Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Mislim na rektora Univerziteta u Novom Sadu. On je zaključao Filozofski fakultet tog univerziteta. Kako ga je zaključao, negde sredinom prošle nedelje, tako ga je i otključao, u nedelju. Naravno, to ja sad samo spekulišem, nagađam. I to ne na osnovu vesti, nego na osnovu onoga što se iz prošlosti zna o ponašanju ekstremne desnice. A o ekstremnoj desnici se mnogo zna. Ili, ako baš hoćete – o fašistima, nacionalsocijalistima… kako god.

Jer, to da vi dođete, vas nekoliko desetina, blokirate jednu ustanovu i kažete ko u njoj sme da radi a ko ne sme, i to samo zato što vi mislite da baš tako treba da bude, a jedini vam je argument gola sila – to je, neka mi nacionalno osvešćeni čitalac oprosti, fašizam, nacionalsocijalizam… kako god. Evo, neka nije laž sve što su studenti u blokadi Filozofskog rekli o Dinku Gruhonjiću, a jeste laž. Ni tada oni ne bi mogli, da ima zakona u Srbiji, tako tražiti da on dobije otkaz. Umesto toga, mogli bi da ga prijave.

Ako ja ne grešim, u Srbiji je sankcionisan govor mržnje i zbog njega se ide pred sud. Onda sud utvrđuje činjenice i na osnovu njih presuđuje. Da su studenti u blokadi tako postupili i prijavili Gruhonjića tužilaštvu, sud bi utvrdio da Gruhonjić nije rekao ono što studenti u blokadi tvrde da jeste. Zato ga i nisu prijavili, nego – zaključali fakultet i ucenili: ne možete da radite dok Gruhonjiću ne date otkaz.

Ali, neka bude da Gruhonjić jeste rekao to što studenti u blokadi tvrde, sud bi na osnovu toga odlučio, a odluka bi sa sobom onda povukla posledice i po njegov posao na Filozofskom. Samo što su za fašiste, nacionalsocijaliste… kako god, sudovi trice i kučine. Jer šta ima sud da utvrđuje činjenice, kad oni već sve znaju. A i jači su, što je uverljiviji argument od znanja samog po sebi. Kada bi stvarno bili jači. A nisu. To nas uči iskustvo iz prošlosti.

Oni su najjači samo kada država krišom ili otvoreno stane iza njih. A najčešće ih u stvari usmerava gde da i idu i čiju glavu da traže. Jer i država zna da je zakon ograničava, pa je zgodno kada ima pri ruci radikalno raspoložene desničare da se razbacuju mišićima i zaobilaze zakone.

Zato spekulacija s početka: treba sumnjati da su se mladi ljudi, studenti u blokadi sami dosetili da zaključaju Filozofski. A ako i jesu, prošlost nam kaže da su verovatno pre nego što su se dohvatili lanca i katanca raspitali da l jedna takva – naravno, uvek „rodoljubiva“ – akcija može da im prođe, bez posledica po njih. I tu u priču ulazi rektor. Ako baš i nije osmislio blokadu Filozofskog, sva je prilika da je studentima u blokadi namigivao s oba oka da će, što se njih samih tiče, sve glatko proći.

Tako da, ponovimo, nisu studenti zaključali Filozofski, zaključao ga je rektor, kao što ga je potom i otključao. Znao je rektor da ga pravo ograničava i da ne može fakultete krojiti prema svojoj radikalskoj meri sve i ako je baš rektor njihovog univerziteta. Ali, ako podmetne, „samoorganizuje“ studente – eto načina da preskoči, zaobiđe statute, propise, zakone. I to je čitava priča o fašizmu, nacionalsocijalizmu… kako god.

Ekstremna desnica nikada, ali baš nikada nije samonikla. Ona raste i razvija se samo kada je gaji i neguje država. A država to radi kada hoće samu sebe da ukine, da pregazi svoje ustanove i zakone. Baš tako kako je to uradio i rektor Univerziteta u Novom Sadu.

Sve nastupajući u ime naroda i iz čiste ljubavi prema narodu, uzimajući ga u zaštitu od prezira i nipodaštavanja navodnih elitista i snobova, radikalna desnica je zapravo baš to – elitistička i snobovska. Nema desnice, a pogotovo radikalne desnice koja nastaje u „narodu“. Te ideje se uvek „spuštaju“ u narod, i to najčešće lestvicama državne hijerarhije. Političke, ekonomske, akademske, bezbednosne… koje god.

Utoliko je smešna i peticija desničarskih intelektualaca, koja staje uz rektora i studente u blokadi, a protiv Gruhonjića. I ne samo njega, nego i svih koji su se usudili da mu daju podršku.

Šta je sporno u peticiji na peticiju? Jedni se potpisuju za Gruhonjića, drugi protiv njega – sve je u redu, zar ne, sloboda govora i mišljenja cveta. Samo što nije tako. Jer, u peticiji protiv Gruhonjića, kao što to rade i rektor i studenti u blokadi, tvrdi se da je on, Gruhonjić dakle, učinio krivična dela ili barem jedno takvo delo – govor mržnje. Umesto peticije, lepi moji „rodoljubi“, dajte krivičnu prijavu protiv Gruhonjića, pa dokazujte na sudu šta je sve uradio protiv zakona, a na štetu „Srba“ i „srpstva“.

Nema krivične prijave, nećete na sud, ali pošto-poto hoćete sankcije, da leti glava koja se vama prohte da odleti, i onda podmećete, skrivate se iza mladih „rodoljuba“, sve onako isto kao što su nekada radili vaši ideološki preci, a  što smo već opisali.

S druge strane, jednom kada su nasrnuli na Gruhonjića, ti naši elitni desničari nisu ugrozili samo njega lično (on sam im je, verovatno, ponajmanje bitan), nego su krenuli da gaze i preko ustanova i zakona, tražeći da „rulja“ u njihovo ime uzme stvari – oni bi rekli „pravdu“ – u svoje „rodoljubive“ ruke. Problem je u tome što oni nisu samo elitni desničari, nego su i zaposleni u tim istim institucijama preko kojih gaze a koje tobože pozivaju da nešto preduzmu i vajkaju se što ništa ne preduzimaju.

Pošto ste pregazili institucije, odbacili zakone, nama, koji na drugoj strani stojimo naspram vas, dakle na onoj strani koja bi da principijelno zaštiti i Gruhonjića i svakog drugog koga bi („rodoljubiva“) elita – a ne rulja, kako se to obično kaže i misli – da linčuje, ne preostaje ništa drugo nego da se potpisujemo i samoorganizujemo lišeni – u perspektivi, kako nam se preti slučajem Gruhonjić – svake pravne zaštite, u zemlji čije su ustanove razorili „rodoljubi“.

Peščanik.net, 02.04.2024.

Srodni linkovi:

Viktor Ivančić – Silovanje Voltairea

Stevan Filipović – Fašizam iz Vučićevog sokaka

Ivan Čolović – Sram

Nadežda Milenković – Fali nam F

Rastislav Dinić – Ustaše u naprednjačkoj Srbiji

Saša Ilić – Stadionska groznica

Grupa građana – Apel za slobodu javne reči

SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)