Izbori u Srbiji su neravnopravni. Vladajuća koalicija zloupotrebljava javne resurse, ima neravnomerno prisustvo u medijima, potkupljuju se ili ucenjuju glasači, nekažnjivi tabloidi satiru političke protivnike, dok Evropska unija već dugo gleda kroz prste. Demokratija u Srbiji je u najozbiljnijoj krizi u poslednjih 20 godina, i nju neće obnoviti ni trenutna vlast, niti bilo koja snaga van zemlje. Demokratiju će, u jednom trenutku, morati da iznova grade građani, tako što će, uprkos nepoštenim izborima, pokazati na delu jedan od njenih razloga postojanja: smenjivost vlasti mirnim putem.
Prethodnih godina u okruženju je putem izbora došlo do značajnih političkih promena. U svim ovim zemljama su i partije i birači pristali da učestvuju na nepoštenim izborima. Tačno je da se učestvovanjem na takvim izborima legitimišе vlast koja ih organizuje, ali važnije od toga je da se dugoročno podstiče participacija, osnažuju demokratske institucije i stvara mogućnost da se nenasilnim putem destabilizuje autoritarni sistem.
Kada poredim prethodna iskustva iz okruženja sa situacijom u Srbiji, i predstojećim izborima, čini mi se da postoji više pouka. Jedna od njih je da bi organizovanje predizbora za listu kandidata na beogradskim izborima moglo da bude način da se dođe do promena. Više opozicionih aktera mogli bi na izborima da nastupe sa zajedničkom listom, a birači iz celog Beograda prethodno bi glasali za kandidate koji bi se na njoj našli. Predizbori su praksa koja se u Budimpešti pokazala uspešnom, za mobilizaciju birača na lokalnim izborima, ali i kao „učenje saradnje“ za izbore na višem nivou. Izneću stoga nekoliko razloga zbog kojih verujem da bi predizbori mogli da budu važan korak, značajan ne samo za Beograd, već i za Srbiju.
Preko plota
Autoritarne partije na vlasti teško se izazivaju frontalno, na nacionalnom nivou, već pre manjim uspesima na lokalnom nivou. Ovo su pokazale pobede opozicije u najvećim gradovima Turske, Mađarske i nedavno Bosne i Hercegovine. Uspesi opozicije u ovim gradovima pokazuju da je vlast smenjiva, stvaraju se prepreke uobičajenom funkcionisanju vladajućih stranaka i otvaraju mogućnosti za nove politike i dopiranje do šireg kruga birača. Primer Istanbula pokazuje da je obraćanje biračima „druge strane“ u polarizovanom društvu teško, ali moguće. Ako vlast mobiliše glasače naglašavanjem podela, onda bi cilj trebalo da bude da se ti zidovi između ljudi ruše. Ekrem Imamoglu nazvao je tu strategiju radikalna ljubav: „Oni žele sukob sa nama. Ali mi to ne želimo i insistiraćemo na zagrljajima.“
U borbi protiv dominantne autoritarne strukture opozicija je primorana da se okrene međusobnoj saradnji, što je nužno kontroverzno. Prošlog meseca u Mađarskoj je došlo do sporazuma 6 glavnih opozicionih stranaka o zajedničkoj listi i kandidatima za izbore 2022. godine. Predstavnici ovih partija morali su, pritisnuti izbornim sistemom i neravnopravnim položajem, da pristanu na saradnju sa ideološki veoma udaljenim partijama. Liberali, levica i zeleni imaće zajedničke kandidate sa ekstremnom desnicom. Kas Mude je ovako pravdao logiku te saradnje: „Vlast Jobika bila bi gotovo sigurno gora po liberalnu demokratiju od trenutne vlasti Fidesa. Ali, poenta je da oni nisu na vlasti i imaju male šanse da sami dođu na vlast. Fides, sa druge strane, jeste na vlasti.“
Možda najvažnija lekcija je da u nepoštenim uslovima moraju da se menjaju pravila igre. U svakoj demokratiji stranka na vlasti ima izvesnu prednost, ali ta prednost ne odlučuje ishod izbora. Sa druge strane, kompetitivne autokratije se održavaju upravo organizovanjem izbora sa predvidivim ishodom, i obeshrabrivanjem građana da se izborima dolazi do promena. Zato ključni problem postaje mobilizacija demokratskih birača u neravnopravnim uslovima.
Zajedničko za sve nedavne uspehe u regionu bilo je otvaranje odškrinutih vrata, pre nego udaranje na zatvorena. Umesto ponavljanja žalbi na izbornu krađu i zatvorenost medija, okretalo se novim izbornim mehanizmima i direktnoj komunikaciji sa biračima. Budimpešta je možda najbolji primer; tamo se takođe pošlo od svesti o postojanju velikog broja građana koji su nezadovoljni radom aktuelne vlasti i postavilo se pitanje kako dopreti do njih u uslovima medijske blokade. Odgovor je bio: u neposrednoj komunikaciji i uključivanjem u kampanju.
