Foto: Victoria Ivanova http://goo.gl/jbvmQL

Pravosudna reforma u Srbiji ne jenjava, uprkos svim zabrinutim glasovima o njenim žalosnim promašajima. Pravosuđe Srbije se ponovo, a to je već decenijska konstanta, istrajno bavi samo sobom.

Nedavno je objavljena vest da je nekoliko sudija visokih sudova, na čelu sa predsednikom Vrhovnog kasacionog suda (VKS) i istovremeno predsednikom Visokog saveta sudstva (VSS) Dragomirom Milojevićem, podnelo krivičnu prijavu protiv Nate Mesarović, sudije VKS, Snežane Malović, bivše ministarke pravde i protiv članova prvog saziva VSS. U nekoj običnoj, dosadnoj, a pomalo i pravnoj državi, ovakva akcija bi se mogla smatrati redovnom, očekivanom, kad se imaju u vidu pogubni rezultati tzv. reforme pravosuđa u periodu 2008-2012. Ali ova država nije ni obična, ni dosadna, a pravna nikad nije ni bila.

Zato se mora razjasniti ko su nosioci ove akcije podnošenja krivične prijave, ko su potencijalni okrivljeni, (tj. žrtve i vinovnici), kome je prijava podnesena (tj. ko ili šta je upravo taj državni organ), šta i zašto se (to) okrivljenima stavlja na teret (causa).

Actio[1] žrtava (?)

„Krivičnu prijavu su potpisali, pored predsednika VKS Milojevića, i Novica Peković, predsednik Apelacionog suda u Novom Sadu, zatim sudije Vrhovnog kasacionog suda – Janko Lazarević, Zoran Tatalović, Dragan Jocić i Dragiša Đorđević“ (Danas, 19.11.2014). Kao što rekoh – sudije najviših ovdašnjih sudova.

Zadržaću se, u ovoj prilici, samo na dva podnosioca – predsedniku VKS i VSS, Dragomiru Milojeviću i predsedniku Apelacionog suda u Novom Sadu, Novici Pekoviću – ne samo zato što su predsednici. Takođe, analiziraću samo jedan događaj koji oni – nemam razloga da sumnjam – smatraju epizodom u svojim dugim sudijskim karijerama.

Šta nam, međutim, o Novici Pekoviću, glavnom akteru ove epizode, kazuje Google, to zlopamtilo bez premca? „Nedavno izabrani vršilac dužnosti funkcije predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu Novica Peković, ranije nije reizabran za sudiju jer je tadašnji Visoki savet sudstva utvrdio da je nedostojan za tu funkciju. Visoki savet sudstva je odluku obrazložio time da je Peković nedostojan za sudiju jer mu je stranka u čiju je korist presudio, deset meseci kasnije, testamentom ostavila polovinu stana i garaže u Beogradu. Naime, sudija Peković je kao sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu bio član Veća koje je 24. marta 1989. godine obustavilo krivični postupak protiv Jovana Stankovića, koga je supruga sa kojom se razvodio optužila da joj je ukrao automobil. Nakon toga, Peković je kao predsednik Veća 13. februara 1993. godine doneo odluku o obustavi postupka protiv Stankovića po privatnoj tužbi koju je pokrenula supruga okrivljenog. Stanković je već 16. decembra te godine sačinio testament, kojim je sudiji Pekoviću ostavio polovinu stana i garažu u beogradskom naselju Karaburma.

Novica Peković kaže za Blic da nije poznavao svog darodavca tokom postupka. ‘Sa Stankovićem nisam imao ništa dok je bio stranka u postupku, niti sam uopšte znao da je stranka. Nikada nije bio u sudnici dok sam ja bio sudija, a upoznali smo se nakon postupka. On je naveo i razloge u testamentu, da je teško oboleo, i da sam mu ja obezbedio da dobije lekarsku pomoć, pa iz tog razloga meni to čini iz zahvalnosti‘, kaže Peković, dodajući da je Nata Mesarović bila upoznata sa njegovom parnicom. Međutim, sudija Peković je u konkretnom slučaju tužbama preduzeo radnje da postane vlasnik polovine stana i garaže na Karaburmi. Naime, Peković je tužio brata pokojnog Jovice Stankovića, koji se saglasio da sudija dobije navedene nekretnine, zbog čega je Visoki savet sudstva 8. marta 2012. godine naveo da je on nedostojan za obavljanje funkcije“ (Radio 021, 18.4.2013).

