Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Nije ovo in memoriam za Nin. Iako se čini da je kraj blizu. To što je Vesna Mališić otišla istovremeno i iz Nina i u penziju ne mora ništa da znači. Ali, da odlazak u penziju ne znači nužno i odlazak iz Nina pokazao je Milan Ćulibrk: on je i u penziji i glavni je urednik novine. Mesto u redakciji Nina su, kako čitamo u vesti, ponudili i penzionisanoj Mališić, ali je ona to odbila. A onda su još neki urednici i novinari najavili da se možda neće još dugo zadržati u Ninu.

Ne znam kako je bilo na mrežama, ne izlazim u taj svet, ali u tradicionalnim medijima se s puno poštovanja prema Ćulibrku mahom ćutke prešlo preko njegovog intervjua s Vučićem. Ako dobro pamtim, samo je Teofil Pančić u jednoj polurečenici nagovestio da bi taj intervju mogao biti koban po Nin. Odnosno, ne intervju sam po sebi, nego to što je redakcija prihvatila, na nagovor/pritisak vlasnice, da ga uradi. Pančić je to tumačio kao potencijalno vrlo loš znak. A on se razume u novine, pogotovo nedeljne, pogotovo u Srbiji.

Intervju s Vučićem nalik je na ugovor s đavolom: za trenutak vam se učini da ste se izvukli, da ste možda čak nešto i dobili, ali na kraju đavo ipak dođe po svoje, a „svoje“ je uvek duša, znaju to barem studenti književnosti. Hoću da kažem, pomalo patetično, da je Vučić Ninu dao intervju, ali mu je uzeo dušu. I svima nam je to bilo jasno. I većina je ostala nema, iz kolegijalnosti ili ako baš hoćete iz ljubavi prema novini.

Dobro, ne moramo da preterujemo, mada – evo, ja se sećam, dok sam studirao isecao sam tekstove iz Nina, kao da ih sačuvam, jer su mi se činili važni. Posle sam odrastao, razumeo bolje neke stvari, ali ostaje ta privrženost sopstvenoj mladalačkoj naivnosti. Jeste, hoću da kažem da je Nin imao razne faze. I da zbog nekih novinu treba da bude stid, kad bi novine mogle da se stide. Ponekad bi se nove redakcije ogradile od posla koji su radile one pre njih, ali češće bi samo drugačijim tekstovima pokazale šta misle o prethodnicima u Ninu.

Tako se ponašala i ova sad redakcija Nina: bez mnogo retrospektivne autorefleksije. Ali, takva su vremena došla, to naprosto više nije bitno. Jer, Nin kakav god da je bio, u proteklih desetak i nešto više godina – bio je mesto slobode. I sva je prilika da to više neće biti. I zato nije važno da sad govorimo o kvalitetu tekstova, o uredničkim nastrojenostima, o ideološkim pozicijama – sve je to luksuz u Srbiji pod Vučićem. Fokus mora ostati na slobodi. Zato ovaj tekst nije in memoriam. Kada oduzmu i Nin, pitaćemo se opet šta je ostalo. I sve manje prstiju će nam biti potrebno za nabrajanje.

Dakle, pustimo prošlost i pogledajmo u budućnost, ovu blisku, u narednih par nedelja ili meseci. Vučić bezočno ukrade izbore. Dobro, ne Vučić sam nego policija za Vučića ukrade izbore. I pošto je to uradila baš policija, nema nijednog razloga da se istina sakrije. Ogoljeno nasilje: zlo se javno šepuri i, što je još gore, malo ko se nad tim zgraža.

Evo, tek jedan aktuelni primer: u četvrtak popodne 4. januara vlada na predlog Vučića da preporuku da se 8. januara ne radi. Sve sam pravoslavni hrišćanin do pravoslavnog hrišćanina. Kao da 1. januara 2023. (ili 2012. kad smo već kod toga) nisu znali da će 8. januar 2024. doći posle 7. januara 2024, dakle posle Božića. I umesto da se to uredi zakonom, vlada najvernijem od svih hrišćanskih naroda 4. januara 2024. da preporuku da ne radi 8. januara. Da sam ja vernik, da mi je stalo do hrišćanstva, Božića i pravoslavlja, pa ja bih u ponedeljak radio po svaku cenu, makar me i kaznili i prokleli i ekskomunicirali iz kolaborantske pravoslavne srpske crkve. Ali, nema zgražanja, spokojno će 8. januara najverniji od svih hrišćanskih naroda ostati kod kuće. Neće čak ni pomisliti šta će biti 8. januara sledeće godine, hoće li i to biti neradni dan i treba li uopšte da najverniji od svih hrišćanskih naroda ne radi dan posle Božića. O tome će se misliti 4. januara 2025.

Otela se božićna digresija o neradnim danima. Vratimo se na zlo i izbornu krađu, da bismo stigli opet do Nina. Dakle, policija ukrade izbore da bi Vučić pobedio iako na njima nije učestvovao. U stvari, da sve bude još gore, nije ni pobedio, barem u Beogradu, uz svu krađu. I onda krene iživljavanje nad opozicijom i premlaćivanje i hapšenje demonstranata. Čovek bi rekao, dobro, videli smo, shvatili smo, hajde sad malo da predahnemo. Ali, ne i Vučić. Ono što je počeo u Ninu pred izbore, sad hoće da završi. Da izvadi dušu iz novina, i da još više suzi prostor slobode. Zato vam kažem, nije ovo in memoriam za Nin, ovo je savet da 2023. zapamtimo kao godinu kad smo još bili slobodni. Sudeći po početku, 2024. će biti potpuno drugačija.

Peščanik.net, 05.01.2024.

NOVE GODINE, BOŽIĆI I OSTALI DUPLIKATI

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).