Prenose uvodnih rituala za Olimpijadu gledam samo kad se izvodi „Olimpijska himna“. Nju je napisao Kostis Palamas, jedan od najvećih grčkih pesnika modernog doba. Cilj je da se do mile volje isplačem nad onim što su savremene olimpijade postale, nad nerazumevanjem „besmrtnog duha“ sa njegovog pera i nad ničim zasluženom nadutošću vlasti nad svetom. Kad tamo, još ništa nije ni dobro počelo, a prva tema glasi: „Ići će, ići će…“ (Možda tačnije – „More ima da ide, ima da ide…“) Reč je o pravoj narodnoj, tačnije uličnoj pesmi francuske revolucije; naredni stihovi su „Plemiće na ulične svetiljke, plemići, svi ćete visiti!“ Sve zajedno je refren, a u pesmi se navodi da je dosta trista godina tlačenja i fraza, i da narod više neće da umire od gladi (peva Edit Pjaf). Dobar početak, kažem, i usidrim se za naredna četiri sata. Priznajem, završni glendi („zabava“) na atinskoj olimpijadi bio je vredan pažnje, bilo je i nekoliko simpatičnih skečeva na londonskoj, ali kakav je to glendi ako se pojavi sama kraljica, u beogradskom slengu iz prošloga veka poznata kao „kvinjara“? I to još u društvu najgoreg od svih Bondova Danijela Krejga, za koga sam još onomad napisala da liči na neurotičnu iguanu?
Reakcije sa francuske desnice, koje su se pojavile još iste noći, potvrdile su moju odluku: odlepili su od besa. Komentari na fb iz svih bivših jugoslovenskih republika bili su u jednome jedinstveni: svi su hteli da u hladnu Senu bace svoje lokalne komentatore. Pridružujem se iz bratske Slovenije. To plastično pokazuje stanje opšteg obrazovanja, poznavanja evropske istorije i kulture, a posebno francuske: slovenački voditelji su dobili program na francuskom, i posledično polovinu likova i očiglednih asocijacija nisu uspeli da identifikuju. Što se desničara tiče, ništa manje nego satanizam, pedofilija, transfobija, sam se dobri bog razbesneo i poslao diluvijalnu kišu na grešnike, blasfemija, moralna panika, Sodoma i Gomora. Uvek praktična, Marija je hakovala vozove. Ukratko, vredno greha.
Prvo, i najvažnije: za razliku od svih drugih ritualnih početaka, proslavu je besplatno gledalo bar milion ljudi, pored tri stotine hiljada onih koji su platili ili dobili ulaznicu. Prijatelji iz Pariza, koji su inače sve propratili cinizmom sa suvim ledom a bez osuđivanja, kažu da su, pored spontanih zabava za sopstvenu gomilu, neki unajmljivali stanove/sobe sa balkonom/prozorom uz i niz Senu, u dužini od šest km. Dobar posao! Drugo, zgodno je bilo gledati sportiste kako se ljuljaju po talasima, umesto da samo mašu – neki su se jedva držali. Nijedan dosadan trenutak, i obilje svetlih trenutaka, naročito kad se na programu proslave pojavio mrak (obscurité)! Pa da rezimiramo: sjajni put olimpijske baklje, koji lik iz avanturističke branše francuske popularne kulture (Lagarder, D’Artanjan, Belfegor, Kartuš, Fanfan Lala, Crna Lala, Rodolf, Arsen Lupen, Fantomas i mnogi drugi, uz nežno sećanje na Žana Marea i Žan-Pola Belmondoa) u sumanutom parkuru nosi od krovova do katakombi i kanalizacije (krokodil obavezan), kroz Luvr, gde naslikani nagrnu na prozore da gledaju zabavu, kroz radionice medalja, sve dok na kraju ne izroni iz kloake pred Zidanom. Danas u Francuskoj pokušavaju da otkriju identitet sjajnog atlete ili nekoliko njih, možda i žena – a efekat je postignut, ravan Misterijama Pariza Ežena Sija, pisca koga je cenio i Karl Marks, bar kao dobru osnovu za društvenu kritiku. Epizoda sa Minionima ostaje legendarna, jer je prvi put na proslavi lik – bar crtani – prdnuo: šta drugo da se očekuje od kradljivaca Mona Lize!