Moram da kažem da sam o ovoj epizodi slušala ranije i nisam bila sigurna da li su u pitanju glasine ili stvarni opis događaja. Naime, sudija Peković i ja pripadamo istoj generaciji studenata prava. Čovek, uprkos svemu, uvek ima određene sentimente prema svojoj generaciji, zaboravljajući da je generacijska pripadnost zapravo čista slučajnost. A onda je sam Peković, ako je verovati Blicu i Radiju 021, ovu epizodu priznao, uz dodatna objašnjenja. E, upravo u tim objašnjenjima jeste i suština ove epizode.

Sudija Peković najpre tvrdi da nije znao da je testator bio stranka u stvari u kojoj je sudio, kada je, u korist tog testatora, obustavio krivični postupak. Veli da ga je upoznao tek “nakon postupka”. Da li je tad saznao da je ovaj bio stranka u jednoj od brojnih krivičnih stvari u kojima je on sudio? Kako su, umesto slučajnih saputnika, postali poznanici (možda i prijatelji, jer je sudija pomogao svojoj nekadašnjoj okrivljenoj stranci u lečenju)? Da li se zapitao sme li (makar testamentalno raspolaganje u njegovu korist i bilo “iz zahvalnosti”), primiti bilo kakvu korist iz testamenta stranke u postupku koji je vodio? Kako je njegovo naknadno saznanje o “stranačkom svojstvu” testatora, uticalo na njegov odnos prema koristi koju je primio? Da li sudiju čini dostojnim vođenje parnice protiv srodnika testatora koji je raspolagao u sudijinu korist? Kakve veze sa ovom epoizodom ima to da li je Nata Mesarović znala da sudija Peković vodi parnicu?

Na prva dva pitanja, neka odgovara sudija Peković, ako ga ikad iko bude pitao. Na treće pitanje odgovaraju i domaće i međunarodne norme.

Čl. 3. st. 1. Zakona o sudijama obavezuje sudiju da u svakoj prilici održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost.

“Samo nezavisno sudstvo je u stanju da presuđuje nepristrasno, na osnovu zakona i štiteći ljudska prava i osnovne slobode pojedinca. Da bi ovaj suštinski zadatak odista bio ispunjen, javnost mora imati potpuno poverenje u sposobnost sudstva da vrši svoju funkciju nezavisno i nepristrasno. Kada ovo poverenje počne da se kruni, ni sudstvo kao institucija, kao ni sudije pojedinačno neće biti u stanju da ispune svoj zadatak, ili bar neće biti lako da izgledaju kao da to čine” (Independence and Impartiality of Judges, Prosecutors and Lawyers, str. 115).

Naime, pored suštinske nepristrasnosti, svaki sudija je dužan da čuva i pojavni oblik sopstvene nepristrasnosti, ili rečima našeg zakonodavca – da “održi poverenje” u svoju nepristrasnost. U izveštajima Komisije za ljudska prava UN, ova obaveza sudija se naročito podvlači. Nepristrasnost sudije je deo odredbe čl. 7. st. 1. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i čl. 6. st. 1. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, a oba međunarodna izvora su ratifikovana i važe u Srbiji. Da pojam sudijske nepristrasnosti u sebe uključuje i čuvanje pojavnog oblika nepristrasnosti, nije sporno i nije samo rezultat tumačenja koja daju međunarodni sudovi, već i bazičnih međunarodnih normi o sudijama: “U vršenju sudijske dužnosti, sudija mora biti nepristrasan i mora izgledati nepristrasno” – čl. 5. st. 1. Univerzalne povelje za sudije, koju je je jednoglasno doneo Centralni savet Međunarodne asocijacije sudija, 17.9.1999.

Nepristrasnost sudije nije privilegija koju sudija uživa u svom interesu, već u interesu vladavine prava i lica koja traže i očekuju nepristrasno suđenje. Ovakav pristup zauzet je u Preporuci Komiteta ministara Saveta Evrope CM/Rec (2010) 12, koja se odnosi na sudije, njihovu nezavisnost, nepristrasnost i odgovornost.

Kad je u pitanju praksa Evropskog suda za ljudska prava: “Pojavni izgled nezavisnosti (i nepristrasnosti) je značajan ‘zato što je u pitanju poverenje kojim sudovi u demokratskim društvima moraju inspirisati javnost’ (Incal v. Turkey, (9.4.1998) 29 EHRR 449; Fey v. Austria, (24.2.1993) 16 EHRR 387 § 30).

