Greši Dejan Ilić ukoliko pretpostavlja da nacionalizam više ne predstavlja opasnost kao što je nekada bio. Kosovsko sidro čini svoje, pa se bes zbog potpisivanja sporazuma časkom prelila na banalni događaj, beogradski maraton gde je bila čitava serija incidenata, manje ili više smešnih/upečatljivih, dok se iz srpskih opština na Kosovu najavljuje neka nova balvan revolucija, prigodno nazvana „svesrpski sabor“ ili tako nešto. Broj ljudi nije presudan i opasnost je ovog puta u potencijalnoj šteti koju nacionalizam može da izazove. Na primer, vest da je neko razvalio srpsko groblje u Novom Sadu iskreno me iznenadila. Takvu glupost čak ni od ovakvih političkih delatnika nisam očekivao. Naime, ovaj potez je pokazao da cela vojvođanska buka ima političku pozadinu i da je u pitanju samo medijski spin koji se nalazi iza cele kalamburije. Svako ko se iole razume u Vojvodinu zna da zahtevi za autonomijom Vojvodine nemaju puno veze sa etničkom strukturom vojvođanskog stanovništva, niti ti zahtevi imaju etničku pozadinu. Naprotiv, etnička pozadina mora da se izgradi, simulira i izmisli, pa je groblje u Novom Sadu oštećeno da bi se problem uklopio u taj način razmišljanja i da bi se angažovali umovi koji nisu kadri da obrade bilo šta drugo, a čija su tela neophodna za delovanje na terenu (pre neki dan kao masa na mitingu, sutra kao topovsko meso?).

Etnički nacionalizam u Srbiji mora da obeleži svaki politički narativ, inače će on imati nikakvu ili gotovo nikakvu podršku. U slučaju Vojvodine u medijski spin se mora uplesti etnička motivacija za autonomijom Vojvodine, da bi se celom događaju dalo na važnosti. Tako je u društvu gde je etnički nacionalizam univerzalni označitelj svakog dešavanja. (Ono što masa ljudi ne shvata je da je upravo etnički nacionalizam uzrok zahteva za autonomijom u Srbiji. Pošto je etnički nacionalizam ideološki i identitetski temelj na kojem je raspadom Jugoslavije nastala ovakva i ova Srbija, on je nesposoban da iznedri dobar (ili bilo kakav smislen) odgovor na datu problematiku. Jednostavno, ako smo se početkom devedesetih pozivali na pravo da kao posebni entitet imamo svoju državu, danas je licemerno reći da to neko drugi nema. Utoliko, etnički nacionalizam uzrokuje sve centrifugalne sile u društvu.)

Što se tiče Vojvodine, sve neodoljivo (i nimalo slučajno) podseća na devedesete. Tada je pokrajinska vlast smenjena banditskom taktikom da bi politička grupacija učvrstila vlast, sve u okviru „antibirokratske revolucije“[1] . kada su radnici planiranim spontano organizovanim autobusima dolazili u veće gradove i demonstrirali svoju jednoobraznost sa nekom, valjda, „nebirokratskom“ vlašću. I upravo se u tome sakrio još jedan užasno opasni element nacionalističke politike: intimni odnos nacionalne vlasti i nacionalnih podanika, ljubavnički spoj ove dve nakaradne tvorevine. Vlast je krajem osamdesetih upravo na ovaj način dobila pravo da tumači onu imaginaciju nacionalista koju oni zovu „narodna volja“. Milošević je, kada je policija u Crnoj Gori rasterala planirane spontane mitingaše, optužio policiju da je „zgazila narodnu volju“. Na žalost svih nacionalista, narod nema volju. A kada je se neko lati, to čini samo da bi svoju predstavio kao svačiju i da bi time digao dimnu zavesu za ostvarenje ličnih interesa. Resursi o kojima je Dejan Ilić govorio su motivacija, a ne gorivo nacionalizma: on je odličan mehanizam preraspodele materijalnih resursa u ruke privilegovanih.

Definicija nacije kao intimne zajednice upravo proizvodi takvu situaciju, a od pojedinaca zna da napravi opasne mesijanske osvetnike/subjekte.[2] Glavni problem sa kojim treba izaći na kraj je upravo nacionalizam kao univerzalni označitelj: u Srbiji sve ide teško sem nacionalizma. Zaodenite mišomor srpskom zastavom i dve trećine Srbije će ga progutati u slast.

Peščanik.net, 22.04.2013.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić: Da ne gubimo vreme

Stefan Aleksić: Nacionalizam: baza i nadgradnja

Dejan Ilić: Podignimo sidro

TEMA – KOSOVO

———–    

  1. Čiji je moto bio „Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela“
  2. Pretpostavljam da je pojedinac koji je razvalio groblje u Novom Sadu upravo takav subjekt: on čini da bi modifikovao stvarnost, kako bi se ona uklopila u jedan način razmišljanja.