U skupštinskoj raspravi o pravosudnim zakonima odbačeno je preko hiljadu amandmana opozicije. To su komentari profesije i struke koje je Ministarstvo pravde izbrisalo u pripremi zakona, a u javnoj raspravi ih odbilo u 90-95% slučajeva.
Zbog svega toga bilo je za očekivati da se skupštinska rasprava o ovim zakonima završi neslavno za pravosuđe, za struku, a samim tim i za građane Srbije. Tako se i dogodilo. Rasprava se, kao i ona prethodna u Narodnoj skupštini o politici i ćorsokacima povodom stanja na Kosovu, odvijala u atmosferi prepucavanja vlasti i opozicije o odgovornosti za brojne skandale, korupciju i zloupotrebu institucija. Suštinske rasprave o spornim pitanjima reforme pravosuđa nije ni bilo, pa se diskusija o predloženim amandmanima uglavnom završavala lakonskim odgovorima ministarke pravde koja kao da ih je čitala iz dokumenta ovog ministarstva „Odgovori na komentare pristigle tokom javne rasprave“. Poslanici su, na kraju, glasovima skupštinske većine, a nakon četiri dana objedinjene rasprave o 30 različitih zakona i drugih akata, poslednjeg dana zakonskog roka – 9. februara usvojili Zakon o sudijama, Zakon o uređenju sudova, Zakon o Visokom savetu sudstva, Zakon o javnom tužilaštvu i Zakon o Visokom savetu tužilaštva.
Na nedovoljnu transparentnost i inkluzivnost procesa pripreme i usvajanja Akta o promeni Ustava, stručna javnost je ukazivala još tokom trajanja javne rasprave 2021. godine, a i povodom kampanje i rezultata sprovođenja referenduma o potvrđivanju ovog akta. Očekivalo se, između ostalog i na osnovu saopštenja Društva sudija Srbije o ovom procesu, da će se uočeni propusti u postupku donošenja Akta o promeni Ustava izbeći prilikom donošenja pravosudnih zakona i da će nova zakonska rešenja u nekom smislu unaprediti ustavni akt. U aprilu 2022. kada su oformljene dva radne grupe za izradu sudskih zakona i za javnotužilačke zakone, ministarka pravde je u autorskom tekstu istakla da će način izrade pravosudnih zakona biti „otvoren, inkluzivan i javni proces, biće organizovano mnogo javnih rasprava širom Srbije i redovne konsultacije sa Venecijanskom komisijom (VK) od početka rada radnih grupa“. Onda je dodala: „Primenićemo ovakav metod rada radnih grupa jer je bio pohvaljen od strane VK-a u procesu promene Ustava. Sve to treba da doprinese da upravo VK usvoji pozitivno mišljenje o setu pravosudnih zakona i potvrdi njihovu usklađenost sa međunarodnim standardima.“
I to je taj navodni „kvisko“ koji drži u zabludi i aktuelnu ministarku pravde i mnoge druge koji učestvuju u reformskim promenama u pravosuđu. Dve tri kurtoazne reči iz mišljenja VK-a ne mogu da nadomeste sve ozbiljne propuste koje je u pogledu javnosti, transparentnosti i inkluzivnosti u postupku donošenja zakona učinila izvršna vlast. Ta vlast ima monopol nad ovim procesima, čak i kad je u pitanju sudska grana vlasti, što je posebno naglašeno od 2016. godine i odluke usaglačene sa EU da se menja Ustav u delu o pravosuđu. Utvrđeni ciljevi ovih promena su 1. unapređenje nezavisnosti sudstva i 2. usklađivanje sa pravnim tekovinama EU. Pozitivno mišljenje VK-a kao savetodavnog tela Saveta Evrope samo je mali korak na putu ostvarenja cilja iz tačke 2. koji će se ponovo ceniti na osnovu sprovođenja celokupne reforme na kraju procesa pridruživanja od svih zemalja EU. Ali, zašto bi to bio razlog da se potcenjuju cilj br.1 i komentari domaće struke i nauke, koji su u suštini kompatibilni sa standardima i stavovima VK-a i drugih savetodavnih tela Saveta Evrope?
Kao da postoje i drugi, skriveni ciljevi i prioriteti izvršne vlasti u ovim procesima, pa se zbog toga svaki put opstruiše demokratska i inkluzivna proceduru donošenja dokumenata i zakona o pravosuđu koja je utvrđene zakonima, ali i Nacionalnim strategijama reforme i razvoja pravosuđa, prvobitnim i Revidiranim akcionim planom za Poglavlje 23 i drugim aktima organa pravosuđa. Advokatska komora Srbije je u procesu pripreme pravosudnih zakona proteklog leta to prva primetila. Izdali su saopštenje u kome kažu da nisu konsultovani o imenovanju četiri advokata za članove radnih grupa za izradu zakone, da nemaju komunikaciju sa njima i zahtevaju od njih da podnesu ostavke. Ministarka je na to besno odgovorila da je njeno diskreciono pravo da odluči koga će od uglednih pravnika imenovati u radne grupe i da u njenom rešenju stoji da su oni angažovani kao ugledni pravnici-advokati, a ne kao predstavnici advokature. Radna grupa Konventa za EU je tražila više podataka o radu ovih radnih grupa, a CEPRIS i da ima posmatrača. Nije odobreno ovo poslednje, ali su objavljeni sastavi radnih grupa i informacije o sadržini održanih sastanaka.
