Protest protiv okupacije Gaze u Londonu
Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Da li je dozvoljeno gledati na suprotnu stranu? Da li je uopšte moguće gledati u drugom smeru? Teško ranjavanje pripadnika pogranične policije Barela Hadarija Šmuelija u Izraelu je izazvalo brigu i medijsku pažnju zajedno sa moralnim slepilom gotovo bez presedana. Šmuelijev zabrinuti otac je napao političke lidere, a neki od tih razgovora su snimljeni i pušteni u javnost. Neki se ne ustručavaju da prave od ovoga reklamu za sebe. Pomno se prati ko je došao da poseti ranjenog policajca u bolnici i uporedo se kritikuju oni kojima je trebalo previše vremena da dođu ili se uopšte nisu pojavili. Načelnik generalštaba i ministri ulaze na zadnja bolnička vrata jer se boje reakcije porodice i optužbi koje mogu biti javno iznete protiv njih. A ispred same bolnice se odvijaju masovne molitve za ovog policajca.

Čak i za ranjene ovde postoji hijerarhija u smislu zainteresovanosti javnosti za njihovo dobro, isto kao i u slučajevima onih koji su poginuli ili pali u zarobljeništvo – ona zavisi od njihovog identiteta, pripadnosti i politike. Postoje vojnici kao što su Hadar Goldin i Šmueli, koji dobijaju punu pažnju javnosti, a postoje i neke druge porodice. Policajac Šmueli nije prvi ranjeni na ovakvom zadatku, niti je poslednji. Bol koju osećaju njihove porodice je razumljiv, bol ostalih je razumljiv mnogo manje.

Ponovo su događaji na granici s Gazom postavljeni naopako. Žrtva je postala krivac, a tiranin je postao žrtva. Kada je reč o Gazi, tamo je dozvoljeno pucanje samo u jednom smeru. Pucanje u suprotnom smeru jeste zločin za koji mora da se kazni dva miliona stanovnika Gaze. Šmueli je policajac i snajperista koji je došao u Gazu kako bi pucao u demonstrante. Koji to moralni kriterijumi dozvoljavaju izraelskom snajperisti da puca u demonstrante, a da je pritom palestinskom protestantu zabranjeno da uzvrati? I kakav je to moral, dođavola?

Demonstranti su stanovnici getoizirane Gaze koji se na demonstracijama bore za svoju slobodu, dostojanstvo i živote. Nema pravednijih i moralnijih protesta od ovih čak i onda kada ih organizuje Hamas, čak i onda kada demonstranti bacaju kamenice i lansiraju zapaljive balone prema Izraelu.

Ispred njih stoji naoružan i opremljen vojnik čiji je pretpostavljeni još juče pretio da će napadi biti agresivniji, baš kao što to traži Barelov otac. Kada vojnici drugih zemalja pucaju u demonstrante, Izraelci negoduju: kakav užasan režim. Ali kada naša vojska to čini, to ne samo da je moralan čin već je u celoj toj stvari vojska žrtva. „Terorista“ se usuđuje da puca u snajperistu koji je poslat da puca u njega. Kakvo divljaštvo, to su životinje, a ne ljudi, trebalo bi ih pritisnuti svom snagom. Samo upitajte ove što se mole na parkingu ispred bolnice Soroka u Ber Ševi.

U isto vreme kada je Šmueli ranjen, njegovi drugovi su koristili živu vatru i ranili desetak demonstranata. Većinu su ranili u noge – mora se ostaviti nešto i za sledeći put – ali su u Omara Abu Nila pucali, koliko se zna, u glavu. Veoma je teško dobiti informacije, morali smo da pozovemo ogranak B’Tselema u Gazi kako bismo utvrdili čak i njegovo tačno ime. Abu Nil ima 13 godina. On se rodio u getu i živi u gradu Gazi. U početku je saopšteno da je teško ranjen. Prekjuče je B’Tselemu javljeno da se njegovo stanje popravlja. On sigurno nije nikoga ugrozio, njemu je valjda dozvoljeno da se buni protiv stvarnosti u kojoj je rođen i u kojoj mora da živi, možda i zauvek.

Ako i ozdravi, ništa ga neće čekati u Gazi. Iako ne znamo ni jednu stvar o njemu, znamo da mu je određeno da živi bez sadašnjosti i bez budućnosti. O putovanju avionom može samo da sanja, o mestu koje nije Gaza može samo da mašta. Nikakve molitve za njegovo ozdravljenje se ne organizuju, njegov otac ne kori sve koje vidi, čak i palestinski mediji nisu zainteresovani za njegovu sudbinu – takvih kao što je on ima mnogo.

U Gazi živi više od 300 porodica koje su izgubile nekog na ranijim demonstracijama, najmanje 36 njih su izgubile decu. Članovi hiljade porodica su ranjeni ili su postali invalidi. Od 27.000 ranjenih Palestinaca, 88 njih su izgubili ruku ili nogu.

Niko ne misli na njih. Niko ne razgovara o dečaku Omaru. Da li je dozvoljeno u Izraelu brinuti o njemu? Da li je dozvoljeno da se misli da je on glavna žrtva? Ili smo mi svi Šmueli, i samo Šmueli?

Haaretz, 26.08.2021.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 27.08.2021.

IZRAEL 2021