Svakako je neobičan jezički doživljaj da svakog jutra uz doručak pročitam prvo frankfurtske dnevne novine, a zatim pregled vesti iz srpskih medija. Ne zbog toga što mi se jedno servira na nemačkom a drugo na engleskom, već zato što čitam dva tako različita oblika javnog obraćanja i političkog govora da mi se čini da ne potiču sa iste planete. Izgleda da srpski mediji – barem se takav utisak stiče iz pregleda štampe –izveštavaju skoro isključivo o tome šta su političari rekli o stanju stvari u svetu. Nemačke novine pak najpre izveštavaju o tome kakvo je to stanje stvari. Tek nakon toga može biti od interesa šta neka ličnost iz političke sfere o tome misli i kaže.

Moja odluka koje ću novine u Nemačkoj svakodnevno čitati zapravo je odluka koji mi se pogled na svetska dešavanja čini najboljim i najširim. U Srbiji se to izgleda pre svodi na odluku čije komentare, komentare kog političkog matadora, o ovom ili onom (a najčešće o drugima!) želim da čitam. Ti su komentari retko kad novi, originalni ili zanimljivi. Retko kad je čovek nakon njih pametniji nego pre. Samo nam pružaju osećaj da je eto ponovo neko rekao ono što smo odavno već znali.

Stoga sve što piše u pregledu štampe iz Srbije mogu jedino da primim k znanju. Ne predstavlja mi izazov da se pozabavim tekstom, osim u retkim slučajevima kada je preneta neka od kolumni Vesne Pešić ili duži izvodi iz komentara nekih inteligentnih ljudi iz Danasa, Politike ili Vremena.

Tek naveče, kada naiđem na nove tekstove na Peščaniku, pronađem jezik koji jednako govori o Srbiji i o ostatku sveta i koji mi omogućava više od pukog uvrštavanja među sledbenike nekog političkog vođe. (A nadam se i da ovaj zapravo suvišni kompliment Peščaniku nije od one sladunjave sorte, kakvi su politički komplimenti inače popularni i priželjkivani.)

Interesantan je to fenomen: jezik u javnom prostoru. Pre nekoliko godina tim sociologa iz Bugarske istraživao je pojavne oblike reklame u Sofiji i drugim gradovima i zaključio kako su krupne reklame na krovovima solitera bezmalo uvek pisane latinicom. U pitanju su brendovi globalnog kapitalizma. Što je niže reklama postavljena utoliko je i manja, a ukoliko je manja utoliko je pre pisana na jeziku te zemlje i ćirilicom.

Tokom svih onih sedmica protesta u Ukrajini nama su ovde nemački mediji prenosili kako Majdan želi „u Evropu“ i kako se bori protiv onog dela ukrajinskog društva i politike koji je za bratstvo sa Rusijom. Ali to teško da može biti tačno; ako ništa drugo, a ono zbog toga što je Rusija retko kad brat, a najčešće ipak otac ili – u najboljem slučaju – „baćuška“. I Ukrajinci to veoma dobro znaju.

No čini se da je posredi nesporazum između ostalog i zato što se u tim delovima našeg kontinenta skoro sve javlja u nekakvoj „evro-“ verziji: tako postoji gomila evro-frizera i evro-nameštaja, postoji evro-gas i evro-benzin, evro-osiguranje i evro delovi za automobile. Jedan kamenorezac na Slanačkom putu u Beogradu, malo pre groblja Lešće, reklamirajući svoju radionicu obećava kako on spomenike pravi od evro-granita. A njegov albanski kolega na Kosovu je na pločniku pred radnjom napravio malo groblje sa pet uzoraka spomenika i nazvao ih evro-grobovima.

Kada Ukrajinci na Majdanu govore o „Evropi“, oni misle na nešto sasvim drugo, ne na zapadni savez država koji im do danas nije ponudio nikakvu realističnu perspektivu za članstvo. Oni „evro-“ naprosto koriste kao omnivalentni jezički prefiks kojim se može označiti sve i svja čemu se pripisuje poseban i na tim prostorima dosad nepoznat kvalitet. Tako se kod evro-frizera peškir nakon pranja kose ne stavlja više na radijator kako bi se, prema starom običaju, doduše suv, ali neopran, upotrebio i za sledeću mušteriju.

