Odesa
Odesa, foto: Konstantin Novaković

Koliko treba da se prolije krvi žitelja Ukrajine da bi se utažila srpska žeđ za pravdom? Ozbiljno pitam. Jednom bi ta žeđ valjda morala da se ugasi, kako bismo nadalje živeli manje-više u miru. Koliko gradova u Ukrajini treba da bude sravnjeno sa zemljom da bi se Srbi konačno osvetili NATO-u i Amerikancima? Koliko duboko ruski tenkovi treba da uđu u Ukrajinu, kako bi Ukrajina – a i Srbija s njom – povratila svoj suverenitet? Jer, tako nam se kaže, 2014. Ukrajina je izgubila suverenitet, uzeli su joj ga notorni Amerikanci, pa joj ga sad Rusija vraća na tenkovima. Kako Ukrajini tako i Srbiji. (Zaista, kako?) Koliko demonstranata u Rusiji treba da utamniči Putinov režim, da bi se Srbi osećali slobodno? Za sad smo na 7.000. Malo, mnogo? Koliko televizijskih tornjeva treba da se sruši u Ukrajini i koliko nezavisnih medija da se zatvori u Rusiji da bi Srbi bili zadovoljni stanjem demokratije i slobodom medija u svetu?

Dačić kaže, dosta smo mi ginuli za druge… Baš tako – „dosta smo mi ginuli za druge“. Ne kaže – dosta smo mi ubijali druge, nego baš: ginuli smo. I pošto je to tako, kaže Dačić, nema razloga da osudimo Rusiju za napad na Ukrajinu. Iz čega se da zaključiti da Dačić vidi moguću osudu Rusije kao svojevrsno srpsko samoubistvo. Što znači da osuditi Rusiju nije stvar slobodne volje, nego vaganja pretnje pod kojom Rusija drži Srbiju. Ako je verovati Dačiću, pretnja je smrtonosna. Pod takvom pretnjom nema ni traga od suverenosti. Ali, Dačić veruje, pod Rusijom, biće suverene i Ukrajina i Srbija. Nije jedini. Navodni opozicionar Radulović ovako – Ukrajina je „predala svoj suverenitet EU i kada je Ukrajina prihvatila da preda svoj suverenitet, tada je prestala da bude suverena zemlja i postala je NATO i zato je to sukob NATO i Rusije“. Gde, kada i kako je Ukrajina predala svoj suverenitet bilo kome, Radulović ne kaže.

On ne kaže ni kako su to NATO i EU jedno te isto, pa predati suverenitet Uniji znači postati NATO. Ali, suverenitet je tu potreban kao metonimijska štula, da se Ukrajina izjednači sa NATO-om i onda rat predstavi kao bitka između ravnopravnih protivnika a ne kao vojno iživljavanje jedne sile nad slabo naoružanim susedom. Za još jednog tobožnjeg opozicionara, za Obradovića dakle, sve to ima smisla, jer NATO „izaziva ratne sukobe u svetu“. Na istoku Evrope ratuje Rusija protiv Ukrajine. Rusija je napala Ukrajinu. Pronađi NATO u prethodne dve rečenice. Nema ga. Ali, za Obradovića, NATO „izaziva ratne sukobe u svetu“. Rusija se sada sveti NATO-u i za Srbiju i Kosovo. Samo što – ne ratuju NATO i Rusija. Kada Rusija gazi preko gradova i kuća žitelja Ukrajine, to nisu gradovi i kuće u zemlji članici NATO-a. Da zaključimo o suverenitetu: Ukrajinci ga sada brane svojim životom, a Srbi su im ga već oduzeli.

Neka bude da istorija Srbije počinje 1999. i to baš bombardovanjem zemlje od strane NATO-a. I neka bude da se može povući analogija između 1999. u Srbiji i 2022. u Ukrajini. Dakle, ako pre 1999. u Srbiji imamo prazan list prošlosti, onda analogija može raditi samo tako što će Srbija u novoj ratnoj priči postati Ukrajina, a Rusija – NATO. Ako je NATO kriv za zločin bombardovanja Srbije, onda Rusija mora biti kriva za zločinačku agresiju na Ukrajinu. Dosledan srpski nacionalista samo tako može gledati na rat Rusije protiv Ukrajine i nikako drugačije. Njegova izjava morala bi da glasi: kao što smo osudili NATO, sada osuđujemo Rusiju. Ali, list istorije pre 1999. nije beo. I zato što nije čist, Srbi se danas – iako na sebe uporno gledaju kao na žrtve – identifikuju s agresorom, a ne sa žrtvom. I traže najluđe načine da opravdaju agresora: Rusija se brani od Ukrajine tako što je satire.

Daleko su nam Ukrajina i Rusija. Čitavih 600 kilometara. Ne vidi se dobro iz Srbije šta se događa u Ukrajini. Ima zato nekih Rusa koji izbliza vide bolje. Recimo, čuveni pisac sf romana Dmitrij Gluhovski. On kaže: „Mnogi ljudi u Rusiji, kao ja, veoma dobro shvataju da ovaj rat mora odmah da stane. Taj rat je nefer, nepravedan, predatorski i sasvim pogrešan. U mislima sam sa prijateljima u Kijevu i drugim ukrajinskim gradovima koji sada stradaju pod bombama ruske vojske. Molim vas, budite jaki.“

Gluhovski je 2015. godine završio svoju trilogiju „Metro“. U tri romana Gluhovski je izgradio svet pod zemljom, u tunelima moskovskog metroa. Verujem da je čitalac video kako izgledaju danas stanice metroa u Kijevu. To je grad ispod grada. Ljudi su podigli šatore i navikavaju se na život pod zemljom. Reklo bi se, kao u romanima Gluhovskog, gde su ljudi takođe pobegli u podzemlje sklanjajući se od (nuklearnih) bombi. Ali, nije Gluhovski bio prorok, niti je u svojim romanima imao nameru da oslika današnju mračnu stvarnost svojih suseda u Ukrajini. Trilogija se na kraju ispostavila kao svojevrsna hiperbola o Rusiji i Rusima, koji pod Putinom žive kao pod zemljom: izolovani, neobavešteni, uplašeni, ostavljeni na milost i nemilost gospodaru i moćnicima oko njega. Za samo nekoliko godina, hiperbola se preobrazila u realni prikaz današnje Rusije: izolovane, neobaveštene, prepuštene volji gospodara.

To je još jedna poruka za srpskog nacionalistu: sve i ako bi da se identifikuje s Rusijom, za šta nema nijedan dobar razlog, onda opet u fokusu te identifikacije ne bi smeo biti Putin nego takozvani ruski narod pod Putinom. Ali nije na pameti srpskom nacionalisti narod – ni srpski ni ruski, a ukrajinski pogotovo. Njemu se sviđa razobručena moć, razorna volja nesputana moralnim obzirima.

Peščanik.net, 04.03.2022.

UKRAJINA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).