornom sistemu.
Kapacitet opozicije
Kada je model malo bliže određen, može se videti da se radi o kompleksnoj operaciji, ali da njen obim ne iziskuje izvanredno velike rashode. Procena troškova za ovakav poduhvat bi se kretala u okviru ne stotina već desetina hiljada evra. Uz to, ideja o zajedničkim predizborima opozicije polazi od premise da bi saradnja imala pozitivan efekat na sve učesnike, a jedna od direktnih koristi bila bi deljenje troškova za organizaciju predizbora, umesto da oni padnu na teret samo jednog političkog aktera.
Organizacije civilnog društva nisu neophodni učesnici predizbora, ali mogle bi da doprinesu njihovoj organizaciji kao objektivni, profesionalni i nestranački akteri. Veliki deo izborne administracije vodili bi stranački aktivisti i volonteri organizacija, a po gruboj proceni za to bi bilo neophodno oko 500 ljudi. Trebalo bi ispitati mogućnosti da se deo operativnih troškova sakupi kroz male donacije, kao i da se traži podrška međunarodnih političkih udruženja, naročito onih koja podstiču ovakve prakse među članicama, pre svega zelenih i socijaldemokrata.
Što se tiče troškova učesnika predizbora, upravo predloženi izborni sistem, sa kandidatima koji bi tražili podršku u jednoj izbornoj jedinici, menja i logiku izborne kampanje. Umesto masovnog oglašavanja, kampanja se vodi na mikro-nivou, pre svega kroz neposrednu komunikaciju sa biračima. Takođe, ovo bi bio način da se podignu organizacioni kapaciteti i da se stranke pripreme za predstojeću izbornu kampanju. Opozicioni akteri možda misle da bi predizbori bili nepotrebno trošenje resursa, ali verujem da bi to u stvari bila investicija koja bi se na izborima višestruko isplatila.
Kompleksnost sistema
Za razliku od Budimpešte, u Beogradu se gradonačelnik ne bira direktno, već se glasa za listu kandidata za odbornike. U prethodnom tekstu sam objasnio zbog čega mislim da bi predizbori u Beogradu bili efektivni, ali i zašto bi na njima trebalo primeniti personalizovani proporcionalni sistem. Jedna od zamerki bi mogla biti i da je predloženi sistem izbora previše kompleksan i da bi, umesto toga, većinski sistem predizbora koji bi se primenio na predsedničkim izborima bio mnogo jednostavniji.
Nisam protiv održavanja predizbora za predsedničke kandidate, niti smatram da bi usvajanje drugih izbornih modela bilo pogrešno. Ali u svim ovim drugim slučajevima izostali bi efekti koje bi trebalo da očekujemo od glasanja na beogradskim izborima. Ključna razlika je u tome što na našim predsedničkim izborima, koji su dvokružni, u prvom krugu birači imaju mogućnost da izraze svoje preference, a da u drugom krugu glasaju za onu osobu koja je dobila najviše glasova. Na beogradskim izborima te mogućnosti da se u dva koraka koordinišu preference glasača nema bez predizbora (ovo važi i za Budimpeštu gde je na snazi jednokružni većinski sistem).
Druga razlika je u ideji da se predsedničkim predizborima dođe do osobe koja bi se „suočila sa Vučićem“ na predsedničkim izborima. Ovaj pristup proizvodnje opozicionog lidera Srbije do sada se pokazivao neuspešnim i ne vidim zašto bi sada bilo znatno drugačije. Mašinerija tabloidnog razapinjanja ličnosti koje se ističu kao mogući politički izazivači predsednika SNS-a iščekuje upravo takav sled događaja. Ali ona nije naštelovana na ovu drugačiju, difuznu logiku lokalnih izbora, koja pomera fokus kampanje na mikro-nivo. Opozicija bi mogla da iskoristi tu „slepu tačku“.
Što se tiče izbornog sistema, pre nekoliko meseci navršilo se tačno 20 godina od usvajanja postojećeg izbornog zakona. On je izglasan na poslednjoj sednici skupštinskog saziva raspuštenog u danima posle 5. oktobra, na predlog Srpske radikalne stranke, praktično bez ikakve rasprave. Poslednjih 20 godina koristimo, uz manje izmene, taj prilično nezadovoljavajući sistem. Iako se već godinama govori o potrebi za reformom i sve češće se spominje prelazak na većinski sistem, to bi bio prelazak sa lošeg sistema na još gori.
Predloženi personalizovani proporcionalni sistem jeste kompleksan iz ugla organizacije i planiranja, ali je jednostavan za birače. Važnije od toga, on biračima daje ono što žele: da imaju predstavnike iz svoje izborne jedinice i da glasaju za pojedince, a bio bi prihvatljiv i za stranke, jer ne deformiše izbornu volju kao što to čini većinski. Sličan sistem primenjuje se u Hrvatskoj od 2015. godine, a nešto drugačiji predlog sa sličnom logikom zagovara se i u Srbiji već godinama. Opozicione stranke ne moraju da čekaju promenu izbornog sistema, one mogu da primene adekvatniji izbori sistem ovde i sada – na predizborima.
