Putokaz ka prodavnici oružja

Mariposa, SAD, foto: Neda Radulović-Viswanatha

10 zdravorazumskih saveta za postizanje mira, a ne rata

Bilo da iza toga stoje potrebe rata protiv terora u kome učestvuje 76 zemalja ili nove potrebe borbe protiv najvećih konkurenata – Rusije i Kine (kao što je nedavno nagovestio sekretar odbrane James Mattis dok je izlagao novu Nacionalnu odbrambenu strategiju Amerike), vojska Sjedinjenih Država ima pune ruke posla širom planete. Mreža od 800 vojnih baza, koja se prostire u 172 zemlje, omogućuje njene ratove i intervencije. Prema podacima Pentagona, na kraju poslednje fiskalne godine oko 291.000 vojnog osoblja (uključujući i rezerviste i civile zaposlene u Ministarstvu odbrane) bilo je raspoređeno u 183 zemlje širom sveta, što je funkcionalna definicija neobuzdanih oružanih snaga. Statua Slobode može biti privremeno zatvorena zato što budžet nije usvojen na vreme, ali vojne aktivnosti zemlje u inostranstvu, posebno njeni ratovi, nesmetano se nastavljaju.

Kao student istorije upozoren sam da izbegavam ideju neizbežnosti. Ipak, s obzirom na te i druge slične podatke, ima li u budućnosti ove zemlje ičeg predvidljivijeg nego što je to neprestani rat bez istinske pobede na vidiku? U stvari, poslednja nesumnjiva američka pobeda izvojevana je 1945. godine, na kraju Drugog svetskog rata.

Reklo bi se da izostanak nesumnjivih pobeda ne brine nikog u Vašingtonu. U ovoj zemlji predsednici su se redovno hvalisali da je američka vojska najbolja borbena snaga u ljudskoj istoriji, ali su istovremeno – i ništa manje redovno – tražili da se najmoćnija vojska u današnjem svetu „obnovi“ i finansira još basnoslovnijim svotama. Tokom predsedničke kampanje Donald Trump je obećao da će u vojsku investirati ogromna sredstva, da će ona postati „tako velika, jaka i veličanstvena, tako moćna da verovatno nikad više nećemo morati da je upotrebimo“.

Čim je postao predsednik, međutim, brzo je imenovao grupicu generala na ključne položaje u svojoj vladi, stavio naftalin i ponovo se okrenuo ratu. Sledi kratak pregled prve godine njegovog mandata iz perspektive rata.

Godine 2017. Avganistan je doživeo mini priliv od 4.000 američkih vojnika (a doći će ih još), veći porast vazdušnih bombardovanja i poplavu svih vrsta municije, uključujući i MOAB (majku svih bombi), nikad ranije korišćenu najveću nenuklearnu bombu u arsenalu Sjedinjenih Država, kao i precizne projektile ispaljene iz aviona B-52 na pretpostavljene talibanske laboratorije za proizvodnju droga. Po računici samog Ratnog vazduhoplovstva, u Avganistanu je 2017. godine upotrebljeno 4.361 bombi, u poređenju sa 1.337 tokom 2016. Iako se ne štede ni vojnici ni oružje, avganistanski rat ostaje – prema američkim zapovednicima koji ostaju najpouzdaniji izvor podataka – u pat poziciji sa prestonicom te zemlje Kabulom pod opsadom.

Šta je sa operacijom Nepokolebljiva odlučnost protiv Isisa? Koalicija na čelu sa SAD izvršila je više od 10.000 vazdušnih napada u Iraku i Siriji otkad je Donald Trump postao predsednik i upotrebila 39.577 bombi tokom 2017 (2016. su upotrebljene 30.743 bombe). „Kalifata“ više nema i Isis je oslabljen, ali ne i poražen jer se ideologija ne može uništiti samo bombama. U međuvremenu, izgleda da se duž sirijsko-turske granice zahuktava novi sukob između kurdskih snaga, koje uživaju američku podršku, i saveznika NATO-a Turske.

