Jedno od verovanja vezanih za Božić glasi da ćete ono što radite toga dana, raditi cele godine. Gostovanje Aleksandra Vučića na televiziji Pink na Božić, inspiriše previše očigledne šale, opaske i primedbe, toliko očigledne da nema potrebe da se bavimo njima. Božić je i dan koji bi trebalo da bude dan porodičnog okupljanja. Koliko znamo, Vučić od porodice ima suprugu Tamaru, sina Vukana, sina Danila, ćerku Milicu, brata Andreja, oca Anđelka i majku Angelinu. To znamo, jer nam stalno priča kako su članovi njegove porodice mete napada njegovih (političkih) protivnika. Iz priče, a ponekad i sa instagrama, saznajemo koliko mu je porodica važna. Prvog dana 2024. saznali smo i koliko su mu važne porodične vrednosti. Tog dana je objavljen dokument koji potpisuju predsednici Srbije, Mađarske i Bugarske udruženi u Mrežu predsednika naklonjenih porodici. U dokumentu se naglašava njihova naklonjenost porodici i porodičnim vrednostima.
Naklonjen porodici i porodičnim vrednostima, Aleksandar Vučić Božić provodi na televiziji Pink. Svoju porodicu pominje samo jednom, kada nas podseća da je bila meta hajke političkih protivnika. Ako bismo verovali rečima predsednika valjda svih građana Republike Srbije, predizborna kampanja se svodila na politički program stranke čiji je član i na napade na njegovu porodicu svih ostalih. Nije bilo nepravilnosti pre, za vreme i nakon izbora. Nije bilo glasača sa sumnjivim prebivalištima, nije bilo kupovine glasova, nije bilo pritiska na glasače. Najčistiji izbori do sada. I onda je u nedelju, na Božić, bilo vreme za porodično okupljanje.
Pita nas član stranke koja je dobila skoro polovinu glasova na izborima šta planiramo da uradimo za našu zemlju u budućnosti. Pita nas: „Hoćemo li to da uradimo sa oduševljenjem i entuzijazmom, ili ćemo da zvocamo, kukamo i plačemo svakog dana nad svojom sudbinom, govoreći kako mi lepo živimo, ali eto znamo neke koji žive mnogo lošije? A šta time dobijamo, što time postižemo?“ A ja se pitam, kome se Aleksandar Vučić, porodični čovek, obraća? Ko smo to mi – koji živimo dobro, a ko su oni – koji žive mnogo lošije, i zar nije cilj političkog delovanja da se dobar život obezbedi ako ne svima, onda makar najvećem broju građanki i građana? I kako to mi – koji živimo dobro, kojima se obraća, možemo da postignemo da se stanje popravi.
U nastavku dobijamo neke instrukcije. Naša deca nemaju vrtiće, domove zdravlja, pruge i puteve zato što frizeri, manikiri, pedikiri i prodavci pljeskavica ne izdaju fiskalne račune. Krivi su oni, ali smo krivi i mi jer ne prijavljujemo njihovu krađu. Takođe su krivi neki koji štrajkuju (nije svaki štrajk opravdan), jer time uzimaju od naših prava, kako nam kaže predsednik valjda svih građanki i građana, možda čak i tih koji štrajkuju. Slika nas – koji živimo dobro, kojima se obraća Aleksandar Vučić, postaje jasnija. Mi smo razmažena deca koja idu kod frizera, manikira i pedikira, mi kupujemo pljeskavice umesto da spremamo ručkove, mi ne štrajkujemo, ali mi zvocamo, kukamo i plačemo jer oni – koji nas friziraju, rade nam manikire, pedikire, spremaju nam pljeskavice i štrajkuju, žive lošije. Da li sam dobro shvatila? Drž’te lopove! kaže nam predsednik. Oni koji nemaju ništa, oni kradu! uverava nas porodični čovek. Ne treba da se boriš za njihova prava, time umanjuješ svoja! siguran je član stranke koja je odnela ubedljivu pobedu na izborima.
