Kako je jedna sudinica u penziji završila u Mitrovićevoj Zadruzi 2? Objašnjenje možemo pročitati u novoj kolumni Teofila Pančića – narod je primitivan, a što je još gore, primitivna je i elita, a sve to zbog toga što su kod nas „prosvetne i prosvetiteljske tradicije tugaljivo kratke“, i što su „malo čiji baba i deda bili pismeni, a malo ko zna bar kršteno ime svog čukundede“. Kakve veze imaju čukundedino kršteno ime i Zadruga 2? Evo kakve:
„To praktično znači da tek manji deo od ukupnog broja onih koje (u formalnom i klasno-socijalnom smislu) smatramo inteligencijom, a to je sve između opštinskog referenta za ONO i DSZ i predsednika SANU ili rektora vodećeg univerziteta, ima kulturne nazore, ukus i potrebe kakve generalno povezujemo s tim slojem stanovništva, dočim je brojčano veći deo formalno visoko obrazovanih po svojim kulturno-vrednosnim orijentirima, nazorima, ukusu i sličnim pokazateljima nikako ili tek jedva moguće razlikovati od izumiruće radničke klase, seoskog stanovništva i svih drugih u međuvremenu nastalih ili mutiranih lumpen slojeva… Možda onoj sudinici trebaju pare, možda je pod stare dane namislila da se proslavi, ali njena aktivna zainteresovanost za učestvovanje u inkriminisanom televizijskom formatu po svoj prilici je drugačije naravi: ona ionako to gleda, na način na koji se prate stvari koje su ti bliske i koje doživljavaš iz pozicije kulturnog insajdera: to jeste njena kultura.“
Puno toga je sporno u ovom amaterskom sociologiziranju. Prvo, jedan primer bilo čega teško da je dovoljan za statističko uopštavanje – biće da je autor počeo od uopštavanja, a primer naveo samo kao njegovu ilustraciju. Ali odakle mu onda uopštavanje? Ono se u tekstu prosto tretira aksiomatski i dokazi mu nisu potrebni.
Drugo, kakve veze ima gledanje Zadruge sa kuturno-vrednosnim nazorima i orijentirima? Autor ovo opet tretira aksiomatski, ali nema razloga da ga u tome sledimo. Kako piše Dejan Ilić:
„Mi danas nemamo prosečan profil domaćeg gledaoca ili gledateljke rijaliti programa. Sve što se u javnosti o tome govori, kaže se bez ikakvog osnova, pa utoliko treba biti oprezan kada se na osnovu površnih zapažanja izvode dalekosežni zaključci. Nema razloga da se pretpostavi da je publika rijaliti programa pasivna. Nema razloga da se pretpostavi da ona zdravo za gotovo prihvata vrednosti koje u tim programima zagovaraju pojedini učesnici.“
Konačno, da ponovimo pitanje sa početka teksta, kakve veze ima jedan rijaliti TV program sa onim čukundedom i njegovim krštenim imenom? Sve i da su naše „prosvetne i prosvetiteljske tradicije“ uistinu „tugaljivo kratke“ (a ozbiljno je pitanje da li su, i kojim se to tačno aršinima ima meriti), kakve to ima veze sa zabavnim formatom koji trenutno vlada većim delom planete, uključujući i zemlje sa znatno dužim „prosvetnim i prosvetiteljskim tradicijama“? Pančić tu vezu ponovo tretira kao očiglednu, ali ona to naprosto nije, odnosno, može se takvom činiti samo gledano iz izvesnog ideološkog rakursa koji bi se mogao nazvati izvrnutim populizmom, ili populizmom u ogledalu.
Nadovezujući se na duhovitu opasku Viktora Jerofejeva, iz knjige Enciklopedija ljudske duše, „Sedamdeset odsto stanovništva Rusije čini narod“, Pančić će reći da u društvima poput našeg (tj. bez prosvetiteljske tradicije i pamćenja čukundedinog krštenog imena), „ovaj Jerofejevljev procenat eksponencijalno raste, pa se može reći da ‘blizu sto odsto stanovništva čini narod’“. Jerofejevljeva rečenica je višesmislena, i u toj višesmislenosti leži i njena duhovitost. Ako „narod“ nije prosto skraćenica za sve građane jedne države, onda je on samo fikcija koja služi ideološkoj manipulaciji, i Jerofejev je toga svestan i na to otvoreno igra. Ako samo sedamdeset posto stanovništva čini narod, ko čini ostalih trideset posto?