Jemen, još jedna zemlja razdirana ratom, doživeo je šestostruki porast vazdušnih napada protiv Al Kaide na Arabijskom poluostrvu (sa 21 u 2016. na više od 131 u 2017). U Somaliji, gde je takođe povećan broj napada na borce Al Šababa, američke kopnene snage su dostigle broj koji nije viđen još od incidenta Pad crnog jastreba 1993. godine. U svakoj od tih zemalja ima još više ruševina, još više civilnih žrtava i još više raseljenih ljudi.

Na kraju dolazimo do Severne Koreje. Iako stvarni projektili još nisu ispaljeni, retorički projektili dvojice ne baš uravnoteženih vođa, „Malog raketnog čike“ Kim Jong-un-a i „starkelje” Donalda Trumpa, povećavaju verovatnoću regionalnog krvoprolića. Pošto je naizgled sklon vojnim rešenjima za severnokorejski nuklerani program dok njegova administracija reklamira novu generaciju još upotrebljivijih nuklearnih bojevih glava, Trump izuzetno uspešno pomera globalni sudnji čas sve bliže ponoći.

Naravno, njegova „veličanstvena“ i „snažna“ vojska ne stoji po strani pokazujući nabildovane mišiće. U stvari, čini se da se ona više nego ikad razdžilitala po širem Bliskom istoku i Africi. Sedamnaest godina nakon što je napadima od 11. septembra počeo Globalni rat protiv terorizma, sve ovo predstavlja sablastan, poznat pokušaj američke vojske da nekako dođe do pobede, bilo protiv talibana, Isisa ili drugih terorističkih organizacija.

Niko ne bi trebalo da bude iznenađen tom kinetičkom realnošću. Kad neko tako mnogo investira u vojsku – ne samo finansijski već i kulturno (njenim neprestanim veličanjem koje počinje da liči na verski kult) – prirodno je da će želeti da je upotrebi. Da to važi za sve novije administracije, i demokratske i republikanske, jasno je na osnovu sramnog pitanja koje je Madeleine Albright postavila načelniku združenog generalštaba Colinu Powellu 1992. godine: „Kakva je vajda od te divne vojne sile o kojoj stalno govorite ako ne možemo da je upotrebimo?“

Kako se i sama reč „mir“ retko pojavljuje u političkom rečniku Vašingtona, američka verzija beskrajnog rata izgleda prilično neizbežna. Znatni kontingenti američke vojske i vojnih ugovarača ostali su u Iraku, a sada ima 2.000 američkih specijalaca i drugog osoblja u Siriji i oni će se tu dugo zadržati. Oni su naizgled angažovani u obuci i aktivnostima stabilizacije. U Vašingtonu se, međutim, i dalje insistira na promeni režima i u Siriji i u Iranu – u slučaju Irana neumorno. Ako je prošlost prolog, onda je budućnost, s obzirom na prethodne operacije promene režima u Avganistanu, Iraku i Libiji, zaista turobna.

Uprkos žalosnom bilansu prethodnih petnaest godina, naše civilne vođe nastavljaju da insistiraju na tome da ova zemlja mora da ima vojsku koja je ne samo nenadmašna već i globalno nadmoćna. Malo je onih koji se pitaju šta bi težnja za totalnom dominacijom, želja za apsolutnom moći, mogla da uradi ovoj zemlji. Pre dva veka, međutim, u pismu Thomasu Jeffersonu, John Adams nije mogao biti jasniji: Moći, rekao je on, „ne smemo nikad verovati bez kontrole“.

Danas se Amerikancima postavlja pitanje: kako kontrolisati dominantnu vojnu moć kojom se američki lideri tako hvale? Kako se može obuzdati gotovo potpuno oslanjanje spoljnih poslova ove zemlje na vojsku? Kako staviti pod kontrolu planove profitera i proizvođača oružja da održavaju povoljne uslove za sebe?