Instrukcije su jasne. Pogledaj ko je ispod tebe na društvenoj lestvici i šutni ga, nećeš pogrešiti. To su te neke porodične vrednosti koje treba braniti i to je ta država kojoj treba stremiti. Porodične vrednosti i državu treba braniti i životom, stižu dalje uputstva. Svi hoće lepo da žive, a da niko ništa ne rizikuje, reći će nam u nekom trenutku naš, ali (ne) i njihov predsednik. Sada obraćanje ide malo apstraktnije, pa nismo mi i oni, nego su to neki i neki drugi. Neki koji žele da predaju Kosovo bez borbe (znamo ko su oni), i neki koji bi po svaku cenu da brane Kosovo, ali da ne učestvuju oni i njihova deca u toj borbi. Mi tek treba da nađemo svoje mesto u toj podeli, i to ne bi trebalo da bude teško, kada je sasvim jasno koja je prava strana. Ako ste spremni da položite i svoj život za državu, na pravoj ste strani.
Sve ovo su možda previše teške teme za jedan porodični praznik, Božić, najradosniji hrišćanski praznik, kako se često naziva. Te teme su ipak neophodne, u ovom teškom trenutku za našu porodicu, odnosno državu, kada živimo mnogo bolje nego ikada ranije. I te teme mora da pokrene glava te porodice, odnosno države. Kako Aleksandar Vučić vidi sebe u toj podeli saznajemo kada krene da priča o saradnicima. Ana Brnabić se povukla, Siniša Mali samo gleda da se dokaže kao ministar finansija kako bi kasnije mogao da juri međunarodnu karijeru. Našeg porodičnog Aleksandra Vučića interesuje samo Srbija. On nema druge porodice do nas, građanki i građana Srbije. I zato je na najradosniji hrišćanski, porodični praznik, tu, na televiziji Pink, sa nama. Mi smo njegova porodica, a u njegovoj porodici, dok smo pod njegovim krovom, živećemo po njegovim pravilima. Ako poštuju određena pravila (da ne ulaze u institucije, odnosno da se ne mešaju u poslove odraslih) u toj porodici ima mesta čak i za decu koja neće da slušaju. I u toj porodici će nas čuvati, braniti, odevati i hraniti, a ko drugi nego Aleksandar Vučić.
***
Upotreba jezika i izraza otkriva da se Aleksandar Vučić primarno obraća muškarcima (ali i ženama koje „nisu kao druge žene“, već su bolje od njih) i da kao pozitivne vrline ističe one koje se stereotipno pripisuju muškarcima. Kada priča o entuzijastičnom radu na poboljšanju države, tome suprotstavlja „zvocanje, kukanje i plakanje“ – ponašanje koje se tipično pripisuje ženama. Odluka se svodi na biranje između „muškog“ prihvatanja posla i „ženskog“ kukanja. Celokupna priča o vojsci poslužila je da Vučić pokaže da dobro poznaje vojnu opremu, da ne kažem oružje i oruđe, da dobro poznaje rečnik koji se koristi u vojsci, odnosno da je on pravi muškarac. On je bio spreman da rizikuje svoj život, služio je vojsku godinu dana, prvi put otišao kući posle sedam-osam meseci. I dalje je spreman da rizikuje. Oni koji nisu spremni da rizikuju, koji žele „lepo da žive“, njih poredi sa ženama. „Neće ljudi da rade rizične poslove. To nije izađete ovde i prošetate haljinu, suknju“ – nećete valjda da budete kao te žene, koje šetaju suknje i haljine i, dakle, ne rade. Valjda ćete muški da radite, a to podrazumeva i rizik. On da rizikuje, ona da šeta suknju.
U celoj konstelaciji Aleksandar Vučić sebe postavlja kao centar svega. On upravlja, deli zaduženja, inspiriše i radi od jutra do sutra. On se žrtvuje za nas. On je otac porodice, iako ga u tipičnoj ulozi oca retko viđamo, i to najčešće sa starijim sinom Danilom (za koga insistira da je dete bez obzira na godine). Porodica čiji je on otac u stvari je država Srbija, on je otac nacije, a svi mi njegova razmažena, nezahvalna, a neki od nas i neposlušna deca.
Peščanik.net, 09.01.2024.
NOVE GODINE, BOŽIĆI I OSTALI DUPLIKATI
