Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Pre nekoliko godina dala sam intervju ruskoj prijateljici, pesnikinji, urednici i aktivistkinji Eleni Fanailovoj za njen internetski portal. Dobila sam razne komentare, među kojima me je posebno pogodio jedan. To je bio komentar kulturologa sa kijevskog univerziteta koji je jugoslovenski rat uporedio sa svađom komšija u bloku – za razliku od veličanstvenog i pre svega velikog sukoba ogromne Ukrajine sa još ogromnijom Rusijom. Žrtve se računaju ako ih je mnogo. Nisam mu ništa odgovorila, imperijalna nadutost je žalosna. No, sada je veličina zasela na položaj i stvari su mnogo žalosnije.

Da li Evropi preti još jedan rat? I gde su evropski mirovni pokreti? Za sada, jedino su u Španiji bile demonstracije protiv mogućnog rata. Ako ih bude, sledeće će sigurno biti u Grčkoj i Portugaliji. Odgovor na pitanje zašto se mirovni pokret budi u krajevima najdalje od Ukrajine je u istoriji: mirovni pokret bio je jedini koji je još nekako preživljavao u vojnim diktaturama, i istovremeno služio kao maskirna uniforma za kriminalizovanu (zabranjenu) levicu odnosno komuniste. Ubistvo Grigorisa Lambrakisa 1963, koje je bilo glavna tema romana i filma Z, bilo je ubistvo svetski poznatog mirovnog aktiviste. Mirovni pokret kao krovni delovao je i razvijao druge pokrete, jedino je u suočavanju sa pravim ratom bio naprosto neuspešan pred I svetski rat, i još izrazitije pred II svetski rat. Tek u doba hladnog rata pridobio je moć pravog masovnog političkog pokreta, kao spontani odziv naroda na Zapadu i kao stalna taktika i ideološki tekst na Istoku. Domaći mirovni pokret pre tridesetak godina na raznim stranama imao je svoje svetle trenutke, ali posle rata nije uspeo da deluje na razvijanju odgovornosti za rat: pojedine organizacije, kao što je REKOM, uradile su mnogo na pomirenju i dokumentaciji rata.

Rat u Evropi danas je realna pretnja. Oklevanje SAD i očigledno ustezanje da se uključe u sukob Rusije i Ukrajine u desnoj Evropi se uveliko tumači kao „slabost“, posebno Bajdenova slabost. Mnogo više strasti i volje za rat pokazuje Engleska, sa svojim predimenzioniranim naoružanjem, slobodna od lojalnosti prema EU i sa vladom spremnom da uradi bilo šta, ne bi li se pokrilo domaće političko đubre. A i zgodno bi bilo mobilisati Škote pre njihovog sudbinskog referenduma. Francuska ima višak atomskih podmornica, jer je Australija zaustavila kupovinu u zadnjem trenutku, ali nije sklona teritorijalnom obračunavanju. A što se NATO-a tiče, on je posebno mudrom politikom do zuba naoružao svoje dve članice, Grčku i Tursku, koje već decenijama reže jedna na drugu, a ostalo je prepušteno evropskim partnerima i završava se u cenjkanju o tome koja država treba da plati više birokratiji organizacije. Pitanje čemu služi NATO mnogo je važnije od pitanja da li u NATO uopšte treba ući.

Jevgenij Jevtušenko je 1961, usred hladnog rata, napisao pesmu „Hoće li Rusi rat?“, koja je antiratna: kad je izvodi Crvena armija, zvuči malčice ambivalentno. Tražiti danas od Rusa mirovni pokret naprosto je nepošteno, jer se svaka organizacija i pojedinac koji nisu u državnoj službi moraju odnedavno potpisivati sa „strani agent“. Prednost svakako imaju građani Evrope, i inače najugroženiji u mogućnim sukobima: treba jedino da se sete šta su radili na ulicama pre šezdeset, pedeset godina, pa i nešto docnije.

Kako probuditi građane Evrope da ponovo osete međunarodnu solidarnost, da dožive evropsku osvešćenost, da se sete jugoslovenskog rata? Epidemija je u velikoj meri uništila preduslove za takve gestove: mogućno je videti velike demonstracije ovih dana, i do 50.000 ljudi, koji se po evropskim gradovima bune zato što od njih traže vakcinisanje i izvesna ograničenja. Nije li bar jednako važno hoće li nam svima u Evropi leteti rakete preko glava (u boljem slučaju)?

Peščanik.net, 26.01.2022.

KULTURA MIRA I NENASILJA

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), War Discourse, Women’s Discourse, (ur., 2000); Ženske ikone XX veka (2001); Hronospore II: eseji i komentari (e-izdanje, 2004); Ženske ikone antičkog sveta (2006); Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007); sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur., 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur., 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)