Već smo pisali o medijskoj tišini, anesteziranom pravosuđu i skandalu neposredno pre objavljivanja prvih radnih tekstova Zakona o sudijama, Zakona o uređenju sudova i Zakona o Visokom savetu sudstva. Ministarstvo pravde (MP) je iz ovih tekstova, iako je trebalo samo da ih tehnički sredi, izostavilo brojna nova zakonska rešenja o kojima se prethodno njihova stručna Radna grupa potpuno usaglasila. O najznačajnijim odstupanjima u ovim tekstovima od predloga koje je dala Radna grupa sudije Snežana Bjelogrlić i Dragana Boljević su obavestile javnost 16. septembra 2022. godine. Između ostalih, MP je izbrisao sistemske predloge o materijalnom položaju sudija i sudstva.
Ministarka pravde je izjavila da je i ona bila za to da se povećaju plate sudijama i tužiocima, ali posle konsultacija sa ministrom finansija odustali smo od toga. Zbog teške međunarodne situacije i kada budžet krvari, nije trenutak. Istovremeno, predstavnik ministarstva finansija na Konferenciji o materijalnom položaju sudstva izjavljuje da je ministarstvo prepoznalo da su najveći problemi u finansiranju sudstva i zdravstva, a kroz skupštinsku raspravu o budžetu saznajemo da su kase pune, finansije stabilne do te mere da će se graditi novi fudbalski stadion.
Naravno, nije poenta hitno povećanja plata u pravosuđu, nego sistemska rešenja koja onemogućavaju degradaciju i siromašenje sudija i sudstva. Radi se o ključnim zakonima za sudstvo kao treću, nezavisnu i stručnu granu vlasti, ali i za sve građane Srbije. I umesto da se ovi zakoni, kako je predvidela Nacionalna strategija reforme pravosuđa još 2013. godine, pripreme u partnerskom odnosu, ceo postupak pripreme i donošenja ovih zakona se (ponovo, slično kao i u vreme priprema promene Ustava) sprovodi uz apsolutni monopol Ministarstva pravde, ali i uz sadejstvo privilegovanih vrhova strukovnih udruženja i najviših organa sudstva i tužilaštva. Sve ovo preti da ugrozi kvalitet i iznova podeli i pravosuđe i društvo u oceni novih zakona. Slabi autoritet svih subjekata ovih promena, ali i stepen poverenja građana u pravosuđe. To se jasno videlo i prilikom referenduma o potvrđivanju Akta o promeni Ustava, ali nadležni ne izvlače pouke.
Ministarka pravde i lideri strukovnih udruženja su se na početku ove kampanje zaklinjali da će sve biti na liniji struke, da će popraviti ono što je propušteno promenama Ustava. Umesto toga, upravo je na delu fingiranje javne rasprave i njeno skrivanje od uticaja najšire profesije i struke. Krije se informacija da je Udruženje sudija i tužilaca Srbije (UST) u čijem sastavu je i Udruženje sudijskih i tužilačkih pomoćnika (USTP), iz protesta što nijedan njihov predlog u fazi konsultacija nije usvojen, odbilo da učestvuje u javnoj raspravi i obratilo se predsedniku Republike. Uzgred rečeno, prema Ustavu i zakonima, on nema nadležnosti u ovom procesu, osim da eventualno zakon, uz pismeno obrazloženje, vrati Narodnoj skupštini na ponovno odlučivanje.
Po zaključku Vlade javna rasprava se sprovodi mesec dana kroz 4 okrugla stola u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu i Beogradu. Ostao je još jedan sa predstavnicima civilnog društva i diplomatskog kora 10. januara. Pred kraj godine i u vreme brojnih praznika, već sad je jasno da u ovoj raspravi neće biti dovoljno vremena i prilike da se pravosuđe autonomno i svestrano izjasni o navedenim ključnim zakonima i o tome u pisanoj formi izvesti Ministarstvo. Najgore je to što ne postoji poverenje da će bilo koji njihov predlog biti razmotren i uvažen, što je MP već moglo da učini u prethodnoj fazi tzv. konsultacija, a nije, ni posle degradacije rada Radne grupe. Predstavnici nauke, šire struke i zainteresovani građani imaju još manje šansi da se aktivno uključe i budu uvaženi u ovoj raspravi.