Ispod Avale
Sledeća godina će u Srbiji ponovo biti obeležena izborima: redovnim predsedničkim i izborima za Skupštinu Beograda, kao i mogućim vanrednim izborima za Narodnu skupštinu. Dominacija kandidata vladajuće stranke na opštim izborima teško da će biti ugrožena u narednih godinu dana. Beogradski izbori će sa druge strane biti neizvesniji.
Tokom poslednje decenije u Srbiji se, kao i u drugim zemljama, širi jaz između birača u većim gradovima i ostatku zemlje. Iako su razlike između grada i sela uvek postojale, ustaljuje se obrazac u kom autoritarni i populistički režimi gube podršku u gradskim, ali zato učvršćuju bazu u manjim sredinama. Na prvi pogled, Beograd bi kao najveći grad u zemlji trebalo da bude tačka u kojoj je podrška vladajućoj stranci najslabija, i mogućnost promena najveća. Da li je baš tako?
Beograd je ogroman, proteže se preko 90 kilometara, od Dunavca na severu, do Dudovice na jugu. Pored ogromnog prostora na kom se održavaju lokalni izbori, važno je podvući da on ne postoji kao prostor u kom se birači ponašaju na uniforman način. Umesto toga, korisnije je razmišljati o Beogradu kao Srbiji u malom, sastavljenom od urbanih i rubnih delova, koji imaju svoju unutrašnju izbornu logiku.
Ako bismo opisali krug sa centrom u Mostarskoj petlji, i radijusom od 6 kilometara, on bi obuhvatio Blok 72 na zapadu, Mirijevo na istoku, Kotež na severu i Rakovicu na jugu. Ta kružnica podelila bi biračko telo Beograda na dva gotovo jednaka dela. Na prethodnim izborima za Skupštinu Beograda održanim 2018. godine, unutar kruga glasalo je 53% birača, a izvan 47%. Međutim, obrasci izbornog ponašanja u ova dva dela znatno se razlikuju.
Na izborima 2018. godine opozicione liste su većim delom dobijale glasove unutar kruga. Ne davimo Beograd dobio je 78%, lista predsednika opštine Novi Beograd Aleksandra Šapića 71%, lista Dragana Đilasa 68%. Sa druge strane, Socijalistička partija Srbije je unutar kruga dobila 48%, Srpska radikalna stranka 43%, a lista Aleksandra Vučića tek 42% glasova. Na kraju ovog kontinuuma bila je opoziciona lista Ljubiše Preletačevića, koja je unutar kruga osvojila samo 41% glasova, a najviše izvan kruga, u Mladenovcu.
Kada se ovako raščlani Beograd, vidi se da je on nalik Srbiji, ali i da ima dodatne specifičnosti. Opozicione partije i organizacije uspevaju da mobilišu birače u gradskom jezgru, u ovom „krugu osamnaestice“ ali stranke na vlasti su dominantne van njega. Sve i da niko unutar kruga ne glasa na narednim izborima za partije na vlasti, glasovi van kruga doprineli bi njihovom opstanku.
Dodatno, za razliku od drugih gradova širom Srbije, u Beogradu se nalaze centrale partija, što znači da im je tu po pravilu i najsnažnija organizacija. Zbog toga uvek postoji potencijal da više političkih aktera preceni svoje mogućnosti i pokuša samostalno da izađe na izbore, naročito ukoliko se zadrži sniženi izborni prag od 3%, što će ipak većinu njih koštati, jer ne računaju na glasove van centra. Ali ni političkim inicijativama iz rubnih opština ne polazi za rukom da dobiju dovoljno glasova da bi ušle u gradsku skupštinu. Beograd je u velikoj meri politički „kartelizovan“ i to najbolje ilustruje činjenica da u poslednjih 30 godina nijednom u Skupštinu grada nije ušla autentična grupa građana, nevezana za neku političku partiju ili funkcionera na lokalu.
Beograd je i ušće dveju reka i selo ispod Avale. Srpskoj naprednoj stranci je jasno da će, da bi zadržala vlast u Beogradu, morati da računa na glasove u centralnim opštinama. To je verovatno jedan od motiva za saradnju sa strankom Aleksandra Šapića na republičkom nivou. Međutim, čini se da je opoziciji manje jasno da su u daleko nepovoljnijoj situaciji i da će im pored glasova sa Novog Beograda biti neophodni glasovi iz podavalskih naselja, Lazarevca, Mladenovca.
Iako Beograd jeste mesto gde opozicija može da dovede u pitanje dominaciju vladajuće stranke, nedostižnu već skoro punu deceniju, ona bi morala da pronađe način da se obrati mnogo široj bazi birača i da ih mobiliše u neposrednoj kampanji. Opozicija bi trebalo da ostvari saradnju između različitih političkih organizacija i najvažnije, morala bi da promeni pravila igre, a kada vlast urušava demokratiju, potrebno je da opozicija preuzme vođstvo u inoviranju demokratije. Predizbori izgledaju kao dobar početak.
