Njujork, foto: Miloš Ćirić

Njujork, foto: Miloš Ćirić

Sad kada već i osnovci pišu domaće zadatke o budućnosti pod g. Trampom, o novinarima i da ne govorim, stvar je sujete da se i ja umešam u tu lavinu nekim svojim prilogom. Nije mi namera da prorokujem, nego da naređam podatke pa neka čitaoci sami zaključuju. Reč je o novoizabranom i još neustoličenom američkom predsedniku, dakle još uvek g. Donaldu Trampu. Pripadam novinarstvu koje se trudilo da svoje ime opravda nečim za većinu čitalaca novim, nekom novinom.

Budimo pragmatični pa se i mi pozabavimo dolazećom garniturom – pre svega ljudima koji okružuju g. Trampa, ne zato što bi oni mogli da manipulišu budućim predsednikom, nego zato što su to ljudi istih nazora, pa se da naslutiti i šta će oni svi zajedno podrazumevati pod politikom države. Počnimo od manje važnih, ali ne i nevažnih. Nama može izgledati čudno, ako ne i smešno, ali lični predsednikov sveštenik-ispovednik nije nimalo beznačajna ličnost. Zalečenog alkoholičara Džordža Buša mlađeg bukvalno je preporodio pastor i TV propovednik Džems Robison, ubedivši ga da je rođen da obavi važnu misiju. Uz punu glavu misije i naftni lobi predvođen njegovim ocem i bivšim predsednikom SAD – Buš mlađi je dva mandata vodio najmoćniju zemlju na svetu. Trampov najuticajniji ispovednik je Džems Dobson, od čijeg su pradede do njega svi muškarci bili sveštenici, osnivač fondacije Hrišćanski porodični fokus i izuzetno uspešan radio propovednik „porodičnih vrednosti”.

Sudeći po broju porodica koje je Tramp zasnovao, izgleda da je bar u tome propovednik uspeo. Dobson se nimalo nije ustezao da u propovedima navija za Trampa. Glavni konkurent mu je Ričard Land, predsednik Južnog Baptističkog seminara i naslednik fondacije „Moralne većine” – koju je osnovao njegov otac. Crkvene fondacije za sobom vuku na hiljade glasača i žestok uticaj na vernike.

U sledeću kategoriju uticajnih spadaju političari, najčešće „sede republikanske glave” koji imaju političkog znanja i iskustva, ali nemaju ni izdaleka bogatstvo i moć grupe koja je na prvom mestu. Besmisleno je zalaziti u detalje kome će koja funkcija pripasti u budućoj vladi. To su promenjive pozicije i malo ko od njih ima mogućnost samostalnog delovanja. U igri su predsednik Republikanskog nacionalnog komiteta Rajns Pribus (Reince Priebus) koga uglavnom vide na mestu šefa Trampove administracije (chief of staff). Majk Pens (Mike Pence) je već zauzeo mesto potpredsednika države. Rudolf Đulijani (Giuliani), bivši gradonačelnik Njujorka, najverniji Trampov politički potporni stub, puca na funkciju ministra pravde ili unutrašnjih poslova, nije važno koja od te dve, ali je važno da sa takve funkcije može da uteruje u red neposlušnike kao što je to efikasno radio u Njujorku. U toj grupi je i Trampu neizmerno odani Njut Gingrič (Newt Gingrich), političar na zalasku karijere, koju je utrošio boreći se za najekstremnije konzervativne vrednosti. Efikasno je vodio tzv. Republikansku revoluciju 1994. godine kada je uspeo da posle 40 godina izbori republikansku većinu u oba doma Kongresa. Zabavno je njima dodati još penzionisanog genarala Majkla Flina (Michael Flynn), stručnjaka za obaveštanje poslove i honorarnog komentatora „Russia Today”. Senzacionalisti tu njegovu „tezgu” pretvaraju u zakulisnu vezu Trampa i Putina.

Spisak pretendenata na političke funkcije mogao bi da ide prilično blisko beskonačnosti, iako Tramp obećava manju i efikasniju administraciju nego što su je demokrati raskalašno oblikovali. Dvojica nobelovaca Majkl Spens i Robert Engl skreću pažnju na one koji će učestovovati u vlasti manje eksponirano, ali sa mnogo više uticaja. Reč je o galeriji milijardera koji su svojim novcem i logistikama izgurali Trampa na politički tron. To je elita koja izlazi iz senke i predstavljaće pravo jezgro u kojem se kroji politika, pre svega ekonomska. Najpregledniji spisak tih ličnosti na koje se Tramp mora osloniti ako želi da zemlju vodi kao preduzeće sačinio je Time.

