Prema ovome prazniku imam ambivalentan stav: sa jedne strane, šarene sijalice su za mene naprosto neodoljive, ni priča o detetu koje nikome ne pripada, rođenome na otpadu, izbačenom iz grada, nije bez smisla u svojoj surovoj, nikada promenjenoj realnosti, a sa druge, neću da se gnušam potrošačke površnosti zajedno sa crkvama i licemerima – bar ne ovih nekoliko dana godišnje.
Drugim rečima, imam sve probleme okorelih cinika. No tu su i mala zadovoljstva: dok sam danas, na jedan od prazničnih dana, probadala karanfilićima ničim izazivajuću pomorandžu, na televiziji se počeo vrteti jedan od mnogih božićnih filmova. Mlada zaposlena žena iz niže radničke klase negde u Americi gde je zimi hladno, ne veruje u Deda-Mraza. Na odlasku na posao gleda na pumpi nesrećnika koji prodaje svoj raspadajući se automobil ili bilo koji njegov deo da bi nešto kupio detetu za Božić. Njen verujući muž u međuvremenu odlazi sa decom da isprazni račun u banci ne bi li imali za jelku i ostalo. Čuvši da joj je muž u banci, žena napušta svoju kasu u samousluzi da bi ga sprečila, kojom prilikom je šef otpusti: ulazi u banku, toliko da vidi onoga nesrećnika sa pumpe koji upravo pokušava da opljačka novac, te u panici upucava njenoga muža, i u bekstvu ulazi u njegova kola, zajedno sa njenom decom. Izbezumljena mati ostavlja mrtvoga muža i juri za decom, toliko da vidi kako sa mosta u kolima padaju i nestaju u ledenoj vodi. So far so good. No onda stvari odu k…vragu? Prvo nekakav anđeo spase decu, onda Deda-Mraz pošalje nesrećnici preko ćerke poruku da može da vrati muža, dakako ako veruje, i konačno se sve vrati kao flešbek te u sceni na pumpi ona onome nesrećniku dadne 50 $ za grejač, čime se spase od prethodno opisane noćne more, ali ne i od zvončića, letećih irvasa i padajućih zvezda. Jedna fina stvarna situacija iz sveta u kojem živimo rastače se u sramotno niskim lažima, i od paćenika se još zahteva da temeljito oglupe: budi dobar prema drugima samo za Božić, a za što manje pare.
Pitanje je jedino kako se odupreti: biti svestan bede? Nedovoljno. Kritikovati kapitalizam? Isprobano, bez efekta. Misliti revoluciju? Samo izvolite. Problem nije ni u kako, ni kada, već je upisan u, bojati se, evolucijska rešenja planete za ljudsku vrstu. U krizama koje su dosada potresale ljudski rod, pobeda odnosno preživljavanje je pripadalo maloj grupu: govorim o dalekoj prošlosti, ne o zadnjoj sekundi u kojoj živimo, po konvenciji započetoj rođenjem izmišljenoga deteta. Procenjuje se da je za preživljavanje modernoga čoveka, uspešnijeg, a pre svega mobilnijeg i snalažljivijeg od neandertalca, bilo potrebno jedva nekoliko desetina hiljada primeraka – možda čak i manje. Šta god da ključno u budućnosti ugrozi ljudski život – bolesti, prirodne katastrofe, ratovi, kombinacija svega, mogućnost da preživi imaće grupa koja ima najbolja skloništa, rezerve hrane, lekova, sredstva kretanja ili skrivanja. Drugim rečima, najbogatiji. Nekih stotinjak hiljada Zemljana ima već osigurane uslove preživljavanja u najgorem mogućnome scenariju. Zbogom Darvine, idealisto: preživeće najneproduktivniji, najprivilegovaniji, oni koji su se osigurali na grbačama neprivilegovanih, izvesno ne najpametniji, najsnalažljiviji i ostalo. Bumbari i dembeli će nastaviti ljudski rod. Toliko o prirodnoj selekciji, kao i o SF kulturi.
Šta ostaje onima koji će se za nastupajuće praznike gostiti (u najboljem slučaju) hlebom, jogurtom i smesom repova, ušiju i kopita zvanom “posebna” kobasica? Nude im se vera, alkohol i televizija, koji, kao kombinovana pilula ekstazija, zamenjuju nekadašnji jedinstveni opijum za narod. Sažaljenje i prezir su podjednako besmisleni u ovome slučaju. Davanje nade uvek ima skrivenoga korisnika, koji izvesno nisu oni. Arbitrarnost podele milosti ili pojedinačno izigravanje boga za vreme blagdana je zanemarivo. Ostaje možda razmišljanje u okviru minimalizma, zahteva ispod kojih se ne može. Na jednoj strani, to je pritisak na države, da ne pomažu poslodavce da otpuštaju više zaposlenih, nego da omoguće preživljavanje što većega broja neprivilegovanih. Na ulici i na Internetu, taj je pritisak mogućan – vidi (možda) primer Grčke u bliskoj budućnosti. Minimalizam uvek izgleda kao zahtevna utopija, a projekti sprečavanja Albanaca, Hrvata i potpomaganja Mladića imaju nepremostivu komparativnu prednost da snabdevaju budale dobrom pričom za prljavštinom zapušene uši, u gorim slučajevima za već uveliko virozan mozak. A ništa opasnije od izgladneloga patriote.
A sad, božićni projekt: univerzitetska TV stanica koju sam u gluvo doba gledala pre nekih petnaest godina u Americi, i koja se posle utopila u kanalu Comedy Central, imala je stalni deo gledanja najlošijih/najjeftinijih filmova, uz komentar nekoliko besmislenih likova, čije su se siluete videle na dnu ekrana – kao gledate iza njih. To je davalo mogućnost da se pokrene asocijativni krug neslućenih razmera, na osnovu jednostavnih kodova popularne kulture, i pomoću osnovnoga galvanizatora – smeha. Možete ukinuti TV program, i izvoditi svoj, možete raditi na Internetu; bojim se da je za pobunjeničku TV potrebno malčice više. Pa da pišemo Deda-Mrazu?
Peščanik.net, 27.12.2008.
NOVE GODINE, BOŽIĆI I OSTALI DUPLIKATIThe following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Author: Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