Vežbanje demokratije
Predizbori se uglavnom vezuju za praksu američkih partija (primaries), koje ih organizuju još od 19. veka, ali su se poslednjih decenija ustalili u većini demokratija. Obično su partije počinjale sa predizborima na lokalnom nivou, da bi ih kasnije podigle i na nacionalni. Evropska zelena partija je 2014. organizovala predizbore za kandidate na evropskom nivou, dobrim delom zaslužne za „zeleni talas“ koji je usledio. Šta bi u Srbiji moglo da se postigne predizborima i kako bi se organizovali?
Predizbori bi predstavljali radikalan raskid sa dosadašnjom strategijom deinstitucionalizacije političke borbe. Dugotrajno poistovećivanje izbora sa krađama i nepravilnostima urušavalo je poverenje građana u demokratske mehanizme. Bojkot izbora je pasivizirao birače i dodatno ih udaljio od ideje da se glasom može bilo šta promeniti. Predizbori bi bili mogućnost da se biračima povrati poverenje u smisao izbora i da se oni, u okvirima koje opozicija sama oblikuje, predizbornim glasanjem vežu za listu i kandidate. To je i prilika da se vodi pozitivna, afirmativna kampanja, jer ovde nije cilj da se porazi protivnik (sa kojim bi već sutra trebalo da se bude na istoj listi), već da se biračima predstavlja u dobrom svetlu i obraća putem konkretnih lokalnih politika.
Održavanje predizbora bilo bi vežbanje demokratije. Oni bi trebalo da se organizuju u skladu sa visokim standardima, na takav način da se članstvo partija obučava i navikava na izborne procedure. Uspešnim održavanjem predizbora, politički akteri bi podigli, ali i demonstrirali administrativnu sposobnost da organizuju kompleksne političke procese. To bi bila prilika da se direktno odgovori i na stalne zahteve za „novim licima“, jer bi kandidati i kandidatkinje bili pojedinci iz stranaka za koje bi se građani odlučivali. Demokratija bi se praktikovala unutar i između stranka, ne bi se završavala izjavama lidera.
Postoji veliki broj različitih modela kojim bi mogli da se organizuju predizbori, što se odnosi i na izborni sistem. U Mađarskoj je većinski sistem naveo rascepkanu opoziciju da u izbornim jedinicama izađe sa jednim zajedničkim kandidatom. Ali u Srbiji nema potrebe za tim i bilo bi moguće primeniti mnogo zahvalniji proporcionalni izborni sistem, sa izbornim jedinicama podeljenim po opštinama i glasanjem za kandidate. To praktično znači da bi stranke predložile kandidate, dok bi se birači odlučivali za stranke i za određenog kandidata u svojoj opštini. Stranke bi dobijale mesta na listi proporcionalno broju glasova, a na njoj bi se našli oni kandidati koji su u jedinici osvojili najviše glasova.
Na ovaj način, podelom Beograda na izborne jedinice po opštinama, i njihovim predstavljanjem na izbornoj listi, napravio bi se taj važan korak ka prevazilaženju jaza između centralnih i rubnih opština i uvećale bi se šanse da se privuku glasači iz svih delova grada. Redosled na listi bio bi rezultat broja glasova koji bi konkretni kandidatkinja i kandidat, imenom i prezimenom dobili u svojoj izbornoj jedinici, dok bi proporcionalni sistem odredio odnose između stranaka na listi o kojima bi odlučili birači, a ne dogovori o kvotama na zatvorenim sastancima stranačkih vrhova.
Ovakav izborni sistem podsticao bi „kandidate za kandidate“ za odbornike da se ispred stranke, ali u svoje lično ime, direktno obraćaju biračima u opštini, jer bi od broja glasova za stranku i za njih lično zavisilo da li će se naći na listi. Kampanja ograničena na opštinu, umesto ceo Beograd, značila bi manje troškove i u velikoj meri bi se oslanjala na postojeće lične i društvene veze, za koje znamo da su važan faktor za podsticanje učešća na izborima. Ne najmanje važno, opozicija bi se manje bavila odgovorima na poteze vlasti i umesto toga bi se posvetila biračima, politikama i imenima budućih kandidata za odbornike.
Ništa od ovoga ne znači da bi trebalo da se odustane od razgovora o izbornim uslovima, predsedničkim izborima i svim drugim temama, već da to za opoziciju ne bi trebalo da bude fokus u narednoj godini. Od toga koliko ozbiljno shvate pripremu za beogradske izbore zavisiće mnogo toga. Ovde su izneti razlozi, između ostalih mobilizacioni, organizacioni i legitimitetski zbog kojih bi predizbori, kao demokratska inovacija, mogli da budu pokretači promena. Možda je sazrelo vreme da se ovako nešto isproba. Ništa ne garantuje uspeh, postoje mnoge dileme, rizici, praktični problemi i prepreke. Verovatno bi najgori ishod bio organizovanje predizbora zbog demokratske forme, a ne suštine. Srbija već ima dovoljno pseudodemokratskih izbora, nisu joj potrebni još jedni. Ali, ostaviću drugima da iznesu kritike ovog predloga, u nadi da će poslužiti kao povod za razgovor.
Peščanik.net, 30.01.2021.
Srodni link: Vujo Ilić – O predizborima, još jednom