Politika poraza

Upozorenje Pazi glavu

Foto: Slavica Miletić

I pre nego što smo saznali šta je zapravo njegova „kosovska politika“, nelegitimno izabrani predsednik već izjavljuje da je ona „doživela poraz“. Za sve su naravno opet krivi građani, odnosno „Srbi“ koji više vole da „kukaju“ nego da se hrabro suoče sa problemima. Ostaje nejasno gde su to tačno građani mogli da „poraze“ kosovsku politiku nelegitimno izabranog predsednika. Na referendumu nisu, jer se on još nije održao (i pitanje je da li će). Na izborima takođe nisu, jer stranka nelegitimno izabranog predsednika ubedljivo pobeđuje na svim izborima u poslednjih nekoliko godina. U skupštini nisu, jer se u njoj o „kosovskoj politici“ režima nije ni raspravljalo, a kamoli glasalo. Konačno, kao što je već rečeno, građani još uvek nisu imali ni prilike da saznaju šta je zapravo sadržaj ove politike. Kako su je onda mogli „poraziti“, ili se na bilo koji način o njoj izjašnjavati?

Još je zanimljivija spremnost sa kojom se jedan na prvi pogled svemoćni vladar ne samo miri sa navodnim porazom, već se njime i razmeće i razglašava ga. A ovo nije prvi put da se nelegitimno izabrani predsednik hvali sopstvenim porazima – sličnu smo priču slušali bezbroj puta do sada. Uprkos njegovoj lavovskoj borbi (za Kosovo, za BDP, za veće plate i penzije, za radna mesta, za dolazak stranih investicija), okolnosti ga neprestano nadjačavaju i on ne okleva da prizna sopstvenu slabost u suočavanju sa njima.

U savremenoj liberalnoj demokratiji institucije služe kontroli pojedinaca koji se nalaze na pozicijama moći. Ove institucije izgrađene su na pretpostavci da niko nije ni savršeno pametan, ni savršeno dobronameran – i najpametniji pojedinci su nedovoljno informisani, i oni najdobronamerniji mogu biti u iskušenju da zloupotrebe moć koja im je data na raspolaganje. Zbog toga je moć svake institucije ograničena podelom vlasti i različitim formama demokratske kontrole.

S druge strane, u personalnom režimu poput ovog koji trenutno vlada Srbijom, sve zavisi ne samo od odluke jedne ličnosti, već i od privlačnosti te ličnosti, od njene medijske prezentacije, harizme i sposobnosti da proizvede pristanak građana. Kada institucije ne funkcionišu i legitimitet vlasti se ne može opravdati poštovanjem individualnih, socijalnih i političkih prava građana, sve počiva na pristanku podanika da se potčine ličnosti vladara. Njegovo pravo da vlada više ne potiče iz činjenice da je izabran u skladu sa demokratskim normama i procedurama (jer nije), već iz toga što je on najbolji, najvredniji, najpametniji i najpožrtvovaniji. Naravno, budući da je vođa obdaren svim ovim vrlinama, nikakva institucionalna kontrola mu nije ni potrebna, naprotiv, ona je samo smetnja.

Baviti se načinom na koji aktuelni režim proizvodi pristanak svojih podanika stoga neminovno znači i bavljenje ličnošću vladara – naravno ne privatnom, već medijskom. Šta je ono što u ovoj ličnosti deluje privlačno glasačima? Neprestano i neumereno hvalisanje? Pasivna agresivnost? Kukumavčenje i samosažaljenje? U zemlji u kojoj ljudi rade po 12 sati da bi jedva prehranili porodice vođa tvrdi da najviše radi upravo on. U zemlji u kojoj skoro svakog dana radnici ginu na neobezbeđenim gradilištima vođa tvrdi da je najteže upravo njemu. Među tolikim stručnjacima iz oblasti ekonomije, prava i sociologije vođina diploma sa pravnog fakulteta ima se smatrati najvišim dokazom pameti i obrazovanja.

Kako ovo ikome može biti privlačno? Na prvi pogled radi se o izuzetno odbojnim osobinama koje se u svakodnevnom životu smatraju pre manama nego vrlinama. Ali ono što bi malo ko tolerisao od ljudi u sopstvenom okruženju – neumerenu hvalisavost, agresivno samosažaljenje, uporno okrivljavanje drugih za sopstvene neuspehe – vođi ne samo da se toleriše već se računa kao prednost. Zašto?

