U izbornoj kampanji Baraka Obame, koja se oslanjala na staro dobro političarenje isto koliko i na visoku tehnologiju, dosta je para potrošeno na reklamni materijal – natpise za travnjak, majice, kape, nalepnice i, naravno, bedževe. Možda je na polju bedževa postavljen i nekakav rekord, u koji spada i bar jedan meta-bedž: sličice starih bedževa – „Ja sam za Ajka“ i tome slično – uz natpis SKUPLJAČI BEDŽEVA ZA OBAMU. Ali Obamini simpatizeri su zaista napredovali na novom polju postkampanjskih bedževa. Birališta jedva da su se zatvorila kada su se prvi bedževi sa natpisom USPELI SMO pojavili na ulicama. Od tada su bedževi samo nicali – na jednom je porodica Obama sa ćerkama i natpisom „RVA PORODICA AMERIKE,  a svi izgleda služe da uvere birače da je Obama zaista pobedio i da će postati predsednik. Ljudi kao da nisu hteli da prestanu s oduševljavanjem.

Trenutno, najtvrdokorniji obamafili na internetu klikću na inserte iz emisije Check, Please! čikaške javne televizije, u kojoj se se svake nedelje pojavljuju tri građanina Čikaga, sede za stolom sa voditeljem i razgovaraju o omiljenim restoranima. Ti inserti su iz jedne od prvih epizoda, snimljene u avgustu 2001, i na njima se može videti kako izvezni mršavi senator iz Hajd Parka hvali hranu iz restorana Dixie Chicken, popularnog u komšiluku. „Ja ne tražim nekakav pomodni enterijer ili neobično suptilne ukuse“, objašnjava Barak Obama. „Samo tražim ukusnu hranu koja ne košta mnogo.“ Ta epizoda će se emitovati prvi put nekoliko dana pred ceremoniju inauguracije – nije emitovana u vreme kad je snimljena, izveštava Chicago Tribune, jer je Obama bio „previše dobar – previše promišljen, previše rečit, nije bio dovoljno veliki amater“. Za one opijene Obamom, poruka je jasna – ovaj čovek sve može. Čak i da diskutuje o restoranima.

Svi govore kako se nikad nije ovoliko mnogo očekivalo od nekog predsednika, ali to je samo delimično tačno. Jasno je da javnost očekuje brzu akciju, ali predviđanja za skoriju budućnost su tako mračna da mali broj ljudi očekuje brze rezultate. I sam Obama je naglašavao koliko je ovo prvo hitno i koliko je strpljenja potrebno za ovo drugo. Govoreći o privredi prošlog četvrtka na Univerzitetu Džordž Mejson, pozvao je na „dramatičnu akciju što je pre moguće“ kako bismo se izborili sa „krizom kakvu u životu nismo videli, krizom koja se poslednjih nekoliko nedelja samo produbljuje“. Za rešavanje te krize, dodao je, „biće nam potrebno mnogo vremena – možda mnogo godina“. Javnost ne očekuje čuda, već sposobnost, a poverenje u Obamine sposobnosti je poraslo. U poslednjem istraživanju javnog mnjenja – anketi koju je sprovela firma CNN/Opinion Research Corporation 24. decembra – osamdeset dva posto ispitanika kaže da odobrava Obamino držanje tokom prelaznog perioda. Naravno, ugled novoizabranih predsednika uvek raste kako gorčina iz kampanje jenjava, a i dobre volje nikad ne manjka oko Božića. Pa ipak, Obamin rejting je neobično visok – za petnaest procenata viši nego rejting oba njegova prethodnika u istoj fazi prelaznog perioda, i verovatno viši nego bilo čiji u savremeno doba ispitivanja javnog mnjenja. „Obama na vlast dolazi sa skoro dvostruko većom podrškom na ekonomskom planu od one koju je imao novoizabrani Bil Klinton u januaru 1993. godine, a ima veću podršku i od Ronalda Regana“, kaže Kiting Holand, šef CNN-ovog anketnog istraživanja.

