Boško Obradović nam je ove nedelje ponudio još jedan dragocen uvid u ideologiju porodičnih vrednosti:
„Rizik je da se vakcinišete, rizik je i da se ne vakcinišete. Vakcine se testiraju godinama, a ova je odobrena za kratko vreme. Ljudi nemaju poverenje u lekarsku struku. Ja nisam antivakser, moji roditelji su vakcinisani, ali svako ima pravo po Ustavu da odluči za sebe.“
Svako za sebe? To su vajne porodične vrednosti? Kada bi bar ovaj individualizam imao smisla, pa još i nekako, ali kada su u pitanju vakcine – nema baš nikakvog smisla. Izabrati ili ne izabrati vakcinu nije isto što i izabrati ili ne izabrati sladoled. Ne izabrati vakcinu znači ne samo ugroziti sopstveno zdravlje, već i zdravlje svojih bližnjih. Ako ste još uvek mladi i zdravi, kao što Obradović nesumnjivo jeste, onda je i najjači razlog da se vakcinišete upravo zdravlje drugih, pre svega starijih, koje biste mogli da zarazite.
Odlično je što su se Obradovićevi roditelji vakcinisali, ali nijedna vakcina ne garantuje stoprocentnu zaštitu, a upravo ona koju su primili Obradovićevi roditelj (Sinopharm), najmanje je delotvorna, naročito za ljude preko 65 godina. Zato je bitno da se vakcinišu ne samo oni u rizičnim grupama, već i oni oko njih – njihovi ukućani, prijatelji i rodbina. Vakcinišući sebe, Obradović bi na najbolji način zaštitio svoje roditelje. Ako se pojmu porodične vrednosti (izmišljenom od strane koalicije neokonzervativaca i neoliberala kako bi se opravdale mere štednje i ukidanje socijalnih programa) može pripisati bilo kakvo pozitivno značenje, onda bi se ono svakako nalazilo upravo u ovome – u unutarporodičnoj solidarnosti i spremnosti da nesebično i bez ikakvog oklevanja i uslovljavanja pomognemo svojim bližnjim.
Međutim, baš onda kada bi trebalo da pokaže ovakvu solidarnost, Obradović će zaboraviti na porodične vrednosti i umesto toga reći ovo:
„Ja sam svima rekao, čak i svojim najbližim članovima porodice, izvinite, preuzmite odgovornost za svoju odluku. Rizik je i u jednom i u drugom slučaju. Rizik je i da se vakcinišeš i da se ne vakcinišeš. („Fifti-fifti“, kaže voditelj iz off-a, na šta Obradović odgovara – „Tako je“). Znači odluči se, i preuzmi odgovornost za svoju odluku. To je u redu… Naš Ustav je jasan. Svako od nas ima neotuđivo pravo da odlučuje o svome zdravlju. I niko umesto nas ne može da odlučuje o našem zdravlju. I to je kraj priče.“
Pre svega, naravno da rizici koje sa sobom nose vakcine i obolevanje od kovida-19 nisu „fifti-fifti“, i širiti ovu glupu laž je opasno šarlatanstvo kojim se potencijalno dovode u zabludu hiljade ljudi. Primiti vakcinu je neuporedivo bezbednije nego ne primiti je i rizikovati da se zarazimo kovidom.
Ali faktičke netačnosti na stranu, zar se ovako u porodici Obradović govori o ključnim zdravstvenim odlukama koje se tiču cele porodice? Pročitajte Ustav, gospodo, i nek’ svako odluči za sebe. To su porodične vrednosti? Pred odlukom o tretmanu koji bi za vaše roditelje mogao da znači bukvalno život ili smrti, vi kažete – „odlučite sami i snosite odgovornost“, pa još citirajući Ustav?
Ovo zvuči tragikomično (i pritom, najverovatnije izmišljeno). Jedna je stvar biti u zabludi po pitanju vakcina, pogrešno verovati da su one štetne ili opasne, ili da su bar opasnije od kovida – to još uvek ne znači da ne brinete o svojim bližnjima, samo da pogrešno percipirate ono što bi za njih bilo dobro. Nešto je sasvim drugo ispoljiti ovu skoro sociopatsku nezainteresovanost – uradi šta hoćeš, ali da znaš, sam ćeš snositi odgovornost!