Linija „Ići će, ići će!“ nastavljena je panoramom Konsijeržerije, nekadašnjeg suda i zatim zatvora za kraljevsku porodicu, ukrašenog za tu priliku Marijom Antoanetom i njenom glavom i samom ključnom pesmom, uz crveni dim i trake, i prelepi glas operske pevačice Marije Vioti, praćen metal grupom Gožira; a nastavilo se arijom o ljubavi iz Karmen. I tu su se pomešala dva programska dela, sloboda i ljubav: iz eksplozije koja je kao uništila ulaz u Institut (zapravo francusku Akademiju), izlazi Aja Nakamura, Francuskinja malijskog porekla, i uz sugestivni ples, naročito bokova, nastavlja tačku sa članovima orkestra i hora Republikanske garde, koji ne skrivaju sreću. Neke akademije to sebi mogu da dozvole, posebno ova, koja ulaz otvara za nove tek kad unutra neko umre. A onda, ljubav, gde konačno saznajemo šta to Pariz čini mestom ljubavi: ništa roza i mega srculenca, nego sloboda ljubavi, uz trio međusobno zaljubljenih iz dva soja. Sledi, konačno, sestrinstvo uz malo oronulo bratstvo iz primarne revolucionarne formule, sa dizanjem slavnih borkinja za ženska prava i dostojanstvo (uzak izbor) iz vode, dok iz nje već gvire poznate žene sa slavnih slika. I konačno, pohota sa različitošću, sa slavnim kvirovima i kvirkama, ludom omladinom, modom koja može služiti samo jednoj stvari – hm, recimo ludom plesu. Usput su upleteni francuski trijumfi i izumi – fotografija, film, avijacija, zanati, atomska fizika i hemija, i nešto otmenih sportova na mini versajskom splavu, gde nas je obradovao poljski kontratenor/reper Orlinski: barokna muzika odlično prati brejkdens, novu olimpijsku disciplinu!
Frenetični ples završava se padanjem mladih na krvavi podijum, i onda „Imagine“ Džona Lenona, koliko da se podsetimo zašto i kako danas treba plakati. Završna počast vrhunskom zanatu, pravljenju automata, u vidu srebrnog konja na kojem jahačica jezdi šest km do predaje zastave. Konj, životinja povezana sa vodom, boginja Sene, ženski element, voda. San na vodi i kiši. Čestitke Makronu što je rekao samo jednu kratku rečenicu. I, „Himna ljubavi“ Edit Pjaf, koju je mogla otpevati samo Selin Dion. Lady Gaga, sakrij se u garderobu i zaključaj vrata. Značenje je jasno, posle svih slika, reč je o samo jednoj ljubavi – slobodnoj ljubavi. I na kraju, više nego očekivano, diže se mongolfjera, opet francuski izum, sa istog mesta gde je prvi put poletela. Znam dve osobe od kojih bi jedna sve to napravila, a druga ludo uživala u svim tim čudesima – Leonarda i Rablea. No tvorac je neki mladac iz Ruana Toma Žoli. Iz njega je sunulo sve što se može znati i što je vredno ironiziranja i uživanja. Vala neće ući u Akademiju.
Dočekala sam i „Olimpijsku himnu“ i rasplakala se, jer je ovog puta neko pročitao tekst, recimo pomenuti Toma Žoli: san, ali za sve. U njemu se hoda, jezdi i plovi šest km, postajemo svesni prostora i vremena, zahvalni što na planeti još uvek pada kiša. U njemu desnica nikad ne pobeđuje, što pokazuje ona sama svojim zaguljenim, zamašćenim pogledom na svet. Onirizam, strukturni deo revolucije, menja običaje i nikada ne iščezava potpuno. A moguć je samo kad neka gradska vlast hoće i kad neka ulica stalno upada: ukratko, mora biti u Parizu. Blaženo vam bilo sutrašnje šmrcanje, sportisti!
Peščanik.net, 28.07.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Pričam ti priču - 17/05/2025
- Unezveritet - 10/05/2025
- Šta bi, kad bi? - 05/05/2025
