Prema odredbama Ustavnog zakona za sprovođenje Akta o promeni Ustava za manje od mesec dana trebalo bi da dobijemo 5 novih zakona – Zakon o uređenju sudova, Zakon o sudijama, Zakon o Visokom savetu sudstva, Zakon o Visokom savetu tužilaštva i Zakon o javnom tužilaštvu.
I po svemu sudeći i dobićemo ih, uprkos činjenici da je proces pripreme ovih zakona obeležen ozbiljnim kontroverzama.
Već na početku procesa ministarka pravde je, uz tvrdnju da je to njeno „diskreciono pravo“, sama imenovala članove radnih grupa za izradu nacrta zakona. Birala je, po ličnim kriterijumima, kako eksperte tako i organizacije koje treba da daju predstavnike. A sve uz paradoksalno objašnjenje da je „nelogično“ da članovi radnih grupa budu i ljudi koji su kritikovali ustavne promene. Ovakvo shvatanje inkluzije ministarka je demonstrirala i time što je kao „bacanje senke na proces usvajanja zakona“ ocenila zahtev rukovodstva Advokatske komore Srbije (AKS) da advokati koje je ona postavila istupe iz radnih grupa, a da ih zamene legitimni predstavnici advokature, oni koje delegira AKS.
NVO okupljene u Konvent o Evropskoj uniji koje su isključene iz procesa pripreme zakona predlagale su da Društvo sudija Srbije i Udruženje tužilaca Srbije imaju svoje stalne predstavnike u radnim grupama ministarstva, a da one imaju barem posmatrački status. Posledica neprihvatanja i takvog, zaista minimalističkog predloga stručne javnosti bila je sasvim nezadovoljavajuća transparentnost. Zapisnici sa sastanaka radnih grupa, dobijani sa velikim zakašnjenjem, šturi i neprecizni, pothranjivali su utisak da je na sastancima radne grupe licitirano idejama, a da je ministarstvo, nezavisno od dogovorenog, biralo šta će ići u nacrt. Konačno, i javna rasprava koja se sprovodila u kratkom roku i još u vreme novogodišnjih i božićnih praznika neizbežno deluje kao fiktivna. Sve navedeno zajedno ostavlja utisak da su inkluzivnost i transparentnost fingirani, što opet neizbežno (čak i nezavisno od sadržine zakona ) izaziva sumnje u ostvarivanje navodno željenih i najavljenih efekata.
Ali osim deficita inkluzivnosti i transparentnosti, i sadržina zakona izaziva sumnje. I to kako zbog nekih rešenja koje sadrži, tako i zato što neka ne sadrži. Ima ih popriličan broj, ali za ovu priliku, s obzirom na raspoloživi prostor i vreme, biće dovoljno osvrnuti sa i na samo jedno.
Plate sudija u Srbiji su male, spadaju u najmanje među 50-ak zemalja članica Saveta Evrope. Po dostupnim podacima, prosečna godišnja neto plata sudije prvostepenog suda u Srbiji iznosi oko 9.700 evra, a prosečna godišnja plata građana je 7.650 evra. Ili oko 810 prema 640 evra, odnosno oko 95.000 prema 75.000 dinara mesečno. Takav odnos, tako mala razlika plate sudije i prosečne plate zaposlenog (100:79) gotovo da ne postoji nigde u Evropi, što objektivno ukazuje na nužnost poboljšanja materijalnog položaja sudija.
U radnoj grupi je postojala puna saglasnost o tome, pa su bila artikulisana neka koliko toliko odgovarajuća rešenja. Ali u finalnim tekstovima zakona ih nema, izostavljena su.
Objašnjenje je dala ministarka pravde: „Ja sam bila za to da se povećaju plate sudijama i tužiocima, ali posle konsultacija sa ministrom finansija, odustali smo od toga. Zbog teške međunarodne situacije i kada budžet krvari nije trenutak za povećanje plata sudijama i tužiocima.“
Priča sa „dobrom“ ministarkom i „lošim“ ministrom svakako, a pogotovo začinjena argumentima tipa „međunarodna situacija“ i „budžet koji krvari“ deluje neubedljivo i demagoški. Utoliko više što je istovremeno njihov šef, predsednik Vučić, iznenada najavio kao glavni zadatak u 2023. godini povećanje broja pripadnika specijalnih jedinica Vojske Srbije sa 1.600 na 5.000. I tom prilikom rekao: „Plate će biti ogromne. Osnovne će ići preko 2.000, a sa ostalim što uz njih ide i do 3.000 evra.“
Srbija će dakle broj specijalaca uvećati za skoro 3.500 i daće im, kako kaže predsednik, „ogromne“ plate. A istovremeno ne može da poveća inače hronično nedovoljan broj sudija (ukupno ih je oko 2.500, a rade na oko 4 miliona predmeta) ni da im poveća plate jer, kako ministarka kaže, „budžet krvari“.
Nije sporno da odbrana i bezbednost spadaju u najuži krug državnih prioriteta. Naravno, uvek. Ali upravo dužan respekt prema tome nalaže da se resursi i u toj oblasti grade sistematski, da se rešenja ne zasnivaju na dnevnopolitičkim improvizacijama nego na serioznim stručnim analizama. I, obavezno, uz punu svest o postojanju i potrebi uvažavanja drugih ništa manje važnih državnih prioriteta što je, bez sumnje, pravosuđe.
Vlast koja na drastičan način pokazuje da su joj specijalci neuporedivo važniji od sudija zapravo poručuje da joj je sila važnija od prava. A takva je poruka, sa stanovišta minimalnih demokratskih standarda, neprihvatljiva.
Peščanik.net, 14.01.2023.
Srodni linkovi:
Savo Đurđić: Kako su doneti pravosudni zakoni – čas anatomije
Katarina Golubović – Da se sretnemo
VIDEO – Kakva ili kolika država
Savo Đurđić – Fiktivna nezavisnost sudstva se legalizuje bez okončane rasprave
Slobodan Beljanski – Fantom pravne kulture
Sofija Mandić – Mamac za poslušne
Savo Đurđić – Rasprava o zakonima kao monopol i dil vrhuški
Savo Đurđić – Sudski zakoni uz šamare i muk
REFORMA PRAVOSUĐA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Manipulisanje - 05/12/2024
- Zašto štrajk? - 02/12/2024
- Petljavine s ministrovim imunitetom - 25/11/2024