Priština, foto: Milan Bogdanović
Priština, foto: Milan Bogdanović

Kaže Dačić, mi sad radimo isto ono što su nekada radili Albanci. Pa neka Albanci sad vide šta će, dodao je, računajući valjda da će pogrešiti kao što su onda pogrešili Srbi. Tako novi ministar inostranih poslova objašnjava tekuće ponašanje Srba na Kosovu – izlazak iz svih institucija tamošnje države (jeste, države, jer su Srbi na Kosovu radili i sedeli u državnim ustanovama, od policije i sudova do parlamenta i vlade). Dačić je, vidimo, povukao paralelu: što su Jugoslavija i Srbija bili za Albance, to je danas Kosovo za kosovske Srbe. Kako su oni bojkotovali državu onda, tako je bojkotuju Srbi danas.

Paralela je u najmanju ruku rečita. Iz nje se može štošta iščitati. Za početak, povukavši je na taj način, Dačić je implicitno priznao nezavisnost Kosova (kao što je to uostalom nedavno uradila Brnabić u Berlinu). Za njega je Kosovo danas za tamošnje Srbe isto što su nekada bile Jugoslavija i Srbija za Albance – država. Nadalje, Dačić je, kao jedan od glavnih aktera pogubne srpske politike iz devedesetih, konačno priznao i da su Albanci imali dobre razloge za bojkot svoje nekadašnje države. Jer, veruje on, dobre razloge da se ponašaju kao Albanci danas imaju Srbi.

Naravno, kao i svaka paralela, i ova Dačićeva je, kako to on sam kaže, manjkava. Onda je Albance podržao čitav svet, kaže on. I pita se – ko će danas podržati Srbe? Zaista, ko?

Kad smo već kod paralela, istina je da su Albanci na Kosovu pre 1998. već bili podigli svoje paralelne institucije i tako postavili osnov za državu. O tome je zanimljivo pisala Denisa Kostovicova,1 s posebnim fokusom na obrazovanje. Iz paralelne, ilegalne mreže škola, objašnjava Kostovicova, praktično su se razvile i druge institucije države. Iza odvajanja Kosova od Srbije ne stoji samo oružana pobuna Albanaca, već i godine njihovog privikavanja na segregaciju i odgovora na nju podizanjem svojih, kako se to kaže, podzemnih, odnosno (iz ugla srpske države) ilegalnih ustanova. A počelo se, da ponovimo, od škola.

I kad smo već kod oružane pobune, jedna druga autorka, Maria Todorova,2 tvrdi da do nje 1998. ne bi došlo da se prethodno u Albaniji nisu urušile piramidalne banke (tamošnje varijante Jezde i Dafine), te da njihovo rušenje nije dovelo do talasa pobuna i sveopšte neposlušnosti, što je opet učinilo mogućim da se masovno opljačkaju, to jest isprazne vojni magacini s oružjem, koje je na kraju završilo na Kosovu. Možda je sve to baš tako bilo kako kaže Todorova, ali je razdor između Srba i Albanaca već bio – recimo to tako – obostrano institucionalizovan. Pre ili kasnije to bi se okončalo otcepljenjem.

Ili ne bi? Jer, ima primera da takvi razdori nisu nužno završavali u krvi i podelama. Trebalo je pameti da se to izbegne. Dačić, kao neposredni učesnik u svim tim događajima, morao bi znati mnogo o tome. I kao neko ko zna i ko (podsvesno) oseća da je pogrešio, on danas kaže – Srbi će sada kao Albanci. Da li on to najavljuje otcepljenje severnog dela Kosova? Da li ona sad vidi Kurtija u ulozi koju je nekada za Albance odigrao Dačićev politički otac Milošević? I šta ćemo s tim Dačićevim pitanjem – da li će neko danas podržati Srbe kao što su nekada svi podržali Albance?

Gde gleda Dačić kada to izgovara – ka Putinu možda? Ili se Srbija uzda u Trumpovo političko uskrsnuće, čudo koje će postati realno ako republikanci počiste demokrate na današnjim izborima za senat i kongres?

Dok ne vidimo šta će biti – i dok slušamo kako se sada iz Sjedinjenih Država i EU poziva na hitno osnivanje famozne zajednice srpskih opština na severu Kosova – pred očima nam promiče radnja u domaćem parlamentu. Neka mi oprosti čitalac na još jednoj paraleli u ovom tekstu, biće poslednja: kako se nekada stari režim odnosio prema Albancima na Kosovu, tako se ovaj današnji obnovljeni stari režim odnosi prema opoziciji u Srbiji. Albanci su onda odgovorili izlaskom iz svih ustanova i formiranjem svojih paralelnih institucija.

Ovdašnja opozicija je pokušala slično: prvo je napustila parlament, pa je bojkotovala izbore. Da bi se, ipak, na sledećim izborima vratila u parlament. (A da nije ni pokušala s nekim paralelnim ustanovama.) Kako sad prolazi u skupštini, gledamo iz dana u dan. Sve je isto kao i kada je prošli put napustila parlament. Ako već sledimo analogije, nije nemoguće da slično urade i Srbi na Kosovu. I tu je kraj paralelama. Jer, taj bi povratak po svemu bio najmanje loše rešenje. Čak i da sve drugo ostane isto.

Peščanik.net, 08.11.2022.

KOSOVO

PODRŽITE PEŠČANIK

________________

  1. Denisa Kostovicova, Kosovo: The Politics of Identity and Space (Routledge, 2005).
  2. Marija Todorova, „Balkan: od invencije do intervencije“, Reč br. 1/55, str. 119.
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).