Obamin prelazni period tekao je isto kao i njegova kampanja: glatko, mirno i na vreme. Njegov izbor kandidata za članove kabineta i Bele kuće bio je impresivan, a u pojedinim slučajevima – kao što su Stiven Ču, dobitnik Nobelove nagrade, i direktor Nacionalne laboratorije Lorens Berkli – nadahnut. Postavljanjem tih ljudi Obama je pokazao, između ostalog, samopouzdanje (izabrao je najljućeg rivala, senatorku Hilari Klinton, za državnu sekretarku), rešenost da ujedini svoju partiju (već pomenuto), spremnost da regrutuje kandidate sa suprotne strane (zadržaće Roberta Gejtsa na poziciji sekretara odbrane), i zdravu dozu osećaja za prava i senzibilitet Kongresa (novi sekretar za zdravstvo, bivši vođa demokrata u Senatu Tom Dešel, takođe će voditi Kancelariju Bele kuće za reformu zdravstva). Ako njegov izbor ljudi za najviše pravne, obaveštajne i naučne pozicije nešto govori, on ozbiljno namerava da prekine ogavan odnos američke vlasti prema mučenju, njeno neprijateljstvo prema nauci, njen ponizan odnos prema zagađivačima i samoubilački pristup globalnom zagrevanju. Kako se dan transfera vlasti približava, Obama nailazi na nezgodne prepreke – najskoriji slučaj je neslaganje sa veličinom i strukturom stimulativnog paketa, ali efekat na njegovu popularnost bio je neznatan.

Ponašanjem novoizabranog predsednika ne može se u potpunosti objasniti blagonaklonost javnosti. Za to je u velikoj meri zaslužna njena nestrpljivost da se otarasi aktuelnog predsednika. Dugonogi političar iz Ilinoisa, za koga bi danas oni „iz baze“ rekli da je republikanac samo po nazivu, jednom je rekao da možete varati neke ljude sve vreme. Danas znamo koliko je tih „nekih“: dvadeset sedam procenata. To je procenat Amerikanaca koji, prema CNN-u, ne odustaju od uverenja da je Džordž Buš dobro obavio posao. Pravo je čudo da je ovaj procenat još dvocifren, ako uzmemo u obzir njegov sveobuhvatni katastrofalni učinak. Tokom osam godina vladavine drugog Buša, stopa nezaposlenosti je sa 4,2 porasla na 7,2 posto, i još uvek raste. Poverenje potrošača je na najnižim granama, budžetski suficit od dvesta milijardi pretvorio se u deficit iste veličine, uvećane za još hiljadu milijardi. Više od milion porodica palo je u siromaštvo, broj onih bez zdravstvenog osiguranja porastao je za šest miliona. Plodovi privrednog rasta nacije otišli su skoro u potpunosti bogatima, dok se porodični prihod onih u sredini i na dnu smanjio. Koliko je Bušova administracija i njeno zapostavljanje terorizma kao spoljnopolitičkog prioriteta bila kriva za uspeh napada jedanaestog septembra, to ne možemo znati, ali nema sumnje da je odgovorna za otpočinjanje i loše vođenje bespotrebnog rata u Iraku, i sve patnje koje su njime izazvane; za dozvoljavanje da opravdani rat u Avganistanu sklizne na ivicu poraza i za vrtoglavi pad američkog uticaja, prestiža, moći i statusa u svetu.

Televizijski „oproštajni intervjui“ koje je Buš dao biće zapamćeni po sleganju ramenima na ono što je učinio, u zemlji i van nje. Žao mu je zbog neveštih izjava i slogana „živ ili mrtav“, „hajde da vidimo“ i „misija obavljena“, ali mu nije žao zbog rata i njegovog vođenja. A u razgovoru o ekonomskoj katastrofi koju ostavlja svom nasledniku, ovo je odgovorio Čarliju Gibsonu iz televizije ABC:

GIBSON: Da li se na bilo koji način osećate odgovornim za ovo što se dešava?

BUŠ: Znate, bio sam predsednik u ovom periodu. Ali mislim da  će ljudi, kad se bude pisala istorija ovog perioda, shvatiti da su mnoge odluke na Volstritu donošene, znate, čitavu deceniju pre nego što sam ja postao predsednik, tokom kad sam ja postao predsednik (sic). Žao mi je što se to događa, naravno. Naravno da mi se ne sviđa da ljudi ostaju bez posla ili da su zabrinuti zbog penzionog osiguranja.

Lep epitaf za „saosećajni konzervativizam“ – nesposoban do samog kraja. A kraj je, konačno, blizu.

 
The New Yorker, 12.01.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 14.01.2009.