Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Ruski car VV Putin je pokazao otvorenu srdžbu: na demonstrante u Moskvi poslao je svoju brutalnu pretorijansku gardu. Uhapšeno je oko 1.000 ljudi, broj premlaćenih nije poznat. Surovost je siguran znak straha od gubitka ambijenta vladarske nadmoći. Vlast se u Rusiji više i ne može braniti demokratskim sredstvima.

Uhapšeni opozicioni lider Navaljni se u modernoj varijanti Lubjanke verovatno sreo sa nekim iz brojne porodice ruskih Bordžija. Otrov je postao omiljeno sredstvo političkih smaknuća, uz podmukliju verziju Staljinove vladajuće lozinke: Taj čovek pravi probleme? Nema čoveka, nema problema!

Vladimir Vladimirovič, međutim, ume i sa prijateljima. Novi ruski ambasador u Beogradu doneo je Vučiću ličnu poruku gospodara Kremlja i cele Rusije. Šta tamo piše primalac nije želeo da kaže, stvar je intimne prirode. Bratska ljubav ne zna za granice, za vreme i prostor. Zaobilazi zemlju i vazduh, velike reke i moćne zabrane.

Uz pozdrave i zagrljaje (poljupce ne šalje još od Nikolićevih vlažnih nasrtaja na njegovu čast), Putin je poslao specijalni ratni poklon. Desetak borbenih izviđačkih (patrolnih) vozila BRDM-2 prikazano je kao trijumf srpske vojničke pameti i neodoljive komandne volje.

I pored rumunske zabrane da konvoj sa izviđačkim vozilima prođe velikim plavim putem, on se ipak provukao, ni sam đavo ne zna kako. Ili možda zna! Vučić kaže da su vozila nekako došla, ili pala s neba. Kako se to dogodilo, naša je stvar. Tako je rekao. Ali, nije dopustio nikome iz struke da mu pomogne u javnom obrazlaganju značaja te bratske donacije. Pa je sam smislio i rekao: „Ovo je potvrda naše spremnosti da očuvamo suverenitet i preventivno delujemo prema svakome ko bi ga eventualno ugrozio. Nemamo nikakve osvajačke planove prema bilo kome.“

Navedene rečenice su u potpunom neskladu sa borbenim nemoćima pristiglih vozila. Ona nemaju osobine koje bi ih učinile pouzdanima i superiornima u ofanzivi. Niti u odbrani ili izviđanju koji nadilaze taktički nivo. Potvrda spremnosti, ali za šta?

BRDM-2 je, kao nadgradnja broja 1, prvi put sišao sa trake još davne 1962. Proizvodnja je konačno obustavljena 1989. godine.

Autor ovog teksta je početkom osamdesetih bio na dužnosti u komandi 212. motorizovane brigade. Izviđačka četa je u svom sastavu imala tri takva vozila, na kojima se nisu mogle sakriti mane. Posade su imale stalni nedostatak saznanja o borbenom ambijentu, i utisak o presudnoj dezorijentaciji. Borbena sposobnost ovih vozila je slaba do umerena, jer nije moguća njihova primena za aktivno izviđanje bez podrške tenkova ili samohodnih artiljerijskih oruđa. Nivo zaštite posade je nedopustivo nizak, a potrošnja goriva rasipnička.

Sve to je dovodilo do fenomena izviđačke neekonomičnosti, osećanja ugroženosti, akutne klaustrofobije i nemoći i skučenog saznanja posade o svojoj poziciji na borbenoj (izviđačkoj) prostoriji. A naročito o cilju izviđanja, koji je često ostajao nedostižan.

Ne bih zamarao poštovane čitaoce navođenjem svih mana koje su uočene na vežbama ili realnim borbenim dejstvima. Zapadne zemlje (izuzimajući Francusku) odbacile su proizvodnju sličnih modela i opredelile se za kreativnije i pouzdanije, dakle bezbednije i ofanzivnije borbeno izviđanje.

Ali, zanimljiva je istorija ovih vozila, koja je inače, osim u zemljama Trećeg sveta, uglavnom okončana. U operativnoj upotrebi ruske vojske više ne postoje verzije koje su, ko zna kako, isporučene nama. Takva Putinova širokogrudost mogla bi se razumeti kao pametno odlaganje rabljenih stvari na deponiju koja ih rado prima.

BRDM-2 je korišćen u sedmodnevnom ratu Izraela i arapskih zemalja 1967. godine. U svom sastavu imali su ga Egipat i Sirija. Zapažena je njegova skromna pouzdanost u građanskom ratu u Angoli i u sovjetskoj invaziji na Avganistan. Prilikom povlačenja sovjeti su ostavili skoro sva takva neoštećena vozila, koja su ostala talibanima, ili regularnoj avganistanskoj vojsci. I još su tamo.

Isto borbeno vozilo je primećeno u desetodnevnom ratu JNA protiv jedinica slovenačke teritorijalne odbrane, i u mnogim epizodama ovdašnjeg građanskog rata.

Najbizarniju ulogu ovaj je junak naše priče dobio i odigrao 15. novembra 1982. godine. Na sahrani Leonida Iljiča Brežnjeva, BRDM-2 je imao čast da do grobnog mesta preveze lafet sa telom pokojnika.

U suštini, to je danas autentični muzejski primerak, ali još je ponegde u aktivnoj službi. U tehnološko-organskoj paraleli, to je starac rođen početkom Drugog svetskog rata, kome je ugrađeno nekoliko baj-pasova: pre svega ojačan je oklop, koji štiti od puščane i lake mitraljeske municije. Ali ne i od mobilnih raketnih sistema. Povećana mu je vatrena moć i obezbeđen video nadzor prostora.

Nismo, dakle, dobili ništa što bi promenilo odnos snaga u našu korist, na bilo kom nivou. Po svojoj suštini, ovde ovlaš opisano borbeno vozilo, deo je tehnološke praistorije i zanimljivi antikvitet za uvrnute kolekcionare. Svedok je brojnih ratnih poraza u kojima je njegovo prisustvo bilo skoro neizbežno. To je Putinov dar prijatelju u nevolji: ko zna šta i jednoga i drugoga čeka već ove jeseni. Ako već ne valja za izviđačka borbena dejstva, to je idealno policijsko sredstvo za suzbijanje demonstracija.

Šta se onda dogodilo u Nišu, šta je izazvalo toliku javnu galamu i militarističko slavlje? Zna li neko uopšte kakvi su standardi u nabavkama borbenih sistema za domaću vojsku? I gde je nestao „lazar“?

Standardi, naravno, ne postoje, niti vojska dobija ono što joj je zaista potrebno. Ali, sve je to pomoglo izvođenju još jedne jeftine marketinške i tabloidne čarolije. Poruka je standardno besmislena: niko nije jači od Srbije, a zna se odakle dolazi ta nedostižna sila.

Prema svima oko sebe, predsednik SNS-a se u Nišu ponašao kao nervozni, ali neranjivi Prljavi Hari. Vidite kako sam mudar i lukav i šta sve imam.

Hajde sad da vas vidim prezreni moji neprijatelji, zle komšije, opozicijo, Amerikanci i svi drugi. Svi vi koji me mrzite i želite da padnem. Ovo je BRDM-2, najmodernija stvar u mom arsenalu. Potegnite prvi. Ulepšajte mi dan!

Peščanik.net, 31.07.2019.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)