zaštitna maska za lice
Foto: Peščanik

Kada, kako i zašto smo mi, građani Srbije odlučili da se pomirimo sa bolešću, čak i sa smrću? Pored sve (samo)hvale zbog nabavljenih respiratora, obilja vakcina raznih vrsta, novih kovid bolnica, tela obrazovanog samo za svrhu obuzdavanja pandemije, crna krivulja umrlih od kovida 19, dovela je Srbiju na svetski vrh – najviše umrlih na milion stanovnika je ovde, kod nas.

Kada smo se mi to pomirili s tim – nije dobro pitanje. Fatalističko mirenje s nevoljom uvek je posledica procesa, dužeg ili kraćeg i postojanja okolnosti i događaja potresnih za svako društvo. Naročito rata i dugotrajnih vanrednih okolnosti. Društvo u Srbiji živi već gotovo tri i po decenije u antagonizmu sa gotovo celim svetom, potom sa svojom okolinom, danas još i raspolućeno unutar sebe, po gotovo svim kriterijumima za unutar-društvenu antagonizaciju. A izvor društvenih sukoba je uvek tamo gde je moć, dakle, na samom političkom vrhu. Ratni sukobi u bivšoj Jugoslaviji trajali su, s prekidima, gotovo čitavu deceniju. Smrt je postala bliska, vesti o smrti ljudi kojima inače još ne bi došlo vreme, predugo su svakodnevica. Navučeni smo na smrt.

Kako smo, više od polovine nas, odlučili da se treba više plašiti vakcine, nego zaraze, bolesti, moguće smrti? Odgovor je samo donekle zajednički za čovečanstvo. Praznoverje, neverice, poverenje u čuda i vračeve prate čovečanstvo od rodovskih zajednica do modernih društava. Lakše je razumeti vrača nego stručnjaka, vrač nam obično povlađuje ili nas plaši, mameći naše poverenje mešavinom autoriteta i straha. Lakše je pročitati upadljive naslove sa ekrana nego knjige. A u autoritarnim i patrijarhalnim društvima u kojima stalno urlaju laž i nasilje, niko više nikome ništa ne veruje. Tad samo organizovana moć, dakle državna vlast, medijski i drugi koncerni te vlasti imaju sposobnost i sredstva za akciju. I zloupotrebljavaju ih, danas i ovde sa virulentnim (punim otrova) intenzitetom, a građani masovno odustaju od aktivnog otpora permanentnoj laži.

A zašto se to desilo ovde u Srbiji upravo u pandemiji? Država se doživljava uglavnom kao opresija, a ne kao okvir civilizovanog života. Nju osećamo kao tešku ruku gospodara, koji građane voli da ispoštuje, a zapravo da ih tek primeti, prizove i sitno podmiti, onda kad se približe izbori, a oni su često, gotovo stalno. Odnos gospodara je jednostavan: oni koji hoće ili moraju da glasaju za njega su instrument vlasti, ostali su dehumanizovani. Ni jedni ni drugi ne zaslužuju stvarnu brigu ni pažnju. Privrženici, živi i mrtvi, su i tako „njegovi“ i pripadajuće mu mašinerije. Drugi su mete i neprijatelji, zašto bi se za njih marilo. Velike kovid bolnice dokaz su napretka. A čega u njima ima ili nema, koliko bolesnih umire, koliko namučenih lekara i medicinara radi i umire u njima, znaju samo oni koji u bolnice uđu.

Zato se vlasti – državne i zdravstvene – već godinu i po dana nekažnjeno igraju sa nama. Predsednica vlade pre dve nedelje obećava kovid propusnice, a potom kaže kako ne zna da li će biti uvedene. Član Kriznog štaba i pokrajinski sekretar nadležan za zdravstvo uveren je da su one nepotrebne.

Brojni lekari kažu da je za to sada kasno.

