Uramđene fotografije Marlon Branda i Al Paćina iz filma Kum
Foto: Predrag Trokicić

Kako skupštinsku raspravu o nečemu tako dosadnom, kao što je nevelika izmena jednog poreskog zakona, pri čemu je većina izmena tehničke prirode, učiniti zabavnom?

Zapravo, pitanje nije dobro postavljeno, jer u grotesknim ostacima ponižene i ugažene države mnogo šta, ili gotovo sve, jeste smešno. I istovremeno tužno.

Kao kad, na primer, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin (već ova konstrukcija, „ministar Vulin“, jeste smešna i tužna) u skupštini obrazloži da je potvrđivanje sporazuma o prosvetnoj, kulturnoj i sportskoj saradnji sa Vladom Sjedinjenih Meksičkih Država veoma važno, jer je Meksiko „velika zemlja“ i jer „nije priznao lažnu državu Kosovo”.

Stoga je, u zavisnosti od toga do koje faze očaja ste dovedeni, tužno ili smešno gotovo sve što se dešava u onome što su nekada bile institucije, mediji, državni organi. Pa i u skupštini, gde su razmatrane, i pre nego što je zakon počeo da se primenjuje, izmene Zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu.

Tokom rasprave, ministarka pravde (izvinite me zbog lenjosti da guglujem kako se zove), čije je ministarstvo isključivo iz propagandnih razloga obrađivač ovog zakona, uporno ponavlja da je reč o antikorupcijskom zakonu. „Ovo je antikorupcijski zakon par ekselans. Ova država i ova vlada pokazala je da se jasno odredila i protiv korupcije i kriminala. Svi mogu da se uvere šta je na tom polju urađeno prethodnih nedelja. Nezakonito stečena imovina može se utvrditi samo u toku sudskog, krivičnog postupka. Ovde se radi o razlici u imovini koju je neko stekao i prihodima koje ima, a to mora da se utvrđuje na bazi odredaba ovog zakona“.

Ministar finansija, koji je prethodnih godina izveo udžbeničke primere pranja novca, među kojima se izdvaja prodaja firme samom sebi preko poreskog utočišta, priča u skupštini o utvrđivanju prihoda koji se ne mogu objasniti. Ili se mogu objasniti time što vam je ženina tetka pozajmila novac. Ili su bugarski grafolozi utvrdili da su vam ukrali ličnu kartu.

Smešno i tužno. No, vratimo se iz magličastih oblaka nadrealne stvarnosti u kojoj živimo, na čvrsto papirnato tle propisa.

Jer propisi su tu da se primenjuju, na način na koji nadležni (u diskrecionom postupku ili po svom nahođenju) odluče da će se to činiti i u granicama do kojih smatraju da je to potrebno i poželjno. Što je opet čvršće tle od fantastičnih bajki braće Vučić, Malog i ostalih likova iz ove mračne noći i magle.

Kakav je to zakon „od nacionalnog značaja“, kako je, u nadahnutom izveštaju, Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu predstavio jedan pravoverni tabloid?

U najkraćem, reč je o kontroverznom poreskom zakonu. Kontroverznom jer bi mogao, s jedne strane, da donese dodatne prihode u budžet, spreči utaju poreza, ali i da se iskoristi protiv političkih protivnika, ili konkurenata povlašćenih biznismena.

Mnoge kontroverze prate ovaj propis, od prvih izjava pre dve decenije o potrebi njegovog usvajanja, kao temelja za prekid sa nasleđem Miloševićevog režima, do brojnih političkih najava u proteklih 7-8 godina, ali bez utemeljenja u bilo kom strateškom antikorupcijskom dokumentu koje su usvajali isti oni koji su o tom magičnom zakonu pričali.

Konačno, ono što je najavljivano kao antikorupcijski propis par ekselans, usvojeno je kao poreski, sa mehanizmima koji se ne razlikuju od onih koji su ustanovljeni još 2003. godine u Zakonu o poreskoj administraciji i poreskom postupku. U postupku usvajanja izneto je mnoštvo primedbi – zbog onoga što zakon ne sadrži (i posebno zbog toga što je nametnut kao zamena za potencijalno efikasno antikorupcijsko oruđe – kriminalizaciju nelegalnog bogaćenja funkcionera, odnosno posedovanja imovine čije se poreklo ne može objasniti) ali i zbog mehanizama koje je predvideo. Kritike su stigle i iz Brisela, poslednja u oktobru 2020. godine.

Zakon je stoga izmenjen par nedelja pre početka primene, kako bi se promenila odredba koja je bila u očiglednom neskladu sa ustavom i kako bi se pokušao dati odgovor na bojazan (iz Brisela, prvenstveno, ko mari za primedbe iz Srbije) da će se koristiti protiv političkih protivnika.

Naime, problematično je bilo to što zakon nije usmeren (samo) protiv onih koji bi mogli steći imovinu korupcijom, zloupotrebom javnih sredstava i što ne postoji obaveza da državni funkcioneri ili zaposleni u javnom sektoru uopšte budu obuhvaćeni kontrolom. To koje osobe (ili kategorije) će se kontrolisati trebalo je da bude definisano smernicama, koje bi propisivao direktor Poreske uprave, a taj dokument bio bi tajni. Izmenama su smernice i odredba o tajnosti obrisani, ostala je analiza rizika, koja nije bliže definisana. Ostala je i mogućnost da se postupak pokrene i na osnovu prijave drugog organa ili po inicijativi fizičkog ili pravnog lica.