Na prvom mestu u nevelikom krugu sponzora je Tom Barak (Barrack) osnivač finansijske grupe Colony Capital, čije investicije iznose 45 milijardi dolara i koji poseduje 14.000 nekretnina. Sa neočekivano mnogo sloge sarađuje sa Trampom već 30 godina. Sledi Džon Paulson (John Paulson) čija Paulson & Co. se bavi globalnim menadžerstvom, arbitražom, kreditnim strategijama… i obrće nekih 19 milijardi dolara. Sitv Fajnberg (Steve Feinberg), osnivač Cerberus Capital Management fonda, specijalizovan za identifikovanje faličnih kompanija i finansijskih paketa i otuda na usluzi državama, državnicima, fondovima, univerzitetima, bogatim familijama i pojedincima… obrće oko 30 milijardi dolara i dugogodišnji je prijatelj Donalda Trampa, a bio je oslonac Buša, oca i sina. Nabrajanje bogataša završio bih Stivenom Rotom (Steven Roth) jednim od „najtežih” vlasnika nekretnina – samo u Njujorku poseduje deset puta više nego Tramp. Jedan od oblakodera na Manhatnu vodi zajedno sa Trampom, pa je imao razloga da ga podupre i u osvajanju vrha državne vlasti. Tu se objektivno iscrpljuje spisak velikih investitora u poduhvatu pod naslovom „Trump for President”.

Tramp ne bi bio tako bogat kad bi samo sopstvenim novcem investirao u projekte koje ima. Zato je angažovao jednog od najpoznatijih finansijskih magova sa Volstrita Stivena Mnukina (Steven Mnuchin) da vodi finansijski deo kampanje. Iako je Mnukin bio vrlo blizak Hilari Klinton, Obami i Al Goru, to mu nije bila prepreka da bude pozvan u Trampov štab, pa ni da prihvati poziv, koji, ako se uspe – a uspelo se, za sobom verovatno nosi fotelju ministra finansija. Reč je o stručnjaku koji zna sa novcem, zanat je pekao i kod Goldman Sachs banke i, što je najvažnije, ima žestoke konzervativne ideje kako preurediti FED (američku centralnu banku) i drastično joj ograničiti autonomiju.

Među Trampove superstručnjake, koji će nesumnjivo uticati na oblikovanje američke, pa i svetske ekonomske atmosfere spada Stiven Mur (Stephen Moor) iz think-tank Heritage Foundation i agresivni “neokon” komentator Wall Street Journala. Ambicije su mu da smanji broj poreskih kategorija (poput Reganove poreske reforme) i stvori uslove za drastično kresanje javnog duga. I on i Tramp uvereni su da će smanjenjem poreza uspeti da pokrenu investicije, realnu ekonomiju, gradnju infrastrukture… U tim idejama ima mnogo predizbornog optimizma, a Reganovo smanjenje poreza proizvelo je svojedobno rekordno gomilanje dugova i bekstvo oslobođenog kapitala u luksuz i investiranje van Amerike. Nema sumnje da Mur zna bolje nego ja Reganovu storiju, ali je možda pronašao neku rupu na poreskoj saksiji.

U svetlu Trampove najave da će hitno posetiti Kinu, valja napomenuti da u najužem krugu na koji se oslanja postoje dve ličnosti koje skladno kroje antikinesku politiku. Prvi je Dan di Miko (Di Micco) generalni direktor Nucor kompleksa čeličana, ozlojeđen što mu Kina dampinškim cenama pravi konkurenciju, i Piter Navaro (Navarro), profesor na School of Business University of California, koji nedostatak ličnog bogatstva nadoknađuje nepresušnom energijom u borbi protiv svega što je kinesko. On je zastupnik ideje o slobodnoj ruci tržišta, ali tek pošto se Kini vežu ruke. Predlaže reviziju svih ugovora o slobodnoj trgovini koje je Amerika potpisala, povećanje uvoznih carina i borbu svim sredstvima protiv uvoza iz Kine, Meksika i Vijetnama. Snimio je vešto montirani film Death by China (Umreti za Kinu), a upravo mu je izašla iz štampe knjiga Crouching Tiger (Tigar u zasedi) u kojoj se bavi kineskom vojnom pretnjom celom svetu.

To bi prema američkim navodima bila grupa ličnosti koje će Donald Tramp želeti ili neće moći izbeći da ima oko sebe. Sve su to “žestoki momci” (u godinama) koji su i do sada iz senke vladali ne samo Amerikom, nego međunarodnim finansijama i javnim mnjenjem.