Test primenjiv za ispitivanje nezavisnosti i nepristrasnosti opisan je brojnim odlukama:

– da li je razumno da javnost iskaže sumnje u nezavisnost i nepristrasnost suda (Campbell and Fell v. the United Kingdom, (28.6.1984) 7 EHRR 165 § 81);

– da li su legitimni osnovi za bojazan da sud nije nezavisan i nepristrasan (Langborger v. Sweden, Procola v. Luxembourg, (28.9.1995) 2 EHRR 193 § 45 i McGonnell v. the United Kingdom);

– da li je utvrdiva činjenica koja može opravdati sumnju u nezavisnost ili nepristrasnost, kao i da li se ta sumnja može objektivno opravdati (Castillo Algar v. Spain, 28.10.1998, Izveštaji o presudama i odlukama 1998-VIII) (Videti: Ann Power, sudija Evropskog suda za ljudska prava, u: International Bar Association Conference 2012, Judicial Independence and the Democratic Process: Some Case Law of the European Court of Human Rights, str. 11).

Budući da se, na osnovu čl. 18. st. 3. Ustava Srbije, ljudska prava, a ovde – pravo na nezavisno i nepristrasno suđenje – tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, svaki organ koji je bio u prilici da odlučuje o statusu sudije Novice Pekovića, morao je primeniti opisana pravila i standarde.

Poznato je da sudija Peković nije bio reizabran u decembru 2009. Tada nijedan od sudija koji nisu bili reizabrani nije dobio obrazloženje odluke. Ali, ovaj sudija se koristio prigovorom koji je uputio VSS (u drugačijem sastavu nego što je bio VSS 2009) i tada, 2012. godine, on ponovno nije bio reizabran, zato što je VSS smatrao da nije dostojan vršenja sudijske funkcije. Potom, navodno izvršavajući odluku Ustavnog suda Srbije, isti sastav VSS koji ga je proglasio nedostojnim, raspoređuje ga na sudijsku funkciju – zato što se promenila vlast, a tadašnji i sadašnji ministar pravde Selaković je bio uveren da VSS ima samo „da izvrši“ odluku Ustavnog suda, ne upuštajući se, ni za jednog sudiju pojedinačno, u ocenu njihove stručnosti, obučenosti i dostojnosti.

Tako da sada imamo ne samo sudiju, nego i predsednika jednog apelacionog suda, za koga je jednom izrično odlučeno da je nedostojan sudske dužnosti, a drugi put, doduše prećutno – da je te dužnosti dostojan.

Ako bi se na ovu epizodu primenila test-pitanja Evropskog suda za ljudska prava: da li je razumno da javnost iskaže sumnje u nezavisnost i nepristrasnost suda i da li je utvrdiva činjenica koja može opravdati sumnju u nezavisnost ili nepristrasnost, kao i da li se ta sumnja može objektivno opravdati – imamo odgovor na još neka od gore postavljenih pitanja.

Ako u vreme sačinjavanja testamenta i nije znao da mu je testator bio stranka u postupku, saznao je kasnije, makar iz medija. Da bi sačuvao izgled nepristrasnosti, sudija Peković nije smeo primiti nikakvu korist iz testamenta, tj. morao se odreći nasledstva. Da su činjenice kršenja nepristrasnosti utvrdive – očigledno je. Sam sudija ih je priznao. A da li je opravdano da javnost iskaže razumnu sumnju u njegovu nepristrasnost? Da, naročito zato što ju je javnost već iskazala, na osnovu gotovo neverovatne činjenice da Peković vodi parnicu protiv srodnika testatora.

Da li je Nata Mesarović znala za ovu parnicu, kao što Peković tvrdi, relevantno je. Ako nije glasala za njegov reizbor znala je zašto to čini. Jedino i ovde veoma bitno – nije to stavila na hartiju, tj. u obrazloženje odluke kojom se odbija Pekovićev reizbor (kao što to nije učinila ni za jednog sudiju koji nije bio reizabran), što je jedna od ključnih procesnih povreda, koja je „oborila“ taj nedostojni „reformski“ zahvat.

Sudija i predsednik VKS i VSS Dragomir Milojević ima u ovoj epizodi naizgled epizodnu ulogu: „Znao sam za navode nekadašnjeg Visokog saveta sudstva, da Novica Peković navodno nije dostojan za sudiju, ali smatram da nema ništa sporno što sam ga zamolio da bude vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu, kaže za Blic sudija Dragomir Milojević, v.f. predsednika Vrhovnog kasacionog suda (VKS) i Visokog saveta sudstva (VSS). Za nalaz bivšeg Visokog saveta sudstva da je Peković nedostojan za sudiju, jer mu je stranka u čiju je korist presudio deset meseci kasnije testamentom ostavila polovinu stana i garaže u Beogradu, predsednik VKS kaže da ništa nije sporno: “Ne radi se tu o poklonu već o njegovom pravu zagrantovanom Ustavom da nasledi neko lice. U pitanju je testament za koji sudija Peković nije znao dok se nije pojavio. Nijedan od zakonskih naslednika nije osporavao taj testament”, rekao je nosilac najviše pravosudne funkcije u Srbiji. Milojević napominje i da je Peković tek na njegovo insistiranje prihvatio mesto v.f. predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu. On za Pekovića kaže da je jedan od najboljih i najstručnijih sudija“ (Blic, 19.6.2013).