Pa možda bi se kao inicijativa moglo tretirati ovo nadahnuto izlaganje nekadašnjeg novinara Radio Fokusa, sada profesora na Beogradskoj akademiji poslovnih i umetničkih strukovnih studija, dr Uglješe Mrdića: „Država je objavila žestok obračun sa mafijom. Već vidimo prve rezultate i ovom prilikom bi želeo da pružim punu podršku ne samo sprovođenju ovog zakona nego punu podršku i Ministarstvu pravde i ministarki Maji Popović i MUP, BIA, Poreskoj upravi, svim onim institucijama koje daju svoj doprinos protiv kriminala i korupcije predvođeni našim predsednikom Aleksandrom Vučićem… Prvo treba da se utvrdi poreklo imovine kako političarima u Skupštini i izvršnoj vlasti, tako i onim koji pripadaju bivšem režimu. Da mi vidimo šta je sa milionskom imovinom i Dragana Đilasa i Vuka Jeremića i Bojana Pajtića i svih njihovih saradnika, da vidimo šta je sa aferama Most na Adi i rekonstrukcija Bulevara kralja Aleksandra… Pozivam građane Srbije i medije da pružimo podršku Vladi Srbije i predsedniku Aleksandru Vučiću i u sprovođenju ovog zakona i u energičnoj borbi protiv kriminala i korupcije“.

Nije prvi, jedini, a sigurno ni poslednji. Nema sumnje da će se mediji odazvati doktorovom pozivu, da će se pridružiti razni partijski izdavači saopštenja i davaoci izjava, jer sam predsednik je dao šlagvort „zahtevom“ da on bude među prvima čije će se poreklo imovine utvrditi.

Možda se poreznici nerviraju zbog ovakvih tupavih izjava, možda se nadaju da će zaista raditi svoj posao, ali ovo je najbolje obrazloženje razloga donošenja zakona. Da se dokaže ko je čist, da se neki održavaju na naslovnim stranicama ili da se protiv njih vode postupci bez kraja i epiloga. Kao protiv novinara i NGO aktivista osumnjičenih za finansiranje terorizma.

Korupcija kao kolateralna šteta

Vratimo se malo i na sam zakon i na pitanje može li on imati kakve antikorupcijske efekte i šta se drugo moglo učiniti ukoliko se zaista želeo „antikorupcijski zakon par ekselans“. Svako istraživanje imovine, životnog stila, nesrazmere prihoda i rashoda, moglo bi i trebalo bi rezultirati pitanjem kako je taj „višak“ nastao. Ovaj zakon se daljim postupanjem ne bavi – on je tu da se uzme novac, a propisuje ono što je već obaveza organa – „ako se u postupku propisanom ovim zakonom utvrdi da činjenice ukazuju na postojanje osnova sumnje da je izvršeno krivično delo, Jedinica Poreske uprave o tome obaveštava policiju, Poresku policiju, javno tužilaštvo i druge nadležne organe“. To znači da bi se moglo desiti da se daljim postupanjem otkrije korupcija. Međutim, nju će post festum biti veoma teško dokazati, pa će korumpiranom funkcioneru ostati 25% imovine i čist krivični dosije. Još veći problem je to što zbog nedostupnosti podataka o tome ko će biti kontrolisan, javnost neće znati da li će oni koji, pa čak i na osnovu te analize rizika, treba da budu kontrolisani zaista biti provereni. Jer u ovom trenutku, uz gromoglasnu par ekselans propagandu koja traje mesecima i godinama, nismo čuli koliko će se, bar okvirno, osoba proveravati – desetina, stotina, hiljada godišnje?

Je li moglo efikasnije? Jeste. Tokom 2012. i 2013. Vlada Srbije je pripremala Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije, ali u njoj donošenje ovog zakona nije pomenuto. Strategija je, međutim, predviđala da se u krivično zakonodavstvo uvede institut „nezakonito bogaćenje”, u skladu sa Konvencijom UN protiv korupcije. Taj institut bi omogućio krivično gonjenje i oduzimanje imovine javnih službenika, koji ne mogu da dokažu zakonitost njenog porekla. To bi bila mera jasno usmerena na borbu protiv korupcije, a u situaciji kada ne postoji sumnja ni za jedan konkretan slučaj korupcije, ali postoji neobjašnjiva nesrazmera između imovine i prihoda. Ovaj poreski zakon tu nesrazmernu razliku samo oporezuje.

U prvobitnom tekstu razlika se nazivala nezakonito stečenom imovinom, a sada je to, da se ne bi prejudiciralo kako je stečena, promenjeno u „imovina na koju se utvrđuje poseban porez“. Time se bar daje odgovor na pitanje zbog čega se nešto što je nezakonito ne oduzme, odnosno ne oporezuje 100%, već se 25% nezakonito stečene imovine ostavlja onome ko se mimo zakona obogatio.

Zanimljiva je, inače, procedura predlaganja izmena ovog zakona. Novi Zakon o sprečavanju korupcije propisao je obavezu da organ državne uprave dostavi Agenciji za sprečavanje korupcije nacrt zakona iz oblasti posebno rizične za nastanak korupcije, jer Agencija ima nadležnost da daje mišljenja o proceni rizika od korupcije. S obzirom na to da u obrazloženju nema mišljenja Agencije, ili je organ uprave procenio da Nacrt zakona o izmenama Zakona o poreklu imovine nije Nacrt zakona ili je prekršen Zakon o sprečavanju korupcije. Agencija se, bar ne naglas, nije bunila niti samostalno oglašavala o ovim izmenama, a ne može se naći ni da li se izjašnjavala, u postupku usvajanja, o zakonu u celini.

Peščanik.net, 26.02.2021.

REFORMA PRAVOSUĐA

The following two tabs change content below.
Zlatko Minić
Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).
Zlatko Minić

Latest posts by Zlatko Minić (see all)