Opstrukcija vlasti
Predizbori su česti u nekim zemljama, ali bili bi novina u političkom delovanju u Srbiji, a predizbori za listu kandidata više opozicionih lista veoma su retki u uporednoj praksi. S obzirom na to koliko bi ovakvi predizbori bili neuobičajeni, očekivano je da izazivaju sumnje. Usled suočenosti sa stalnim opstrukcijama izbornih procesa, razumljiva je pretpostavka da bi i ovaj bio očigledna „meta“ napada. Koliko je ovaj strah opravdan?
Na ovakvim predizborima na kojima bi stranke predlagale kandidate, a svi birači, ne samo članovi stranaka, mogli da glasaju, učestvuju i oni koji inače podržavaju neku suprotstavljenu stranku. Međutim, to se najčešće dešava kada kandidati na predizborima privuku glasače druge strane, što je sasvim poželjan ishod za stranku koja organizuje otvorene predizbore. Strateško, odnosno maliciozno glasanje, kojim aktivisti druge stranke žele da manipulišu ishodom, tako što pomažu izbor slabijeg kandidata ili komplikuju proces, zapravo nije toliko efektivno koliko se pretpostavlja.
Na američkim izborima su česte ovakve inicijative „krađe“ tuđih predizbora. Medijski najispraćenija bila je „Operacija haos“ uticajnog radijskog voditelja Raš Limboa, koji je 2008. pozivao konzervativne republikanske glasače da glasaju za Hilari Klinton, a na štetu Baraka Obame, kako bi se zakomplikovao proces izbora demokratskog predsedničkog kandidata. U nekim američkim državama ovo se ponavlja u skoro svim izbornim ciklusima u poslednjih nekoliko decenija, završno sa predizborima 2020. Ali, nema dokaza da ovakvi pozivi imaju velikog efekta.
Može se naravno prigovoriti da su američki predizbori, sa dugom tradicijom, neuporedivi sa regionalnim kompetitivnim autokratijama. Međutim, i mađarsko iskustvo, gde su organizatori predizbora imali ozbiljne dileme da li uopšte otvarati proces glasanja zbog mogućeg mešanja aktivista Fidesa, koje se na kraju nije desilo, pokazuje da je strah možda bio razumljiv, ali ipak preuveličan. Zašto?
Ukoliko je sastavljanje liste kandidata otvoreno samo za stranke, koje odlučuju koja će se imena naći na glasačkom listiću, to znači da bi maliciozno glasanje moglo samo da doprinese boljim rezultatima nekih od kandidata koje su već odobrile opozicione liste. Glasanjem za određene kandidate (pretpostavka je manje popularne) u izbornim jedinicama, oni bi se samo pomerali za nekoliko mesta iznad ili ispod, na listi za izbore koji bi se održali tek šest meseci kasnije i na kojima vladajuća stranka ima jasnu nameru da zadrži dominantan položaj. Ali, ukoliko bi razmera takvog glasanja bila značajna u meri u kojoj bi uticala na rezultate, uvećavala bi se i izlaznost na predizborima i davao bi im se dodatni legitimitet. Stoga je upitno kolika je čista, nepomućena korist koju bi vladajuća stranka imala od malicioznog mešanja u predizbore opozicije.
Sa druge strane, iako ne treba potceniti organizacionu i logističku nadmoć vladajuće koalicije, isto tako ne bi trebalo gubiti iz vida ni cenu ovakvog poduhvata mešanja u predizbore. Bilo bi potrebno da se hiljade ljudi, pouzdanih stranačkih aktivista, uputi u to kako da na različitim biračkim mestima glasaju za različite kandidate, a da uz to potpisuju izjave kojima se registruju kao glasači opozicije i ostavljaju svoje podatke „suprotnom taboru“. Deluje mi verovatnije da bi vladajuća stranka, ukoliko bi joj se lokalni predizbori opozicije uopšte našli na radaru, pre nipodaštavala njihovu vrednost i probala da pasivizuje opozicione glasače, nego što bi mobilisala svoje resurse i davala značaj ovom procesu.
Konačno i ne najmanje važno, zabrinjava implikacija argumenta da se predizbori ne mogu održati zbog mogućnosti kompromitacije od strane vladajuće stranke. Ako Srpsku naprednu stranku ništa ne sprečava da registruje svoje aktiviste kao opozicione glasače i time utiče na ishod predizbora, ništa je ne sprečava ni da ih učlani u opozicione stranke i bira vođstvo koje joj odgovara. Ali to ovaj argument dovodi do paradoksalnog ishoda: dok je na vlasti autoritarna stranka, ne može da bude demokratije ni u opozicionim strankama. Ako se ostane pri ovom stanovištu i ne uradi se nešto da se to promeni, izgledi za demokratiju u Srbiji su loši, bez obzira na to ko je na vlasti.
Time ću zaključiti ovaj dodatak predlogu održavanja predizbora, kao i njegovo javno zagovaranje. Svim zainteresovanim stranama dostupne su i informacije i argumenti; dalji nastavak zagovaranja mogao bi samo da proizvodi nepotrebne šumove, pa treba ostaviti strankama da se dogovore o tome. Nadam se da je predlog više pomogao nego odmogao i da će ipak moći direktno da se biraju kandidati za liste, kada već ne mogu da se biraju na izborima. Ako ne 2021, onda možda već 2025. godine – budućnost čeka iza ugla.
Peščanik.net, 20.02.2021.
Srodni link: Vujo Ilić – Beogradski predizbori