Šta je suština ovog iskaza sudije Milojevića? Razgraničenje poklona od testamenta, kao prvo. Dobro, mnogo toga ih razlikuje, ali jedno im je zajedničko: primanje imovinske koristi bez naknade. Ili je, možda neka „naknada“ ipak postojala? Nasleđivanje, kaže Milojević nije sporno, jer je pravo na nasleđivanje zajemčeno Ustavom. Jeste, zajemčeno je – eno ga u čl. 59. Ustava. Ali testamentalno nasleđivanje sudije od stranke koja je uspela u postupku koji je taj sudija vodio nije zajemčeno, nego zabranjeno članom 149. tog istog Ustava, jer on garantuje potencijalnim strankama da će sudija biti nezavisan i potčinjen samo ustavu i zakonu. Ili, kako bi jedan od najcitiranijih autora u oblasti teorije procesnog prava, Oskar Bülow napisao – tek sudska odluka iz nedovršenog i apstraktnog pravnog poretka stvara pravnu normu koja će važiti za konkretan slučaj (Gesetz und Richteramt, 1885, str. 3).

Drugim rečima, ljudska prava su apstraktnom ustavnom normom garantovana svima. Ali, ako neko želi da vrši javnu funkciju kao što je sudijska, opravdano je da pristane na ograničenje pojedinih ljudskih prava. Tako, sudija ne sme biti član političke stranke niti sme politički delovati (čl. 30 Zakona o sudijama), čime je sudiji legitimno ograničena sloboda mišljenja i izražavanja (čl. 46. Ustava). Sudija sme nasleđivati, ali ne sme naslediti stranku u postupku (kada bi nasleđivao bez testamenta, po zakonskom naslednom redu, morao bi se izuzeti iz suđenja, zbog toga što zakon sumnja u njegovu nepristrasnost, jer su zakonsko nasleđivanje i izuzeće vezani za srodstvo; ako nasleđuje po testamentu za koji nije znao, mora se odreći nasledstva, čim sazna za stranačko svojstvo testatora. To što je sudija Peković stručan i iskusan (osposobljen), ne znači istovremeno da je i dostojan. A dostojnost ima isti značaj za izbor sudije i opstajanje na sudskoj dužnosti kao i stručnost i osposobljenost.

Da li je sudija Peković znao da mora čuvati spoljni izgled nezavisnosti, da li je sudija Milojević znao da argumentima koje je izneo, ne može uspešno braniti sudiju Pekovića. Nije bitno – obojica su to morali znati. Ako su odista stručni.

Rei[2] – vinovnici

Krivična prijava podnesena je protiv, kako je rečeno, bivše predsednice VKS i VSS, Nate Mesarović, bivše ministarke pravde Snežane Malović, kao i nekadašnjih članova prvog saziva VSS, sudija Jelene Borovac, Vučka Mirčića, Biljane Tošković, Nadice Jovanović i Đurđine Bjelobaba, kao i ostalih članova, bivšeg predsednika skupštinskog Odbora za pravosuđe Boška Ristića, advokata Dejana Ćirića i profesora Predraga Dimitrijevića. Ako je verovati ovom popisu iz medija, iz tog, prvobitnog sastava, krivičnom prijavom nije obuhvaćen sudija Mladen Nikolić. Razlozi ovog propuštanja, makar javno, nisu saopšteni. Bilo bi veoma zanimljivo čuti ih, naročito zato što je sudija Mladen Nikolić bio član VSS od samog početka rada njegovog saziva, dok je profesor Predrag Dimitrijević tek pošto je skandalozni reizbor bio okončan, izabran u Visoki savet.

Ono što je međutim, bar pravno, od posebnog značaja jeste pitanje: zašto su se Milojević i dr. zaustavili samo na prvom sazivu VSS. Akcije narednog saziva nisu bile ništa manje značajne i ništa manje pogubne od radnji prvog saziva. Najpre, izbor sudija članova drugog saziva je bio krajnje sporan, a čitalac se može podsetiti na to iz teksta “Gerrymandering u Visokom savetu sudstva”, objavljenom na sajtu Peščanika. Potom, na drugi sastav VSS je jednim spornim zakonom – Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, donesenim krajem 2010 – prenesena nadležnost za odlučivanje o prigovorima protiv odluka kojima preko 800 ranijih sudija nije bilo reizabrano, jer se pokazalo da Ustavni sud nije bio u stanju da efikasno okonča postupke po žalbama. Postupak preispitivanja je bio dostojan sledbenik prve akcije reizbora, bez izbora i bez obrazloženja. Sporan pravni osnov, ne samo zakonski, nego i onaj sadržan u pravilnicima, faktičko postupanje članova VSS, naročito sudija – sve zajedno je izgledalo (imalo pojavni oblik) kao gomila petardi u jako zagađenoj septičkoj jami.