Vrlo je verovatno da ćemo zažaliti za onima koje smo nazivali neoliberalima. Neko će od ovih dobiti vidne funkcije, drugi će se zadovoljiti da utiču iz senke. Sam Tramp startuje sa teškim bremenom nepopularnosti na svetskoj sceni. Prema podacima PEW istraživačkog centra, skala poverenja da će u svetskim poslovima povući prave poteze na početku mandata Obame i Trampa dijametralno je suprotna:

tabela-01

Obama je, tome smo svedoci, proigrao izuzetno visoko poverenje u svetu, što se Trampu ne može desiti, jer kako vidimo na skali – on nema šta da proigra. Od njega niko ne očekuje ništa dobro. A i ovo sa Kinom je statistička varka: budući da samo 40 odsto kineskih građana sumnja u Trampove poteze, moglo bi se zaključiti da svi ostali u njega imaju poverenje. Ali poverenja da će Tramp učiniti prave poteze ima samo 22 odsto njih, a 38 ostalih zapravo nema nikakav stav. Posledica je to, bar kako statistika tvrdi, toga što 57 odsto kineskih građana veruje da će njihovo rukovodstvo uvek naći najbolje rešenje, pa nema razloga da i oni tim trljaju glavu.

Obamina izjava da je on još uvek predsednk SAD još jedan je argument u prilog neobuzdanog Trampovog temperamenta koji je iskazao već prilikom posete aktuelnom predsedniku, nakon saopštenja rezultata izbora, kada je indirektno stavio do znanja Obami da u ostatku mandata ne povlači nijedan potez kojim bi mogao da ustanovi neku trajnu obavezu države. Odnosi se to pre svega na COP 22 , Konvenciju Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama koja se upravo održava u Maroku. A podseća na gest predsednika Klintona da potpiše pristupnicu Međunarodnom krivičnom sudu (ICC) poslednjeg dana svog mandata. Stupivši na dužnost Buš mlađi je dezavuisao Klintona ne poslavši potpis na overu u Kongres. Ako je u duelu Obama-Putin, Obama stekao nadimak „Nemoćni”, a Putin „Moćni”, Tramp već na početku pokazuje odlučnost da sebi obezbedi oreol „Svemoćnog”.

Trampovo obećanje da će Amerika ubuduće naplaćivati bezbednosne usluge koje daje nesposobnima da se sami brane, lako može navesti Evropsku uniju da posegne za parolom „Evropa Evropljanima”, što bi konačno označilo položenu maturu za najstariji kontinent. Neobična je lakoća sa kojom su ministri odbrane i spoljnih poslova 14. ovog meseca prihvatili Plan Mogerini, što predviđa stvaranje „borbenih grupa” za intervencije izvan EU, naravno pod ljupkim imenima peace-keeping i peace-enforcing – dakle da vojuju sa zajedničkim imeniteljem peace – mir! Još se predviđa jača koordinacija nacionalnih vojnih snaga i evropski centar za planiranje vojnih i civilnih operacija. Istina, neki od ministara su izostali sa ovog skupa, ali će se prava situacija videti tek kad se ministarski predlog nađe na skupu državnika svih članica.

Često komičari daju bolju ocenu situacije nego geostrateški stručnjaci i državne službe. Džonu Klizu (John Cleese), onom neodoljivom dugonji iz Monty Python – letećeg cirkusa, pripisano je pismo Amerikancima koje kola internetom i u kojem im on savetuje da zamene svoj Dan nezavisnosti 4. juli za Dan neodlučnosti 8. novembar kada su izabrali Trampa. Vremenom se ispostavilo da Kliz nije originalni autor pisma, ali je ono uprkos tome steklo veliku popularnost. U njemu se Amerikancima savetuje da se obrate britanskoj kraljici da ih primi pod svoje okrilje, ali tek pošto nauče da rešavaju lične probleme bez oružja, advokata i terapeuta – jer potreba za njima dokaz je nezrelosti… Budućnost ne deluje vedro, pa je bolje uneti u nju malo humora.

Biznis i finansije, 16.11.2016.

Peščanik.net, 19.11.2016.

Srodni linkovi:

Masha Gessen – Autokratija – pravila za preživljavanje

Ana Jovanović – Zašto su (bele) žene glasale za Trampa

Timothy Garton Ash – Kako zaustaviti populiste

Vladimir Gligorov – Glasanje, sabiranje i veličina

Branislav Jakovljević – Događanje nezamislivog

Svetlana Slapšak – Bez brige!

Dejan Ilić – Glasanje kao kazna

TEMA – TRAMPOZOIK