Sve faze dosadašnjeg toka ovog postupka, pa i ova poslednja, sprovode se tako da za svaku novu verziju zakona Ministarstvo pravde šalje i traži hitno mišljenje Venecijanske komisije (VK). Predstavnici MP-a svako dobijeno mišljenje apriorno nazivaju pozitivnim, iako ponekad baš i nije tako. Selektivno, neka mišljenja prevedu na srpski i objave na svom sajtu, a neka – ne. Ovakav način rada dodatno obesmišljava javnu raspravu i obeshrabruje potencijalne učesnike sa drugačijim mišljenjem i predlozima. On potiskuje elementarno pravo domaće struke i nauke da bude pitana i uključena u ove procese. Da je to moguće pokazalo se u zimu 2018. povodom objavljivanja Radne verzije amandmana MP-a na Ustav. Taj nivo demokratičnosti, transparentnosti i inkluzivnosti postupka pravosuđe treba da zahteva i danas i u budućnosti.
U dosadašnjem toku konsultacija i javne rasprave niko od tih predlagača drugačijih zakonskih rešenja nije imao priliku da se o njihovim zakonskim predlozima obrazloženo izjasni Ministarstvo i da se vodi dijalog sa ravnopravnih pozicija. U tom slučaju možda bi se pokazalo da su njihovi predlozi bolji (pozitivniji!) od onih koje, bez ikakvih alternativa ili službenih obrazloženja (što su bili dužni da prezentiraju javnosti saglasno zaključku Vlade) Ministarstvo pravde non-stop šalje u Veneciju. Postojanje i sadržina ove komunikacije ne bi uopšte bili poznati stručnoj javnosti da se na njih ne osvrće VK u svojim mišljenjima, kao i da civilni sektor nije zatražio elementarne informacije o radu radnih grupa i o vremenu i mestu održavanja okruglih stolova. O tome nisu bile obavešteni čak ni poslanici Narodne skupštine, pa ćemo tek videti da li će se i kako opozicija snaći u nastaloj situaciji. Jako je licemerno i autodestruktivno da Društvo sudija Srbije ovakav rad i postupke ocenjuje kao „inkluzivne i konstruktivne“.
U kakvoj defanzivnoj i ponižavajućoj poziciji se nalazi pravosuđe u ovim procesima, ukazuje i to što je na potez brisanja zakonskih predloga za poboljšanje materijalnog položaja sudstva, javno reagovalo samo dvoje sudija iz Radne grupe, a preostalih troje visokorangiranih sudija od 15 članova te grupe se nije čak ni oglasilo, niti je reagovao Visoki savet sudstva ili predsednica VKS-a.
Ukoliko neko pokuša da javno kaže da pomenuta brojna mišljenja VK-a nisu uvek i sva pozitivna, te predloži drugačija rešenja i to obrazloži, može doživeti da se naknadno njegova ili njena diskusija oceni kao „netačna interpretacija mišljenja VK-a“. To je 26.12.2022. u formi saopštenja učinilo Društvo sudija Srbije, povodom diskusije javne tužiteljke Svetlane Nenadić na okruglom stolu u Kragujevcu. Takav način uticaja na diskusiju nije korektan i dovodi u neravnopravan položaj učesnike u raspravi.
Zašto su sudije – članovi te grupe na to pristali, bez reakcije? Ko je, kako i čime ovlastio sudije iz Radne grupe da prime k znanju informacije o razlozima zbog kojih Ministarstvo pravde nije prihvatilo predloge o poboljšanju materijalnog položaja i zbog kojih je tokom avgusta unelo i druga rešenja, drugačija od onih koje je predložila Radna grupa, ostaje otvoreno kao pitanje o odgovornosti i moralnosti takvog ponašanja tih pojedinaca u ime reforme pravosuđa.
Na okruglom stolu u Novom Sadu, odgovarajući na predlog sudije Milene Popović, predsednice Udruženja sudija prekršajnih sudova, da se u zakonima poboljša njihov materijalni položaj, pomoćnik ministra pravde i predsednik Radne grupe za sudske zakone Ilija Ćosić je rekao da nije dostojno sudije da iznosi u javnost argument da i kroz naplatu novčanih kazni prekršajni sudovi pune budžet RS-a. Tada su, konačno, ustale sudije i tužioci u odbranu prava koleginice da slobodno, neometano i javno iznosi razloge za određeni predlog i odluku, kao što to radi svakodnevno u svojim presudama, i da u datim okolnostima jedan od argumenata jeste i taj koji je iznet. Već sutra na Okruglom stolu u Beogradu, ministarka pravde je izjavila da ima razumevanje za njihove zahteve. Ovo je samo dokaz da će sudije, tužioci i svi zaposleni u pravosuđu imati uspeha i u donošenju modernih zakona i u poboljšanju svog položaja ukoliko su znalci, aktivni, uporni i jedinstveni.