Jedan sudija iz drugog sastava VSS, Milimir Lukić, podneo je ostavku, obrazloživši je – kratko rečeno – licemernim standardima članova komisija koji su odlučivali o prigovorima. Sudbina člana VSS – sudije Blagoja Jakšića dobila je obrise dramatičnosti: on je priveden, a potom pritvoren zbog navodnog krivičnog dela “visoke korupcije”, zajedno sa dvojicom privatnih preduzetnika i trojicom službenika Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici, čiji je predsednik nekad davno bio sudija Jakšić. Nije izlišno podsetiti da je upravo sudija Jakšić doneo najveći procenat odluka kojima se usvajaju prigovori ne-izabranih sudija. Tako je broj sudija – članova VSS spao sa šest (činili su većinu ovog tela), na četiri. Današnji članovi VSS sudije su: Mirjana Ivić, sudija VKS, Miroljub Tomić, sudija Apelacionog suda u Kragujevcu, Blagoje Jakšić, sudija Višeg prekršajnog suda (ranije pritvoren, potom pušten iz pritvora), Branka Bančević, sudija Apelacionog suda u Novom Sadu, Aleksandar Stoiljkovski, sudija Privrednog suda u Zrenjaninu, a neposredno pre izbora u VSS i vršilac funkcije predsednika tog suda i Sonja Vidanović, sudija Osnovnog suda u Subotici. Oni su (sudija Jakšić samo kratko vreme) učestvovali u postupku preispitivanja prigovora neizabranih sudija, a jedno od tela za preispitivanje je zabiberilo sudiji Pekoviću, odbijajući da ga izabere, pošto je prethodno utvrdilo njegovu nedostojnost za sudijsku dužnost. Članovi VSS van sudijskog kora i van kruga članova po položaju su novi i stari. Stari član, još iz prvog saziva je advokat iz Niša, Dejan Ćirić, a relativno nov je profesor Zoran Stojanović, koji je stupio na mesto profesora Predraga Dimitrijevića (podneo ostavku na članstvo u Savetu u oktobru 2012, jer je njegov položaj dekana Pravnog fakulteta u Nišu bio nespojiv sa članstvom u Visokom savetu).

Zašto, odista, krivična prijava nije, makar selektivno, podnesena protiv članova VSS drugog saziva? E, pa zato što predsednik VSS i jedan od actora, tvrdi da je taj saziv nov, novcijat, noviji ne može biti! (Ponavljam reči predsednika VSS: „Za nalaz bivšeg Visokog saveta sudstva da je Peković nedostojan za sudiju, jer mu je stranka u čiju je korist presudio deset meseci kasnije testamentom ostavila polovinu stana i garaže u Beogradu, predsednik VKS kaže da ništa nije sporno“, Blic, 19.6.2013). Valja još jednom podvući: što se tiče sudijskog kora u VSS, i tada kad Novica Peković nije bio izabran i danas, pretežan broj njegovih članova su isti ljudi. A zašto se onda radi o novumu?

Ono što je sasvim novo i sasvim najvažnije jesu članovi VSS po položaju: predsednik VKS i VSS, sam Milojević, ministar pravde Nikola Selaković i predsednik resornog odbora Petar Petrović. A zna se: ono što misle i kažu predsednik VSS, ministar, kao i predsednik resornog odbora (sadašnji, doduše, manje flamboajantan od prethodnog) – to je zakon za „obične članove“, makar bili i sudije. I to je cela priča o nezavisnosti, nepristrasnosti, dostojnosti, bla, bla, bla, itd. sudija u ovoj zemlji, uz sasvim retke izuzetke. Ili su se možda podvrgli intenzivnom procesu preumljenja po ugledu na sudiju nad sudijama, koji danas mora da argatuje kao predsednik Vlade? Kako se od persone (čoveka sa svojom glavom) preobražava u corpus (telo sa tuđom glavom, dakle, bez svoje glave ili bez glave i inače)?[3]

Accusator kao curia

Kome Milojević i dr. podnesoše krivičnu prijavu? Dakako, Tužilaštvu za organizovani kriminal, polazeći pretpostavljam, od toga da je prvi saziv VSS zločinačko udruženje, što nije daleko od istine. Uostalom, kao i drugi, tj. ovaj sadašnji, bar u većini. Na čelu datog Tužilaštva je sveobuhvatni i dugotrajni Miljko Radisavljević.