Počnimo od Douglasa MacArthura, jednog od Trumpovih omiljenih generala, i njegovog obraćanja korporaciji Sperry Rand 1957. godine:

„Naši naduvani budžeti stalno se pogrešno predstavljaju javnosti. Naša vlada nas neprestano drži u stanju straha – u neprestanom stampedu patriotskog žara – svojom povikom o ozbiljnoj ugroženosti nacije. Uvek postoji neko strašno zlo kod kuće ili neka monstruozna strana sila koja će nas progutati ako se ne ujedinimo tako što ćemo, bez premišljanja, obezbediti basnoslovna tražena sredstva. Ipak, gledano unazad, čini se da tih katastrofa nije bilo, da nikad nisu bile sasvim stvarne.“

MacArthur nije mirovni aktivista. Drugi proslavljeni generali kao što su Smedley Butler i Dwight D. Eisenhower govorili su još oštrije protiv ratne korupcije i o opasnostima sve moćnije vojske po demkratiju, ali se danas takva osećanja u ovoj zemlji retko izražavaju. Umesto toga, američki lideri uporno ističu da drugi o nama sude po našim rečima, našim izraženim dobrim namerama, a ne po ubilačkim delima i njihovim posledicama.

Neprestani rat fijuče kroz Vašington

Bilo u Iraku, Avganistanu ili na drugim mestima gde ratuju protiv terora, Sjedinjene Države su sada zahvaćene višedecenijskim sukobom koji nas košta trilione dolara i povećava nacionalni dug, a istovremeno podriva stubove demokratije. Ti sukobi su proizveli stotine hiljada stranih žrtava i milone izbeglica i pretvorili gradove kao što je irački Mosul u pustinje.

Zar danas, u vreme izdvajanja ogromnih sredstava za „odbranu“ i ugrožavanja nacionalnog budžeta, nije kucnuo čas da Amerikanci primene malo zdravog razuma na sopstveni pogubni obrazac ratovanja? Da bismo podstakli takav razgovor, iznosimo 10 predloga koji će nam pomoći da se fokusiramo, da ograničimo ili možda promenimo novo večito ratovanje Vašingtona i rasipanje ogromnih sredstava na rat:

1. Napustite ideju potpune sigurnosti. Takvu sigurnost ne možete imati. Ona ne postoji. Isto tako napustite i ideju da ogromni vojni establišment povlači nacionalnu sigurnost. To nisu mislili ni James Medison ni Dwight D. Eisenhower.

2. Ko ne bi rado nazvao Pentagon Ministarstvom „odbrane“ kad bi odbrana zaista bila njegov glavni cilj? Pogledajmo istini u oči: Pentagon je u stvari Ministarstvo rata. Zato njegovo ime treba da odgovara stvarnosti. Kako ćete se baviti problemom ako čak ne možete da mu date tačno ime?

3. Zar nije vreme da poštujemo sopstveni Ustav kad se radi o našim „ratovima“? Zar nije vreme da Kongres konačno počne da obavlja svoje ustavne dužnosti? Kako god zvali Pentagon, ova zemlja ne bi smela da nastavlja svoje mnogobrojne sukobe bez formalne kongresne objave rata. Da smo se držali tog pravila, Sjedinjene Države ne bi vodile nijedan rat posle Drugog svetskog rata.

4. Višedecenijske ratove – one koji se nikad ne završavaju – ne bismo smeli da smatramo merom američke odlučnosti već merom američke gluposti. Ako dugo vodite rat, to znači da ga vodite loše, posebno ako želite da zaštitite demokratske institucije u ovoj zemlji.

5. Generali generalno vole da ratuju. Nemojte ih kriviti. To im je profesija. Ali, zaboga, ne poveravajte im Ministarstvo „odbrane“ (James Mattis) ili Savet nacionalne bezbednosti (H. R. McMaster) – a pre svega nemojte dozvoliti da jedan od njih (John Kelly) postane šef kabineta impulsivnog, sujetnog predsednika. U našoj zemlji za pitanje rata bi morali biti zaduženi građani – kraj priče.

6. Ne možete izvojevati pobedu u ratovima koje nije trebalo ni da započinjete. Američki lideri nisu izvukli pouku iz Vijetnama. S predvidljivo užasnim rezultatima nastavili su da vode ratove za interese koji nisu vitalni. Sudeći po primeru Vijetnamskog rata, Amerika će dobiti avganistanski rat kad odluči da zauzda gordost i taštinu – i ode.