Predsednik Republike bez obrazloženja, lakonski tvrdi da ga ništa drugo nego baš Ustav sprečava da uvede kovid propusnice i odredi obaveznu vakcinaciju za pojedine profesije i radna mesta.

Ostavljam po strani neke bitne činjenice: predsednik Republike i predsednica Vlade su nenadležni za sve ono zbog čega se predsednik poziva na Ustav, šireći nemoćno ruke zato što ga taj pravni akt tobože ograničava; mimo ovog primera, predsednik je Ustav imao u vidu samo kad je polagao zakletvu. Inače, gazio je i gazi njegove temeljne principe: podelu vlasti, demokratiju, suverenost građana. Pa šta? Može mu se.

Kasno je, po svemu sudeći, za kovid propusnice, ne bi to bila dovoljna mera, ali još nije kasno za obaveznu vakcinaciju određenih službi u društvu, nije (možda) još kasno za podsticanje vakcinacije ostalih građana koji nisu u tim službama. Neophodnost tih i drugih mera objavili su i uverljivo obrazložili Ujedinjeni protiv kovida u Apelu upućenom građanima Srbije i vlastima.

Ustav ne zabranjuje ni kovid propusnice, ni obaveznu vakcinaciju, ni druga ograničenja. Predsednik se, ne samo u ovoj prilici, bezobzirno poigrao Ustavom.

Ustavni osnov za kovid propusnice, najpre je regulisan članom 20. stav 1. Ustava Srbije, na osnovu kog ljudska prava mogu biti ograničena, ako se ispune sledeći uslovi:

Ograničenje: mora biti izvršeno zakonom; sme se dopustiti samo radi svrha određenih Ustavom; mora biti u srazmeri sa tim svrhama; ne sme zadirati u suštinu ljudskog prava koje se ograničava. Uslovljavanje pristupa određenom prostoru kovid propusnicom jeste ograničenje slobode kretanja. U članu 39. st. 3 Ustava stoji da se sloboda kretanja, pored ostalih ustavnih svrha, može ograničiti radi sprečavanja širenja zaraznih bolesti. Dakle, ako je sloboda kretanja ograničena zakonom, a jeste Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, ako je ograničenje određeno radi ostvarivanja svrhe propisane Ustavom, a jeste, što proizlazi iz čl. 39. Ustava, ako je ograničenje srazmerno svrsi određenoj u Ustavu, a jeste, zato što su se dosadašnje mere pokazale nedelotvornim, njihovo kršenje nije bilo sankcionisano, a zaraza se brzo širi poslednjih nedelja, ako se ne ukida, nego ograničava pravo, a kovid propusnice ga ne ukidaju, uslovljavanje pristupa određenom prostorima je legalno, legitimno i proporcionalno. Nema nikakvih ni ustavnih ni zakonskih smetnji da se kovid propusnice uvedu. Ne smemo zaboraviti da je sloboda kretanja u celosti bila ukinuta građanima starijim od 65 godina u vanrednom stanju i to uredbom Vlade, a ne zakonom, te je tek kasnije „ozakonjena“. Samovoljni predsednik je i pre nego što je uredba objavljena ukinuo slobodu kretanja starima, obznanivši je lično na brojnim TV stanicama.

Članom 52. stav 1, tačka b) Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, ministar zdravlja, na predlog Republičke komisije za zarazne bolesti i Zavoda za javno zdravlje, ovlašćen je da odredi ograničenje slobode kretanja. Način ograničenja nije izričito propisan, a svakako to može učiniti propisivanjem obaveze pokazivanja kovid propusnica, kao uslova da građanin pristupi određenim mestima i prostorima. Ne zna se šta je sa nadležnostima Republičke komisije, još manje Batuta, gotovo ništa o onim ministra zdravlja, izuzev kad se izvoli pojaviti na konferenciji za medije. Ali sve se zna o nenadležnom predsedniku: odjednom, on koji je mogao sve, više ne može ništa, zato što ga sprečava Ustav. A bio je, mislim na Ustav, isti na početku pandemije kakav je i danas.