Upravo u tački sa ovim imenom, pokazuje se sva farsičnost uspostavljene relacije actor – reus. Jer, Miljko Radisavljević je član drugog saziva Državnog veća tužilaštva (DVT), izabran u martu 2011. godine. Te je u tom svojstvu preispitivao odluke prvog saziva DVT, sa manje-više istim žalosnim rezultatima koje je pokazao VSS – u nešto manjem obimu. Evo samo nekih ocena o preispitivanju u okviru DVT, koje su u knjizi „Reforma pravosuđa u Srbiji 2008-2012“ napisali Ana Knežević Bojović i Mario Reljanović, kao posmatrači koje je angažovala Delegacija EU u Srbiji:

“Sa sigurnošću se može tvrditi da je drugi saziv DVT delovao pre svega u pravcu održavanja na snazi odluka prvog saziva” (str. 136).

“Uvođenjem kriterijuma „ažurnosti“ koji je u postupku pred DVT postao centralna tema preispitivanja, obesmišljeni su svi ostali rezultati rada, kao i mišljenja nadređenih tužilaca” (str. 137).

“Činjenice od značaja za ocenu ne-izbora prvog saziva DVT, drugi saziv je utvrđivao selektivno” (str. 137).

“Načelo javnosti je povređeno prikupljanjem dokumenata posle održanog ročišta” (str. 138).

Sada će nadležni Tužilac za organizovani kriminal, taj i takav, odmeravati organizaciju kriminala u prvom sazivu DVT, koja je, dakako, teško odvojiva od iste vrste postupaka u drugom sazivu DVT, čiji je on član od samog konstitusanja tog saziva. A ako do sudskog krivičnog postupka dođe moraće da dela contra factum proprium, tj. da optužuje za radnje sadržinski iste ili slične onima koje je sam preduzimao. Potom, ako do sudskog postupka dođe, dobro raspoređene sudije VKS – podnosioci krivične prijave – mogli bi istovremeno biti u poziciji žrtve (oštećenog) i sudije (curia), što, verujem može jako radovati corpus, ali ne i personu.

Causa, tj. osnov, a može biti i razlog

Radi kog dela je podnesena ova krivična prijava? „Podnosioci krivične prijave navode da su ‘kao službena lica – članovi prvog sastava VSS u postupku izbora sudija iskorišćavanjem svog službenog položaja teže povredili prava 837 sudija’, jer prilikom donošenja odluka o izboru sudija 16. decembra 2009. ‘nisu odlučivali da li ispunjavaju uslove da budu birani za sudije’, iako su ‘bili dužni da i na njih primene postupak izbora, već su samo odlukom od 25. decembra 2009. konstatovali da ovim sudijama sa 31. decembrom 2009. prestaje sudijska funkcija’. Dodaje se i da razrešenim sudijama nisu dati pojedinačni razlozi za razrešenje i da je time istovremeno ‘naneta šteta državi od 1,5 milijarde dinara’. U obrazloženju krivične prijave se dodaje da time što postupak izbora prema ovim sudijama nije sproveden, teže su povređena njihova prava koja im pripadaju po osnovu vršenja sudijske dužnosti, ‘niti su imali pravično suđenje, bili su diskriminisani, povređeno im je pravo na rad i imovinu’. Sve razrešene sudije su polovinom 2012. na osnovu odluke Ustavnog suda i Visokog saveta sudstva, a posle promene vlasti u Srbiji, vraćene na posao (Danas, 19.11.2014).

Ono što je teško objašnjivo jeste (van upotrebe procesnih sredstava, koja je pripremilo i objavilo Društvo sudija Srbije početkom 2010. godine) da niko od podnosilaca krivične prijave nije ništa izjavio u javnosti, nije napisao komentar ili štogod slično. Čekali su da neko od njih postane kakva takva vlast, a to je postao Milojević, pa da pokrenu krivični postupak, isključujući iz zločinačkog udruženja članove VSS drugog saziva, kojima Milojević danas predsedava.

