Foto: Rade Vilimonović
Dva događaja su Sloveniju i Srbiju, skoro u istom trenutku, postavila u globalnu medijsku žižu interesovanja: to, da je položaj poslanika u slovenačkom parlamentu izgubio doktor nauka koji je ukrao sendvič, i to, da je premijerka u Srbiji pomoću svoje partnerke i medicinske inseminacije dobila sa njom sina. Na jednoj strani neviđeno poštenje i nula tolerancije za prekršaj, na drugoj primer sasvim evropske društvene tolerancije i liberalne atmosfere. Za svet u kojem britanski minister spoljnih poslova – opet u istom trenutku – u poseti Sloveniji daje kompliment državi koja je nekad bila „sovjetski vazal“, ovakve priče daju sve što je dovoljno da se o ovakvim državama zna. Kulturni kolonijalizam već dugo vremena ne pita šta nauka misli o tome, ne proverava čak ni internet.
Pa ako u slučaju britanskog ministra zaželimo da sam brexitira i to što pre, recimo na britanski deo Antarktika, u druga dva slučaja reč je o zapletenijim sistemima povezanih laži, koje za nečiju potrebu ili potpuno arbitrarno tvore zadovoljavajući stereotip.
Odjeci na slučaj sa ukradenim sendvičem bili su izuzetni: iz najrazličitijih delova sveta javili su se pojedinci koji bi želeli da se presele u Sloveniju, državu potpune pravičnosti. Još će biti dobro ako ih neko obavesti o tome kako je strancima u Sloveniji, o izbeglicama i azilu da i ne govorimo. A priča o sendviču ide ovako: ogladneli poslanik prešao je ulicu iz parlamenta i skoknuo u Maxi, omiljenu robnu kuću. Tamo je, kako izgleda, u baru-poslastičarnici čekao u redu za sendvič, i kako tri minuta niko nije obraćao pažnju na njega, uzeo je spakovani sendvič sa pulta i izašao iz bara. Šta mu se dešavalo dok je jeo sendvič, prelazio ulicu i ulazio nazad u parlament, ne znamo. Ne znamo ni šta je u sendviču bilo, što bi ga moglo navesti na narednu akciju. Vrativši se na sednicu odbora u kojem je radio, osetio je neodoljivu potrebu da svoj doživljaj javno podeli sa drugima: hteo je, naime, da proveri koji je stepen bezbednosti i video kontrole u Maxiju, pa je izveo socijalni eksperiment sa krađom sendviča. Kontrola je zatajila; socijalni istraživač je zatim na ulici dao nešto sitniša ništa ne slutećoj prosjakinji, koja je tako učestvovala u socijalnom eksperimentu. Posle završene sednice i kada je prestao da se kikoće, poslanik se vratio u Maxi, platio sendvič i izvinio se za moguće zaplete koje nije izazvao iz loših namera. Ostali poslanici su mu se uglavnom pridružili u kikotanju. Premijer je, međutim, ocenio da za krađu, bilo kakvu, njegova vlada nema razumevanja, te je poslanika izbacio iz parlamenta, s čim se zlosrećni doktor nauka saglasio i zamolio za izvinjenje sve svoje poslaničke kolege. Razumna interpretacija priče bila bi da se poslanik u baru uzvrteo jer ga niko nije poslužio, još manje prepoznao, da je maznuo sendvič i na putu se setio da ga je možda uhvatila nadzorna kamera, i konačno izmislio trapavu pričicu da bi se izvadio iz kaše koju je sam zakuvao. No premijer je sada vezan sa sendvičem neraskidivim lancem: mora isti kriterijum primenjivati stalno, sve dok se još neko bude sećao sendviča. Tri ministra su se morala oprostiti od svojih mesta, za nešto ozbiljnije greške i to u nekoliko poslednjih nedelja, jedan se upravo oprašta emotivnim pismom, dok premijer zahteva novog, ali samo jednako uspešnog kao bivšeg. Situacija je takva da, posle odlaska ministra za kulturu njegova stranka nije uspela da nađe kandidata, te se za mesto sam prijavio direktor Radničkog doma iz Trbovlja. I prihvaćen je. Mogu da zamislim spomenik sendviču u nekoj bližoj budućnosti. McDonalds, crkni od zavisti!
Što se premijerkinog sina tiče, priča je naravno drugačija, i neće imati ni kratkotrajnih ni dugotrajnih posledica. Ona ne odražava nikakve bitne promene položaja LGBT populacije u Srbiji – to uostalom nije ni odrazila ni popravila njena nominacija. Isto tako, to nimalo ne menja položaj siromašnih žena koje bi u vezi po svom izboru ili bez ikakve veze ili bilo šta drugo, poželele da rode uz pomoć medicinske inseminacije. To je, sestro, klasno pitanje. Poštujući sve druge motive i očuvanje privatnosti, premijerka i njena partnerka dobile su sina, jer im se htelo i moglo. Drugima nije, naročito ovo drugo. U najboljem slučaju, rođenje, ljubav i komoditet možda će povećati osetljivost premijerke za socijalne probleme žena, pa će možda i ona poželeti da napravi neki socijalni eksperiment i proveri kako je na terenu. Upozoravam da je sendvič već prodat.
Peščanik.net, 01.03.2019.
The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Author: Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