Sličan pravni režim važi i za obaveznu vakcinaciju. Obavezna vakcinacija nije isto što i prinudna. Prinudna vakcinacija, dakle davanje vakcine bez pristanka onog ko se vakciniše, zabranjena je članom 25. Ustava. Mnogi se pribojavaju pisane izjave koju moraju potpisati pre vakcinacije, a kojom potvrđuju da vakcinu primaju na svoju odgovornost. Zašto je propisano potpisivanje ove izjave – nije izvesno. Kad se ode kod zubara, takve izjave se ne potpisuju – čim sednete na zubarsku stolicu, smatra se da ste tom radnjom prećutno pristali na zubarsku intervenciju. Kad se dete rodi, majka u porodilištu ne potpisuje pristanak da dete bude vakcinisano protiv tuberkuloze. Kad odete u privatnu lekarsku praksu, potpisujete sve. Pre operacije u bilo kojoj bolnici, potpisujete pristanak. Dakle, pravila i praksa su neujednačeni, što se može pripisati, s jedne strane šlampavosti, a sa druge opreznosti onog što zovemo država prema eventualnim zahtevima za naknadu štete. Sve to zajedno ima za rezultat odvraćanje, bilo ono rezultat namere ili nepromišljenosti. Pokušala je vlast da taj odvraćajući deo ublaži novčanom nagradom, partijski oblikovanom i kratkotrajno delotvornom, zato što nije obuhvatala revakcinaciju i trajala je onoliko koliko i TV reklama proizvoda pod nazivom „AV za našu decu“. Obavezna vakcinacija, ponavljam, nije prinudna. Odbijanje ili propuštanje da se vakciniše onaj ko je dužan to da učini, ne može, kao sankciju imati prinudnu vakcinaciju, već ili novčanu kaznu ili zabranu pristupa određenim prostorima ili zabranu obavljanja određene delatnosti.

Na osnovu čl. 33. stavovi 2. i 3. Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, ministar zdravlja može odrediti ne samo preporučenu, već i obaveznu vakcinaciju u dve situacije: ako se utvrdi opasnost od prenošenja zarazne bolesti i ako je zarazna bolest unesena u zemlju iz inostranstva. Obe postoje kod nas. Za odluku ministra, potreban je predlog Zavoda za javno zdravlje i saglasnost Republičke komisije za zarazne bolesti. On svoju odluku o obaveznoj vakcinaciji donosi u skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije (SZO). Te preporuke su opšte. Nikakav poseban predlog niti pojedinačna preporuka SZO nisu potrebni, iako su se mogla u javnosti čuti i takva tumačenja. Zavod i Komisija se ne čuju i ne vide. Ovaj Zakon je jasan, tumačiti ga nije teško primenom standardnih pravila tumačenja. Nikakva licencia poetica nije dopuštena.

Svesna sam izlišnosti ponavljanja i obrazlaganja ustavnih i zakonskih normi. One sve više postaju dekoracija i izgovor za jednu suverenu samovolju. Teško je, međutim, razumeti ćutanje Zavoda za javno zdravlje i Republičke komisije za zarazne bolesti. To su kolektivna tela. Ne progovara niko. Dok bolesnici i njihove kolege lekari umiru, podižući crnu krivulju više nego igde.

Još teže je razumeti nas. Oni koji propagiraju nepristajanje na vakcinaciju polaze od teze da su slobodni da odlučuju šta će sa sobom. Neću prizivati Ustav – i ovde je izlišno – iako u njemu stoji i to da su prava jednih ograničena istim pravima drugih, a na tome počiva nešto što je ovde davno zaboravljeno a zove se solidarnost. Samo se pitam zbog čega ne demonstriraju svoju neograničenu slobodu kad su na pešačkom prelazu, semafor emituje crveno za pešake, a gradski autobus juri ka tom prelazu. Zašto baš tad slobodno ne pređu ulicu?

Peščanik.net, 01.10.2021.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)