“Advokat Duško Stojanović, koji je u ime sudija podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal, kaže za Danas da je razlog zašto je podneta krivična prijava bila – želja podnosilaca, odnosno sudija, da se takve stvari, kao što su bila masovna i neustavna razrešenja sudija, više ne dešavaju. On dodaje da je većina sudija tužila državu i da su u najvećem broju slučajeva dobili postupak i nadoknadu za vreme koje su nezakonito proveli bez posla“ (Izvor: http://www.pravniportal.com/podneta-krivicna-prijava-protiv-snezane-malovic-nate-mesarovic/). Šta se, iz ovako predstavljene cause može naučiti. Prvo, ima advokata koji rade. Drugo, državni aparat se stavlja u pogon, ne samo iz razloga represivne, već pre svega, preventivne prirode, čemu je krivični progon u ovoj državi i inače naročito prilagođen. Treće, otuda možda i potiče selektivnost, tj. krivičnopravno povlašćivanje pretežnog dela VSS drugog sastava, koji je i sadašnji sastav, tj. diskriminacija prvog saziva VSS u odnosu na drugi, što je (diskriminacija) neobično poželjna posledica u svakom društvu koje teži vladavini prava, naročito kad je promovišu sudije. Četvrto, ako sudije već vode postupke protiv države za naknadu štete, čemu šteta kao krivičnopravna causa? Jer država, ako i kad isplati naknadu., mogla bi se lakše (dakako, samo delimično) regresirati prema prvom i prema drugom sazivu VSS (ima ih više), pod uslovom da dokaže da je šteta koju je pričinio član VSS prouzrokovana namerno (krajnja nepažnja više nije dovoljna).[4] Dakle, dok novo zakonodavstvo otežava državin građanskopravni položaj, podnosioci krivične prijave bi da olakšaju državinu patnju zbog nekadašnjeg prvog saziva VSS i da pokažu da dobro vladanje drugog saziva nije stvar promene persona, već zamene jednog političkog režima drugim (koji se bez kraja i konca premeću iz uloge actora u ulogu reusa).

Pa ako je prevencija bila razlog, zašto naše sudije nisu podnele krivičnu prijavu ne samo protiv članova VSS, nego i protiv članova DVT? Ako hoće da se zlo ne ponovi, onda ga moraju gledati u celini – oba pravosudna saveta, oba saziva. Ali, ako bi obuhvatili i DVT i to oba saziva, ne bi imali kome da podnesu krivičnu prijavu, jer bi Tužilac za organizovani kriminal takođe bio jedan od potencijalnih okrivljenih. Dobro, postoje kod tužilaca principi devolucije i supstitucije, pa bi nadležnost mogla preći na Republičkog tužioca (tužilju) Zagorku Dolovac. O, ne! Pa ona je bila na čelu DVT u oba saziva, od samog prapočetka.

Imali su, dakle, podnosioci krivične prijave stanovite organizacione probleme. A priča o postizanju opšteg dobra teško može da prođe kroz iole racionalnu brešu: svi potpisani, naime, nisu bili reizabrani. Sa druge strane, razrešiti Natu Mesarović bio bi posao VSS, čiji je predsednik podnosilac prijave. Zašto to nije pokušao? Možda zato što je lakše da to obavi neko drugi. Snežana Malović je već razrešena izbornom voljom građana. A ostale sudije bi takođe mogli biti kandidati za razrešenje.

Ali tako ne ide, jer ovo je država političke represije posredstvom krivičnopravne pretnje. Represije u kojoj predsednik Vlade, uz sasluživanje svog ministra policije, dozvoljava sebi da deli pokušaje ubistva na one iz privatnih i one iz javnih pobuda, na amaterske i profesionalne, bez imalo uzdržavanja, bez primisli o tome da još važi Ustav koji bi da garantuje podelu državnih vlasti, u kojoj sa ubistvima, njihovim motivima, načinom izvršenja, predsednik Vlade, kao reprezentant izvršne vlasti, ne sme da ima ništa. Država političke represije, u kojoj isti akter – predsednik Vlade – nudi pretučenima profesoru Vujačiću i pesniku Popovu da svoje rane leče (izmišljenom?) statistikom o smanjenju kriminaliteta, koja kolidira sa svima očiglednim porastom zaposlenosti. Represivna država, u kojoj bivši novinar, a današnji političar i član Parlamenta, Drecun smatra da ima političko pravo na neznalačko problematizovanje položaja zamenika Tužioca za ratne zločine, a istovremeno je (taj isti Drecun) u nadležnosti Tužilaštva za ratne zločine, kao potencijalni okrivljeni za ratno huškanje. Država u kojoj neprestano javno tračare moćni muškarci, iako se ovaj posao nepravedno pripisuje ženama. Zajednica, u kojoj se neprestano moraju ponavljati ovejane pravne suštine koje su akteri ovog slučaja morali naučiti još u pravnoj školi, da bi bili persone, a ne corpora – koje će svaka nova vlast ponovno šutnuti. I to nogom. Ako pre toga ne završe u zasluženo maloj penziji, a i to je šutiranje.

Peščanik.net, 23.11.2014.