Već smo pisali o tome da su dve sudije članice Radne grupe Ministarstva pravde za izradu sudskih zakona na sajtu ovog ministarstva objavile svoje komentare o najvažnijim odstupanjima objavljenih radnih verzija sudskih zakona od tekstova utvrđenih na toj radnoj grupi. Istakle su da je ministarstvo trebalo da učini samo tehničku obradu teksta i da je Radna grupa ostala kod svojih predloga na svim sastancima s predstavnicima MP-a. Međutim, ostale su prava enigma reči koje su sudije navele posle navedenih konstatacija: primajući k znanju informacije o razlozima zbog kojih Ministarstvo pravde nije prihvatilo predloge o poboljšanju materijalnog položaja sudija i zbog kojih je tokom avgusta unelo i druga rešenja, drugačija od onih koje je predložila radna grupa. Pomenuto brisanje usaglašenih predloga Radne grupe za sudske zakone od strane MP-a se, između ostalog, odnosilo na sve predloga za unapređenje materijalnog položaja sudija i tužilaca, polazeći od odredbe da se njihove plate usklađuju i sa prosečnom zaradom u RS.
U celom postupku, osim posle javne rasprave, službenici ovog ministarstva su non-stop slali određene tekstove Venecijanskoj komisiji i stalno tvrdili da imaju njihova pozitivna mišljenja. Možda bi se ti razlozi otkrili ukoliko bi MP odgovorilo javnosti, na primer, zašto su prve radne verzije ovih zakona dan pre objavljivanja poslali VK-u na hitno mišljenje predstavljajući ih kao nacrte zakona, a za domaću javnost su to bile radne verzije u konsultativnom procesu i zašto tada nisu poslate i radne verzije javnotužilačkih zakona? Kada su shvatili da u tom procesu nije prihvaćen ni jedan njihov predlog, Udruženje sudija i tužilaca Srbije je odlučilo da bojkotuje javnu raspravu. Revidirane nacrte MP je objavilo na svom sajtu kao da su zakoni „usklađeni sa mišljenjem VK-a – radni tekstovi od 15. novembra 2022. godine“, a da istovremeno nisu objavili mišljenja VK-a o ovim zakonima. Kada su nedavno na svom sajtu objavili Mišljenje Venecijanske komisije iz oktobra 2022, pokazalo se da njihove tvrdnje nisu bile cela istina.
Drugi ozbiljan procesni skandal se dogodio odmah po okončanju javne rasprave. Nacrti pravosudnih zakona su u roku od 36 sati, nakon što je formalno okončana javna rasprava (primedbe su mogle stići i poštom) preimenovani u „Predloge“ i ušli u skupštinsku proceduru. Dakle, MP je bez analize i izveštaja o javnoj raspravi, suprotno zaključku Vlade, okončalo ovu raspravu, a Vlada je to prihvatila. Reagovala je jedino radna grupa Nacionalnog konventa za EU: „Na ovaj način dovodi se u pitanje smisao javne rasprave, održanih pet sastanaka sa stručnom javnošću, kao i više od 50 priloga sa komentarima koji su dostavljeni Ministarstvu pravde i koje je praktično nemoguće razmotriti u tom roku. Ne samo da nedostaju javno objavljeni izveštaji za svaki od pet pravosudnih zakona, nego i podatak da li su u roku od 36 sati pribavljena mišljenja Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Ministarstva finansija, Ministarstva za evropske integracije, kao i Republičkog sekretarijata za javne politike“. Neophodno je bilo pribaviti i mišljenja Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužilaca i Agencije za borbu protiv korupcije.
Kada je na sajtu MP-a, tri dana posle usvajanja predloga zakona, objavljen Izveštaj o javnoj raspravi na četiri stranice, ispostavilo se da on sadrži samo spisak od 30 najčešće postavljanih pitanja za svih pet zakona. Nadležni vladin Odbor je doneo zaključke i tražio izveštaje za svaki pojedini zakon i ocene podnetih primedbi i predloga su morale sadržavati njihovu analizu u celini i u pojedinostima za svaki zakon, kako se i tražilo u zvaničnom obrascu za komentare. Istina, kao prilog ovom površnom izveštaju objavljen je i dokument na preko 220 stranica, odgovori na pojedinačne komentare pristigle tokom javne rasprave. Razlozi zbog kojih određeni predlozi i primedbe nisu prihvaćeni često su vrlo šturi, predstavljaju prepričavanje predloženih rešenja ili su obrazloženi sa malo argumenata. Iz ovog dokumenta saznajemo da je od 100 pisanih primedbi na Nacrt zakona o sudijama usvojena jedna i 5 delimično, od 55 primedbi na Zakon o uređenju sudova prihvaćene su 4, a od 72 primedbe na Nacrt zakona o VSS-u u celini je prihvaćeno 5, a u suštini još jedna primedba. Od ukupno 359 primedbi i predloga za sve zakone, 320 (89,14%) u potpunosti nije prihvaćeno, 20 je delimično prihvaćeno i 17 je prihvaćeno u celosti.