Ovakve pojave su dodatni argument za ono što je u vreme diskusije o Aktu o promeni Ustava, a i sada u svojim polaznim osnovama za izmene svakog od sudskih zakona, predložio Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS): da ubuduće i nadležni pravosudni organi imaju pravo predlaganja zakona iz svoje oblasti rada i samim tim komuniciranja sa Narodnom skupštinom, pa i VK-om, kao što to već u našem pravnom sistemu imaju Zaštitnik građana ili NBS.
Nema potrebe ni prostora da se na ovom mestu bavimo konkretnim predlozima za izmene i dopune pojedinih rešenja iz nacrta sudskih zakona, pa pominjemo samo ukratko osnovne primedbe u vezi materijalnog položaja sudija i sudstva. Tačno je da će i Visoki savet sudstva imati pravo da predlaže budžetska sredstva za svoje nadležnosti Ministarstvu finansija i Narodnoj skupštini, uz mišljenje Vlade, ali je to pravo od početka imao i Ustavni sud. VSS ima i dodatni problem: mnoge podeljene nadležnosti sa Ministarstvom pravde, koje će i dalje odlučivati o statusu i finansiranju sudskog osoblja, bez obzira na obećanja da će se u budućnosti to pravo vratiti sudstvu. Osnovice za obračun plata sudija se određuju u Zakonu o budžetu, a MP je izbrisalo deo odredbe da se one usklađuju i sa prosečnom zaradom u RS-u. Društvo sudija Srbije sada predlaže kompromisno rešenje da „osnovica sudijske plate ne može biti manja od prosečne neto zarade zaposlenih u RS-u prema poslednjem objavljenom podatku“, ali je veliko pitanje da li će i ovaj predlog biti prihvaćen.
Predlozi da se sudiji koji uspešno radi 10 godina plata može uvećati za 20%, a koeficijent platnih razreda za pola poena i tako rešiti izuzetno loš položaj sudija prekršajnih sudova su, takođe, odbijeni. Nije prihvaćen ni predlog da se na VSS odmah prenesu: utvrđivanje merila za određivanje broja sudskog osoblja, broj sudijskih pomoćnika/pripravnika i postupak prijema. Penzija sudija koji se nalaze na sudijskoj funkciji neprekidno 10 godina trebalo bi da bude jednaka (alt.: 80%) njihovoj poslednjoj osnovnoj plati ili da se bar njihov status odmah izjednači sa penzionerima iz vojske i policije, koji imaju 20% uvećan iznos penzija.
MP sve ovo zaustavlja, po svaku cenu nastoji da zadrži svoje postojeće nadležnosti u pravosuđu, ali i privilegije malobrojnih grupa sudija na uvećanu platu po odluci VSS-a, protiv kojih se nedavno izjasnio i Sindikat zaposlenih u pravosuđu. Plate sudija u Srbiji su gotovo najniže u Evropi. Posebno pitanje je da li od prestanka funkcije sa 65 godina života treba i dalje izuzimati samo sudije Vrhovnog suda koji mogu da rade do 67. godine. Ova diskriminatorska odredba prema mišljenju većine sudija i radnopravnoj analizi treba da važi za sve sudije ili bi je trebalo izostaviti.
Autor je sudija Apelacionog suda u penziji, bivši član Visokog saveta sudstva i član CEPRIS-a.
Peščanik.net, 29.12.2022.
Srodni linkovi:
Savo Đurđić: Kako su doneti pravosudni zakoni – čas anatomije
Katarina Golubović – Da se sretnemo
VIDEO – Kakva ili kolika država
Savo Đurđić – Fiktivna nezavisnost sudstva se legalizuje bez okončane rasprave
Slobodan Beljanski – Fantom pravne kulture
Sofija Mandić – Mamac za poslušne
Rodoljub Šabić – Specijalci napred, sudije stoj!
Savo Đurđić – Sudski zakoni uz šamare i muk
REFORMA PRAVOSUĐA