TEMA – REFORMA PRAVOSUĐA

———–    

  1. Actio – tužba u rimskom pravu. Ovaj pojam se vremenom menjao i koristio za označavanje ostalih radnji tužioca u parnici (po pravilu, napadnih). Imenica je izvedena iz glagola agere, tj. činiti, delati, a postepeno je menjala značenje i počela da se koristi za uspešnu procesnu radnju. (Videti o etimologiji i značenju kod: Mihajlo Dika, Pravo na tužbu – prilog učenju o ulozi procesa u ostvarivanju pravnog poretka, Zagreb, 2014, str. 8.) U ovom slučaju, actio označava revnost, vrednoću podnosilaca krivične prijave, sa pretenzijom da, u očekivanju uspešnog ishoda procesa, zadobiju svojstvo žrtve onih protiv kojih je prijava podnesena.
  2. Jednina – reus, tj. tuženi. Položaj vinovnika onovremene pravosudne šarade, stavlja ih u položaj mogućih okrivljenih u krivičnom postupku. Da li će, sa idućom promenom političke vlasti i tu nastupiti obrat, pa će onda oni biti upućeni na revnost i time na jednu novu actio?
  3. Corpus juris je kompilacijska zbirka (uglavnom) propisa, ali i njihovih tumačenja, kao i sudskih i drugih pravnih slučajeva. Pravnih korpusa je bilo nekoliko: od starih – Corpus juris civilis (poznat i kao Justinijanov Kodeks) i Corpus juris canonici (uglavnom se tumači kao zbirka od značaja za crkveno pravo, iako ga prevazilazi) – do savremenih Corpus juris secundum (enciklopedija zakona SAD, federalnih i državnih) i Corpus juris EU, poznat i kao acquis communitaire (ovo poslednje se u Srbiji doživljava kao škljocanje, tj. otvaranje-zatvaranje poglavlja pravne tekovine EU, smišljeno samo zato da „nam“ oteža pristupanje. Corpus juris civilis je nesumnjivi istorijski temelj evropske (ali ne samo evropske) pravne civilizacije. Svaki pravni korpus namenjen je pravnom uređivanju odnosa između lica (ljudi i/ili pravnih lica), tj. između pravnih ličnosti. Drugim rečima, corpus juris služi da uredi odnose u čijem centru je persona juris. Čovek (homo) je „prirodni“, tj. kolokvijalni pojam, persona je pravni. Pravno razumevanje persone je uvek značilo subjektivitet, ličnost, a kod zrele (punoletne) ličnosti i pravno relevantnu misao. Kako je persona juris u Srbiji postala corpus juris, tj. od pravne ličnosti postala pravno telo (štaviše, možda i pravni leš, čija glava je irelevantna), doista je zanimljiva tema, čija bi obrada tražila ozbiljnu interdisciplinarnost. To jest, ne bih umela da je obradim. Ali, zašto se to tako očigledno događa baš sada, možda bi se moglo nagađati. Ovo je, naime, Nušićeva godina. Pa kao što u kineskom horoskopu postoje godine tigra, zmaja, konja i sl, a u evropskom(?) godine u kojima vladaju Merkur, Jupiter, Venera i drugi, valjda je i Srbija kao lider koji postaje garant (bilo čega) u regionu, zaslužila da ima svoju (tragi)komičnu pravnu godinu.
  4. Osnovno pravilo, kao i kod drugih država u Evropi koje poznaju ograničeni građanskopravni imunitet sudije, a on je primenjiv i na članove VSS, jer VSS sudi kada odlučuje o izboru sudija, jeste pravilo o odgovornosti države za štetu koju pričini sudija svojim nezakonitim i nesavesnim radom. Novim Zakonom o sudijama ustanovljava se novo opšte pravilo o uslovima za vršenje regresnog prava države prema sudiji. Država ima pravo na regres prema sudiji, samo ako je štetu prouzrokovao namerno, a ne i krajnjom nepažnjom. Ovaj pristup predstavlja značajno odstupanje od dosadašnjeg zakonodavstva ne samo posmatranog u Srbiji, već i u bivšoj Jugoslaviji. Obrazloženje za koncepcijsku promenu nije predočeno javnosti. Odredba koja se tiče uslova za regresni zahtev Republike Srbije prema sudiji u slučaju prouzrokovanja štete, proširuje sudijsku privilegiju u pogledu odgovornosti za naknadu štete. Ne samo da je ovakav pristup u koliziji sa praksom Evropskog suda za ljudska prava – on je u nekim svojim aspektima obeshrabrujući, jer je od nekada najviše sudske instance – Vrhovnog suda Srbije (VSS) – posredstvom pravnog shvatanja (Građanskog odeljenja VSS 15. marta 2007. godine) dijagnosticiran tako da se građanskopravna neodgovornost sudije posmatra kao “prirodan standard”. Dovesti ga u pitanje gotovo znači zloupotrebiti pravo. Novo zakonodavstvo je ovaj stav samo potvrdilo.
The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.
Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić (Svi tekstovi)