Navedena statistika je porazna za uspeh ovog procesa. U pomenutom izveštaju o javnoj raspravi se navodi da su se u njoj mogle čuti i primedbe na transparentnost procesa pisanja pravosudnih zakona, kao i na neblagovremenost dostavljanja poziva i neodređivanja tačnog mesta i vremena održavanja okruglih stolova. I ove notorne činenice o kojima postoje i pisani dokazi se negiraju i opravdavaju time da je transparentnost i inkluzivnost celog procesa pohvaljena od strane VK-a. Ako je VK u svojim mišljenjima ponegde i rekla, a jeste, da je prema njihovoj oceni postupak bio inkluzivan i transparentan, to se uobičajeno kaže kao podrška i usmerenje vlastima koje traže ova mišljenja – da taj proces zaista takav i treba da bude, jer su brojni primeri manipulacija i zloupotreba političke vlasti u ovim postupcima. Mi smo u ovoj kratkoj analizi utvrdili bar dva takva događaja za koje se u zemljama zrele demokratije podnose ostavke.
Ćutanje javnog servisa i medija sa nacionalnom frenkvencijom o ovoj raspravi umanjilo je njen značaj i kvalitet. Jedina svetla tačka je TV N1. Medijska blokada za iznošenje i sučeljavanje u javnosti drugačijih i kritičkih mišljenja je, još iz kampanje za potvrđivanje Akta o promeni Ustava, sa televizija proširena na štampu i portale, čak i one koji sebe smatraju nezavisnim. Rasprava ravnopravnih učesnika o suštinskim pitanjima i predlozima reforme pravosuđa je u startu u značajnoj meri ignorisana, minimizirana i obesmišljavana. Ona se vodila kako se vodi većina rasprava u našem društvu, prvenstveno stranački, a ne primereno trećoj, stručnoj grani vlasti koja je u toj raspravi morala da ima partnerski, a ne podređen položaj, barem do ulaska zakonskih predloga u parlament. Bilo je i pokušaja da se pojedine osobe ili organizacije koje su iznosile kritičke stavove prozivaju i etiketiraju kao neprijatelji ovih promena.
Čak i površna analiza oba mišljenja Venecijanske komisije ne potvrđuje više puta isticane tvrdnje Ministarstva pravde da su ta mišljenja po svim pitanjima i uvek bila i ostala pozitivna. Sasvim je pogrešan način da se ceo postupak vodi tako, da se pod bilo kakvim izgovorima ignorišu, i to masovno, obrazloženi predlozi, primedbe i sugestije profesije, struke, nauke i najšire javnosti, zbog kojih se uostalom ove promene i dešavaju i donose. Najveća šteta je što su zbog takvog načina rada i usmeravanja javne rasprave, pitanja suštinski značajna za pravosuđe i njegovu reformu i dalje ostala bez potpunih odgovora i rešenja. To su pre svega pitanja nedovoljne vladavine prava, bez realnog sprovođenja podele vlasti i sudske nezavisnosti, nejasnih definicija sudske vlasti i njene organizacije, a s tim u vezi i zabrane sudijama da učestvuju u političkim aktivnostima „i na drugi način“. Ostali su nejasni i način izbora članova saveta iz reda istaknutih pravnika u Odboru za pravosuđe i u petočlanoj komisiji, podela nadležnosti, uticaj javnosti, određenje kvoruma i način odlučivanja Visokog saveta sudstva, te principijelna pitanja budžetske i kadrovske autonomije pravosuđa.
Autor je sudija Apelacionog suda u penziji, bivši član Visokog saveta sudstva i član CEPRIS-a.
Peščanik.net, 16.02.2023.
Srodni linkovi:
Katarina Golubović – Da se sretnemo
VIDEO – Kakva ili kolika država
Savo Đurđić – Fiktivna nezavisnost sudstva se legalizuje bez okončane rasprave
Slobodan Beljanski – Fantom pravne kulture
Sofija Mandić – Mamac za poslušne
Savo Đurđić – Rasprava o zakonima kao monopol i dil vrhuški
Rodoljub Šabić – Specijalci napred, sudije stoj!
Savo Đurđić – Sudski zakoni uz šamare i muk
REFORMA PRAVOSUĐA