U potrazi za odgovorom na ovo pitanje može nam pomoći autor koji se celog života bavio raskrinkavanjem različitih metoda propagandne manipulacije – Džordž Orvel. Pišući početkom 1940. o Hitlerovoj knjizi „Mein Kampf“, Orvel sa podsmehom prelazi preko ideja koje se u ovoj knjizi izlažu i zadržava se na onome što je po njegovom mišljenju najbitnije – ličnosti samog autora. Ovako Orvel o Hitleru:

„Istina je da u njemu ima nečeg duboko privlačnog. To se oseti kada se vide njegove fotografije – posebno preporučujem onu sa početka Herst i Bleketovog izdanja njegove knjige, koja prikazuje Hiltera u njegovim ranim smeđekošuljaškim danima. To je patetično, psoliko lice, lice čoveka koji pati pod nepodnošljivim nepravdama. Na nešto muževniji način ono reprodukuje izraz sa bezbrojnih prikaza Hristovog raspeća i nema sumnje da je to upravo način na koji sam Hitler sebe vidi. O inicijalnom ličnom uzroku njegove žalbe protiv univerzuma može se samo nagađati; ali u svakom slučaju, žalba je tu. On je mučenik, žrtva. Prometej vezan za stenu, heroj koji se žrtvuje boreći se sam protiv višestruko jačeg neprijatelja. Ako bi ubijao miša, znao bi kako da to predstavi kao rvanje sa zmajem. Osećamo, kao i u slučaju Napoleona, da se on bori protiv sudbine, da ne može da pobedi, a da opet nekako zaslužuje da pobedi. Privlačnost takve poze je naravno ogromna; većina filmova koje gledamo vrti se oko neke slične teme.“

Neka dežurni apologeti režima odahnu – nije stvar u tome da je nelegitimno izabrani predsednik Srbije isto što i Hitler (nije, naravno), već se radi o pozi kojom se pridobija naklonost građana. U konkretnom slučaju, u pitanju je poza heroja osuđenog na neuspeh. Poza je privlačna jer se obraća široko rasprostranjenom osećanju na koje niko nije u potpunosti imun – svet je nepravedan i neprijateljski nastrojen prema svim našim projektima, svi naši napori su uzaludni, ali ne našom krivicom, već zbog toga što su svi protiv nas. Pakao, to su drugi. Mi radimo, trudimo se, dajemo sve od sebe, ali je sve uzalud, pobeda je prosto nemoguća. Ko bar nekada ovo nije osetio, neka prvi baci kamen na one koji su ovakvom pozom zavedeni.

U državi u kojoj je pravda za većinu građana teško dostižna, ako ne i potpuno nezamisliva, u kojoj se rad i trud ne isplate, u kojoj mnogi ljudi imaju osećaj da su samo igračke u rukama misterioznih sila koje ih u svakom pogledu prevazilaze, ovo sasvim ljudsko osećanje izuzetno je rasprostranjeno i nelegitimno izabrani predsednik to dobro zna, tim pre što je i sam igrao i igra značajnu ulogu u stvaranju ovakve situacije. Igrajući ulogu časnog, vrednog i predanog borca za zajedničko dobro, čiji se napori uprkos svemu završavaju porazom, on svojim podanicima poručuje – ja sam jedan od vas. I ja, baš kao i vi, ratujem protiv mnogo jačih neprijatelja, i ja radim najbolje što umem, ali ne mogu da se izborim sa teškoćama koje mi stoje na putu, i ja se, baš kao i vi, neprestano suočavam sa omalovažavanjem sopstvene požrtvovanosti i truda. U tome ne samo da nema ničega sramnog, naprotiv, time se treba ponositi – ja sam heroj, a po analogiji, to ste i vi koji se sa mnom identifikujete.

Pismo zahvalnosti koje će nelegitimno izabrani predsednik uputiti penzionerima kojima je on sam u ulozi premijera protivustavno smanjio penzije, deo je iste predstave – ja znam da vam je teško, jer je i meni teško i upravo je to ono što nas ujedinjava u herojskom poduhvatu. Isti oni „Srbi“ za koje je rečeno da „stalno kukaju“, sada postaju heroji koji „bez kuknjave“ podnose svoj teret i kojima će zbog toga nelegitimno izabrani predsednik lično dodeliti posebno priznanje.

Kako se „peglaju“ ovakve nesuvislice i kontradikcije? Kako u istom govoru „Srbi“ mogu biti i raspilavljeni kukumavci i hrabri mučenici koji stoički podnose svoje patnje? Logička koherencija je ovde nebitna, jer biva pregažena upravo duboko ličnim karakterom ovakvog apela – ja znam da si baš ti, građanine, najveći heroj, znam da je baš tebi najteže, da baš ti najviše radiš, da si okružen sve samim neprijateljima i nezahvalnicima koji ti guraju klipove u točkove. Svi planduju, kukaju i žale se, osim tebe koji hrabro nosiš svoj krst – i naravno, mene, koji te najbolje razumem, jer sam isti kao ti. Na ovaj način ne samo da se gradi snažna emotivna veza između podanika i vođe, već se i razara svaka mogućnost solidarnosti među obespravljenima. Svako sebe vidi kao heroja i samim tim sličnijeg vođi nego ljudima koji ga okružuju. Svi ostali su podli i nezahvalni, poručuje vođa, ali ti i ja građanine, mi smo isti.

Peščanik.net, 26.09.2018.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – Nismo razumeli

Dejan Ilić – Poraz

TEMA – KOSOVO