7. Ozbiljni ljudi u Vašingtonu su se poradovali kad je, kao predsednički kandidat na izborima za predsednika 2004. i 2008. godine, kongresmen Denis Kucinich predložio da se osnuje Ministarstvo mira. Podsetite me, molim vas, posle 17 godina poslednjeg niza ratova, zašto je taj njegov predlog bio tako smešan? Zar nije bolje graditi mir nego voditi rat? Ako mi ne verujete, pitajte nekog ranjenog veterana ili porodicu nekog mrtvog heroja.

8. Želite da investirate u američka radna mesta? Dobra ideja! Ali nemojte da poslovi u vojno-industrijskom kompleksu budu glavni put do stvaranja radnih mesta. Na tom putu se gubi. Dokazano je da investiranje u „bolji život“ stvara dvostruko ili trostruko više radnih mesta nego što to čini investiranje u naoružanje. Drugim rečima, investirajte u obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i građansku infrastrukturu, a ne u još više oružja.

9. Oslobodite se ideje koja stoji iza zloglasnog Pravila Pottery Barna (američkog proizvođača dizajniranog nameštaja) – upozorenja koje je Državni sekretar Colin Powell dao Georgu W. Bushu pre invazije Iraka: ako američka vojska „razbije“ neku zemlju, mi smo je u izvesnom smislu „kupili“ i onda moramo da preuzmemo vlasništvo nad haosom koji je usledio. Izrečeno ili prećutno, to pravilo je i dalje osnova za beskrajne ratove ovog veka. Kad bi neko razbio nešto vredno što vam pripada, da li biste toj osobi poverili zadatak da tu stvar popravi? Ludost ne postaje manja kad se na njoj insistira.

10. Bio sam oficir u ratnom vazduhoplovstvu. Kada sam stupio u tu službu, još je vladao ideal građanina-vojnika. Ali tokom karijere video sam postepenu, podmuklu promenu. Građanin-vojnik se preobrazio u profesionalni etos „ratnika“ i „boraca“, u vojnike koji sebe smatraju boljima od drugih ljudi. Vreme je da razmislimo kako da se vratimo onoj tradiciji građanina-vojnika koja je otežavala vođenje višedecenijskih ratova.

Pogledajte penzionisanog generala Johna Kellyja, koji je, dok je branio predsednika u kontroverzi oko njegovih reči upućenih majci poginulog Greena Bereta, odbio da sasluša pitanja reportera koji nisu bili lično povezani sa poginulim vojnicima ili nekom porodicom kojoj je uručen orden Zlatna zvezda. Razmislite o tome zašto su američki političari poput potpredsednika Mikea Pencea uvek spremni da kuju u zvezde one u uniformi, da ih postavljaju iznad građana („Vi ste najbolji među nama“).

Zar nije vreme da prestanemo da uzdižemo vojnike u nebesa i da im se beskrajno zahvaljujemo za ono što su za nas učinili – što su se borili u tim beskrajnim ratovima – i da umesto toga počnemo da slušamo šta nam oni govore? Zar nije vreme da ih razumemo ne kao „heroje“ u drugom univerzumu, već kao ljude poput nas, u svoj njihovoj ranjivosti i složenosti? Nikad nas niko nije podsticao da ih vidimo kao svoje susede ili kao tinejdžere koji su se tumbali kroz srednju školu ili kao preopterećene majke i očeve.

Naši vojnici su, naravno, ljudi – ranjivi i nesavršeni. Ne pomažemo im kad ih stavljamo na pijedestal, kad im dajemo u ruke zastave koje se vijore na povetarcu i kličemo im kao ikonama samozadovoljnog rodoljublja. Priča o ratnim herojima je više nego jeftina: ona omogućuje stanje stalnog rata, uzdiže Pentagon, veliča državu nacionalne bezbednosti i obeshrabruje neslaganje. Zato je opasna i zato je, kao malo šta drugo, podržavaju političari obe stranke u Vašingtonu.

Evo i moje završne poente. Smatrajte je jedanaestim predlogom: ne slavite naše vojnike kao heroje čak i onda kad prave štetu. Bilo bi mnogo bolje da se sami pretvorimo u heroje tako što ćemo ih odvraćati od pravljenja štete.

Budi izuzetna, Ameriko. Gradi mir umesto da vodiš rat.

William J. Astore, TomDispatch, 04.02.2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 23.08.2018.