Nije li ovo ista poruka koju nam već mesecima unazad šalje režim, dok na oltaru ekonomije žrtvuje javno zdravlje i živote zdravstvenih radnika? Ako se razbolite, sami ste krivi! Mada su čak i predstavnici režima predlagali da porodice budu same svoji krizni štabovi, sasvim u skladu sa tačerovskim diktumom da se odgovornost za javno dobro sa države svali na porodice. Obradović, međutim, ide i dalje od toga: kod njega čak ni porodice više ne mogu biti nosilac ideje o zajedničkom dobru, već ostaju samo pojedinci koji odlučuju bez pomoći i saveta svojih bližnjih, i sami snose odgovornost za ovakve izbore. I ova nam se mračna slika atomizovanog i raspadnutog društva, lišenog elementarnog poverenja i solidarnosti čak i na porodičnom, a kamoli na nacionalnom nivou, nudi pod parolom o porodičnim vrednostima. Umesto da se nađe načina da se solidarnost i poverenje iz porodice prošire na celo društvo, dešava se upravo suprotno – raspad šire društvenosti razara i samu porodicu.
Gledajući Obradovićeve nastupe na ovu temu, čini se da je i njemu jasno da su stvari koje izgovara neuverljive i glupe. Slično je i sa pričom o „homoseksualizmu“, gej lobiju, i tome slično. Parole su poznate odranije, ali ubeđenost sa kojima ih je nekada izgovarao kao da je nestala. Kao da gledamo muzičara koji je odavno prezreo populistički kič koji ga je proslavio, ali koji mora iznova i iznova da svira najveće hitove jer ih publika traži (a i zato što će u suprotnom, publika otići kod konkurencije koja se ne stidi izanđalih refrena).
Međutim, to šta će Obradović da radi sa svojom publikom, i kako će svojoj publici da objasni kreativni zaokret od desnog ekstremizma ka navodnom umerenom konzervativizmu, njegov je problem. Naš problem je nešto drugo. Kako je moguće da do sada nismo izgradili progresivnu snagu koja će biti u stanju da zastupa tako skromne i zdravorazumske ideje poput značaja javnog zdravstva i LGBT+ prava? Umesto toga, imali smo istoriju skrivanja i švercovanja progresivnih ciljeva iza fasade populističkog podilaženja, ne kako se to lažno govorilo narodu, već najgorim predrasudama i najreakcionarnijim interesima. Kulminaciju ove politike vidimo u Gordani Čomić i svima koji su poverovali da se progresivne politike mogu sprovesti jedino na osnovu milosti autoritarnog vladara koji će velikodušno dopustiti uvođenje istopolnih zajednica dok istovremeno ganuto sluša ljotićevske koračnice. Nema mesta iznenađenju što se ovaj genijalni plan izjalovio, jer se i sam autoritarni vladar boji javnosti u čijem je oblikovanju učestovao.
Ako su istopolna partnerstva nepopularna ali ispravna mera, zadatak političara je da ih učini popularnim, a ne da smišlja kako će ih sakriti od birača. Progresivnu politiku i institucije na kraju može biti odbraniti jedino progresivna većina – ne tehnokratska dovitljivost, niti evropska birokratija. Vakcinacija je ispravna mera jer pomaže ljudima i štiti javno zdravlje, istopolna partnerstva (i brakovi!) su ispravna mera, jer štite vrednosti koje svi prepoznajemo kao vredne i omogućava ljudima kojima je to do sada bilo nedostupno da uživaju u blagodetima porodičnog života. Ovo su jednostavne istine koje treba otvoreno reći i oko kojih treba graditi masovnu platformu. Sve ostalo završava u otužnom lupetanju koje ovih dana slušamo od Boška Obradovića.
Peščanik.net, 15.05.2021.
KORONA