Grafit: Mlada garda
Foto: Slavica Miletić

Sigurno je da ima nostalgije u uspomenama na nekadašnji 25. maj. Pokušaću da u ovom tekstu obrazložim bar deo svojih razloga za nju. Jeste, to je bila ideološka simbioza kulta: rođendan vođe koji proslavljaju mladi, krećući njegovim putem, jer drugog puta i nema. Tako je tadašnja agitpropovska matrica suviše jednostrano obrazlagala Titovu poziciju koja nije smela biti ničim osporena.

Dan mladosti je bio ritual, u njemu je bilo više zanosa nego prisile. Autor ovog teksta se u to doba sticajem okolnosti našao u armiji, umesto na studijama svetske književnosti. Kao pripadnik bivše jugoslovenske vojske, moj otac je sebe pretvorio u borca za pravedniji svet. Završio je na Golom otoku. Put od rojaliste do staljiniste može da bude kratak. Broz je bio izrazito neomiljen u mojoj porodici, a ipak sam postao vojnik, tražeći profesiju koja će me izvući iz teškog siromaštva. Nikada nisam osećao da služim bilo kome.

Neka mi čitalac ne zameri na ovom tekstu koji je skoro potpuno autobiografska digresija. Svoj odnos prema vrhovnom vođi pokušao sam da odvojim od ličnih emocija, radeći svoj posao kako sam najbolje umeo. Bio sam beskrajno daleko od centra titoizma: Broz je umro kada sam bio poručnik. Nisam ga mrzeo zbog sudbine oca, mada sam kod službi nosio hipoteku sina informbirovca. Nisam u sebi zadržao emocije vredne pamćenja.

Mali izlet u budućnost: mnogi fanatici iz toga doba, kao ateisti su postali fanatici pravoslavnog fundamentalizma. Nosioci štafete i pisci oda zavoleli su Dražu. Biografi najvećeg sina izbrisali su taj deo svog života. Svi koji su živeli u doba Broza dobili su žig od onih koji su bili na istom mestu.

Sećam se štafetne trke. Hiljade palica nošeno je svuda gde se moglo trčati. Sve te palice pretvarale su se u samo jednu, koju je posebno odabrani omladinac predavao na velikoj svečanosti 25. maja.

Posle kratkog i zadihanog govora nosioca, koji je tih dana bio izabrani delegat svih naroda i narodnosti, govorio je Tito. Suština je uvek bila ista: ne slavi se njegov rođendan nego je to Dan mladosti. Ko ima takvu omladinu, ne mora da brine za svoju budućnost.

Dole, na travi, izvođen je šareni slet, skoro identičan svake godine, sa nekim koreografskim varijacijama. Vojnici i omladina zajedno. Uz poznate koračnice i pesme Čolića i Balaševića, recimo: Godine su prošle pune muka, ginulo se za slobodu nemo, i uz pesmu umesto jauka, druže Tito mi ti se kunemo, Računajte na nas, Video sam Tita tri puta.

Mesta gde je noćila štafeta na svom putu ka velikom cilju bila su centri preventivnog slavlja. Izgledalo je da su ti momci i devojke bili iskreno oduševljeni. Bila je to velika freska opšte odanosti, bez imalo sumnje, slika zaustavljanja vremena u tome što smo bili.

Svako je sumnjao u sebi, možda znajući da posle Tita takvo uzdizanje na pijedestal neće biti moguće, ni za koga. Tito je bio među pobednicima antifašističkog rata. Bio je istinski a ne krivotvoreni vrhovni komandant. Sam je bio dovoljno snažan postament za sopstveni kult. Tip diktatora kome je Goli otok bio istinski simbol najgoreg dela biografije, i to je bilo neizbrisivo.

Ipak je to bilo vreme u kome se nije loše živelo, uzimajući čak u obzir kategorične dihotomije u oblasti ljudskih prava, koje je Titov režim obeležavao svojom ideološkom demagogijom i vrednosnim kontroverzama. I uz uskraćivanje mnogih sloboda, koje su kasnije osvajane uz rušenje svega postojećeg.

Tada se u prividu opšteg sklada rađala mržnja, koja će razbiti naizgled neslomivu državu, i dovesti na vlast šovinističke hulje, inače Brozove najservilnije podanike.

Moje učešće u slavljima mladosti: nikada nisam trčao sa štafetom, niti noćio sa njom. Nikada nisam vežbao na sletu. Da sam bio podoban i izabran, svakako bih bio u tome.

Pre sedam godina moj otac je u Višem sudu u Nišu posmrtno rehabilitovan i proglašen nedužnim za dvogodišnje sužanjstvo na Golom otoku.

Poreklo nostalgije: tada je još bilo neke nade i radosti. Znam njihove razloge. Nemaju ništa zajedničko sa današnjim danom i tadašnjim vođom.

Tada sam imao 25 godina.

Peščanik.net, 25.05.2021.

JUGOSLAVIJA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)

Author: Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.