Kada dakle Ukrajinci u političkom kontekstu koriste izraz „evro“, oni pod tim podrazumevaju politiku koja se po svemu – i prevashodno radikalno – razlikuje od onoga što im je decenijama nametano kao politička, društvena i svakodnevna stvarnost. Ako postoje evro-frizeri, zašto onda ne bi postojali i evro-ministri? Ministri koji bi koristili čiste peškire umesto da stvaraju plodno tle za pritajeno širenje bolesti kože glave? Ministri koji ne bi…

Eh, otkud ja da za Peščanik i čitaoce u Srbiji pišem o tome šta ministri ne bi trebalo da rade, kad oni svakako iz svakodnevnog iskustva daleko bolje znaju šta to ministri ne bi trebalo da rade!

A o čemu govore ministri koji su trenutno na funkcijama? O tome kako to što se dešava u Ukrajini nikako ne bi moglo da se desi i u Srbiji. Govore o onome šta se dešava da ne bi govorili o razlozima zašto se dešava. Koliko god im se događaji i Kijevu ili Lavovu činili dalekim, potrebe i ciljevi ljudi sa Majdana brzo bi se mogli proširiti i na Srbiju. Ipak i veliki broj Ukrajinaca kaže kako su koliko prošlog oktobra takvu pobunu smatrali nemogućom, jer su svi bili toliko umorni, jer je celokupan javni život bio iznuren do krajnjih granica.

Šta ih je onda ipak izvelo na ulice? Na radost gospodina Koštunice valja reći: ne, nije Evropa! Barem ne u političkom smislu. Ali lingvistički posmatrano Evropa tu igra ključnu ulogu: delovala je kao univerzalni semantički element za radikalno i ovog puta konačno odvajanje od starog, a u korist istinskog novog početka. Toliko novog da govorni jezik još uvek nije spreman za njega. Toliko stranog da bi se jedva našle odgovarajuće reči. „Evro“ na majdanskom jeziku označava sve što je radikalno drugačije u odnosu na ono čega je oduvek već bilo. Kroz „evro“ se ipak može izraziti sve što je do sada bilo neizrecivo.

Janukovičevo odbijanje da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom i odluka da umesto toga potraži savez sa Rusijom za Ukrajince nije primarno bio potez protiv Evropske unije kao političke tvorevine. Pre je to bio poslednji autoritarni izraz insistiranja na starom. Tu je odluku doneo vladajući Homo Sovieticus, koji se odavno vešto skriva iza maske Post-Sovieticusa. Ali to post-staro nije po sebi već nešto novo! U Ukrajini je korumpirana, postsovjetska elita još jednom pokušala da zadrži vlast. Da je u tome uspela, još jednom bi se na narednih 20 godina ukotvila kao sila koja vlada nad životima ljudi.

Sa krajem komunizma mnogi su u zapadnom delu sveta smatrali da je došao „kraj istorije“ kao takve. Ali s tim krajem se u živote ljudi u Ukrajini tek vratila ideja o nekakvoj istoriji. Vratila se kroz slutnju da postoji mogućnost za nešto novo. Pojavila se u obliku goruće spoznaje da svi oni imaju samo jedan život, život koji bi mogao biti prekratak čak i za njihove najskromnije snove. Život koji će svakako biti prekratak ako se nastavi po starom. Zbog toga je ulog u ovom sukobu za njih bio sve ili ništa.

To se – nakon 20 godina odugovlačenja s otvaranjem, demokratizacijom, oporavkom… – u većini društva nametnulo kao spoznaja: sve to staro nije ništa drugo do ogromni otpad institucija, struktura i aktera jedne stare, navodne „elite“ koji se u njima brlože. Decenijama je ta „elita“ trošila milione tona papira i mastila kako bi u ime nekakve fiktivne solidarnosti klevetala kapitalističko izrabljivanje. I upravo su ti akteri u trenutku kraha, kada je raskrinkano koliko su njihovi solidarni apeli fiktivni i apsurdni, smatrali da imaju pravo da napokon urade baš ono što su decenijama klevetali kao „kapitalističko“: sada neka čuvaju bankovne račune na Kajmanskim ostrvima!

Tamo gde nakon pada komunizma obećane „promene“ nisu odlagane 20 godina, tamo gde se nije svaka „demokratizacija“ tokom dve decenije pokazala kao nečasna prevara sa vrha vlasti, tu je svaki put u odlučujućem trenutku tokom revolucije formiran „okrugli sto“. Takav okrugli sto neophodan je kao institucija, jer se sve ono što je zapravo staro i sve ono što je zaista novo moraju sporazumeti o modusima predaje vlasti.