Za Pančića, međutim, „narod“ je stvarnost koja obuhvata ogroman broj ljudi povezanih „kulturno-vrednosnim orijentirima, nazorima, ukusom“, i koji potiču prvenstveno, mada kako smo videli ne i isključivo, iz nižih slojeva. Narod – to su oni čiji su dede i babe bili nepismeni, koji ne pamte ime svog čukundede i koji gledaju Zadrugu. Jednom rečju, polupismene i neproduhovljene tikve bez korene. (S druge strane Pančić stavlja one koji idu u pozorište, ali avaj, njih je malo – „u sva beogradska pozorišta stane hiljadu i po ljudi i nije im čak ni tesno.“)
Odakle nam je ovo poznato? Naravno, ovako populizam sam sebe opisuje – kao jedini legitimni izraz volje homogenog naroda. Mi i samo mi smo legitimni predstavnici pravog naroda, jer se ostali u narod ne mogu ni računati. (Eto još jedne zanimljive mogućnosti za čitanje Jerofejeva!) Pančićev „populizam u ogledalu“ u potpunosti deli ovu sliku – homogeni narod, sa homogenim vrednostima, nazorima i ukusima uistinu postoji i njegova volja se odražava u Zadruzi 2, a po implikaciji i u režimu koji protežira televiziju na kojoj se ovaj program emituje. Populistički režim je, dakle, savršeno u pravu kada tvrdi da predstavlja direktan i legitiman izraz prave narodne volje – čak i ako za njega nije glasalo „skoro sto posto“ građana, on odražava vrednosti skoro apsolutne većine stanovništva.
Naravno, ono što populistički režim vidi kao dobro, populizam u ogledalu će videti kao loše – strašno je to što postoji pravi narod, što on čini „skoro sto posto stanovništva“ i što je aktuelna vlast direktan izraz njegovih vrednosti, ali to je, po Pančiću, strašna istina sa kojom se moramo suočiti:
„Neko će (recimo namnožena i umrežena ‘leva’ snoberija, a olako i besplatno levičarenje je trenutno omiljeni hobi buržoaske mladeži s Pretenzijama) reći da gornji redovi vonjaju na elitizam, neoliberalni klasni prezir prema ovima ili onima etc. Koješta. Radi se o opisu stanja. Možete se ljutiti na takav opis, ali ga teško možete osporiti. Kao što se i ja mogu ljutiti na takvu stvarnost, ali je moram uzeti u obzir, jer ona objašnjava sve najvažnije što treba da znamo o onome kako živimo: zašto nam je takav svakodnevni život, zašto nam je ovakva politička kultura, zašto nam je takva građanska (ne)solid(ar)nost, zašto glasamo kako glasamo i tako u nedogled.“
Ovo klepanje po levici već je odavno uobičajeni tik Pančićevog stila, pa se na njemu ne treba posebno zadržavati. Značajnije je primetiti nešto drugo – elitizam i klasni prezir su najmanji problem Pančićevog populizma u ogledalu. Da li se on oseća vrednijim od prosečnog gledaoca Zadruge 2, samo je njegova stvar. Pravi problem je to što pribegavanje ovakvoj amaterskoj etnopsihologiji predstavlja nultu tačku mišljenja o politici – ono ne samo da ništa ne objašnjava, već nije u stanju ni da ponudi bilo kakvo rešenje za situaciju u kojoj se trenutno nalazimo.
Prihvatajući populističku laž o homogenom narodu, populizam u ogledalu ostaje slep za ono što mu je pred očima – raznolikost interesa i načina na koji se oni politički udružuju i sukobljavaju. Zadruga 2 nije izraz „kulturno-vrednosne orijentacije“ naroda, nego najjeftinija forma zabave – kako za one koji je proizvode, tako i za one koji je konzumiraju. Pozorište košta, Zadruga ne – da biste je gledali dovoljno je da uključite televizor. Kanal na kojem se ovaj program emituje ima svoju jasnu i svima poznatu istoriju i to je istorija kolaboracije sa svim režimima od devedesetih naovamo, odnosno povezivanja ekonomske, medijske i političke moći. Da bi se o tome nešto ozbiljno reklo, neophodno je reći ponešto i o privatizaciji, tranziciji i uspostavljanju medijskih i tržišnih monopola, ali to bi onda zahtevalo da se ponešto kaže i o političkoj ekonomiji, a u populističkoj slici homogenog naroda za takve stvari prosto nema mesta.
Slika o homogenom narodu okamenjuje postojeće odnose moći i pretvara ih u sudbinu. Ona gazi preko postojećeg pluralizma vrednosti i interesa i samim tim ne uspeva da zamisli da bi njihova konfiguracija mogla izgledati ikako drugačije nego što izgleda danas. U tom smislu, populizam u ogledalu, iako nominalno („vrednosno“) suprotstavljen populizmu na vlasti, ostaje jedan od njegovih najboljih saveznika u održavanju statusa quo.
Peščanik.net, 11.09.2018.
POPULIZAM