Za formiranje okruglog stola postoje suštinski važni preduslovi. Oni u Ukrajini nisu bili ispunjeni, pa je zato bilo neophodno da se borba vodi na ulici. Prvi preduslov je da stara elita i njeni čelnici i sami uvide neminovni kraj svog vremena i prestanu da veruju kako ga mogu zaustaviti. Okrugli sto bi im pod tim okolnostima mogao garantovati da neće biti krivično gonjeni ili bi im eventualno mogao garantovati ispunjenje penzionih zahteva. Ali bi ujedno morao da insistira na zahtevu – a to je drugi preduslov – da se svi ti stari konačno i potpuno povuku iz javnog života u svoje vikendice, gde im je na volju da gaje zečeve ili pišu memoare.

Zbog toga što imamo malo vremena, što imamo ovaj jedan život za svoje snove, ne možemo više imati strpljenja i ne možemo više čekati da neki od njih odu sami od sebe. Sami otići neće – zato nam je potrebna politika, demokratska politika.

Na „Istoku“ je, ukoliko smem da za trenutak upotrebim taj izraz, klevetanje kapitalizma decenijama bilo moderno, kao i vice versa na Zapadu. Nije li interesantno što ćemo, pogledamo li malo bolje, ustanoviti da među najokorelijim uživaocima i pristalicama novog, postkomunističkog turbo-kapitalizma prednjače upravo oni koji su ga nekada klevetali? Zar nisu današnji hrabri srpski vitezovi u borbi za političku transparentnost i današnji kapitalista milijarder istovremeno zauzimali visoke funkcije u istoj staroj eliti? I nije li – bilo da je komunizam bilo da je socijalizam u pitanju – jedan od glavnih socijalista današnjice sedeo s njima za istim stolom?

U mojim frankfurtskim novinama piše – onako hladno i pragmatično kakvi su naprosto ekonomski novinari – da bi opozicija u Ukrajini, ako pobedi i dođe na vlast, najpre morala da donese niz odluka koje bi bile „veoma bolne po stanovništvo“.

Šta dakle valja preduzeti sada, kada su na vlasti? Razmišljaju li Evropejci iz Unije o tome da im pošalju spisak bolnih mera? Ili možda i ponekog konsultanta iz Dilojt-Tuša? Ovih potonjih svakako već ima, u Ziljanskajoj ulici u Kijevu jednako kao na Terazijama u Beogradu. Baš kao što i zec svaki put stigne pre ježa. Oni rade bez ideologije i vrednosno neutralno. Zanimaju ih samo vrednosti koje se daju „upotrebiti“. A tanka je linija između „upotrebe“ i „zloupotrebe“.

Nije li jednako interesantno da je veliki deo zapadne političke elite decenijama krčkao političku čorbu na žaru sažaljenja prema braći i sestrama na Istoku, koji pate pod jarmom komunizma? A koliko njih iz te zapadne elite nam se danas predstavljaju kao „evrokritičari“ koji bi zatvorili granice kad Bugari, Rumuni i Srbi „Evro Tursom“ (sic!) preko auto-puta krenu put Dizeldorfa – a uskoro će tako i Ukrajinci? Zar oni sad više nisu braća i sestre? Ukoliko nisu, zbog čega su se za 20 godina toliko promenili u evrokritičkim očima? Kakvo je to jeftino i isprazno bratstvo ako je gvozdena zavesa 50 godina sprečavala braću i sestre da ih pozovu u posetu i ohrabre u potrazi za večerom i konakom?

Zapravo svi koji danas na Autobuskoj stanici čekaju da krenu na put osećaju da su do grla u istom problemu u kom su bili njihovi očevi i majke. I svejedno im je kako se ideološki korektno naziva razlog za taj njihov problem. Čini se da je samo jedna stvar jasna: Otkako komunizam u zapadnoj percepciji predstavlja jedino problem, ni ovde se više na njemu ne može krčkati politička čorba. Antikomunizam je totalno out! Evrokriticizam je cool!

Februar 2014.

Autor je direktor CEEOL-a (Centralne i istočnoevropske online biblioteke).

S nemačkog prevela Jelena Pržulj

Tekst na nemačkom

Peščanik.net, 05.03.2014.

TEMA – UKRAJINA