Bolest, savršeno besmislen praznik, i preteći ponedeljak: taman sam se predala crnoj slučajnosti, kada je iz Beograda stigla vest koja probija mozak svojom sirovo-surovom racionalnošću i logičnošću, savršeno upisana u trenutak i njegov globalni smisao: prvi policajac otpustio direktora narodne biblioteke. Tristotinjak kilometara severnije, isto se dešava voditeljima nacionalnih institucija: jedino su tamo jobikovski razlozi (ili Jevrejin, ili roditelji – liberali, ili gej) još koliko-toliko mistično zakriljeni i razumljivi samo u unutarnjoj istoriji sličnih stranaka i sistema vlasti. Ali optužiti upravnika Narodne biblioteke za terorizam jer se, kako god već, uključio u glas manjine koja štiti slobodu reči nekoga trećega, izloženoga klovnovskoj optužbi za terorizam, i zatim ga otpustiti – sve telefonom, ne može se oko te stvari gubiti vreme – to je jezgro mislenosti i smisla današnjega sveta. Pogledajmo zato razloge za moje spoznajno oduševljenje na nekoliko primera:

1. Evropska zajednica i njen odnos prema nacionalnim institucijama: mađarskom premijeru Orbanu su u evropskom parlamentu isprašili repove od fraka, jer je smanjio slobodu nacionalnoj banci. Ostala kršenja sloboda izraza u medijima i skidanje glava ljudima koji su uspešno vodili nacionalne ustanove nisu posebno istaknuta, a članovima parlamenta koje je zabrinulo brljanje po institucijama je podviknula neka mađarska naci-vernica. Nema dakle nikakve opasnosti da zbog brljanja po nacionalnoj instituciji bilo ko u EZ odgovara, ergo Srbija je još uvek na pravom evrosmernom putu.

2. Književnici – teroristi: ma nego šta! Evo primera Bernar-Anri Levija, koji je u srećna vremena umeo da iznervira Matiju Bećkovića. Be-Aš-El, kako je poznat u francuskoj kulturi, je toliko pritiskao na Sarkozija da je ovaj konačno privoleo i uleteo u libijski rat. Posle tri meseca uništavanja svega što se tamo moglo unštiti,  Be-Aš-El je dobio priliku da se slika kako zamišljeno šeće po pepelu Gadafijeve palate i razmišlja koliko je dobio od svoje ekspresno napisane knjige o toj stvari. Knjiga je neopisivo tupava, puna banalnosti i egotizma, i zauzimaće sav tematski prostor, tako da se izgubi svaka želja ili napor da se sačuva bar uspomena na libijsku književnost i književnike. Ako to nije terorizam…

3. Stvarnosna poetika: mi mislili da je mrtva, posle herojskog otpora članu 133 Krivičnog zakonika i decenija borbe za slobodu misli i izraza, da i ne pominjemo tranzicijsko-kapitalističku nezainteresovanost za to pitanje. No ostala je živa u američkom filmskom žanru spuf (obično kolaž-parodija jednog ili nekoliko uspelih filmova), gde je najbolji primer u filmu Ima li pilota u avionu, gde na izgovoreni idiom “The shit hit the fan”, pravo govno leti u ventilator. Tako i ovde: pominjanje bombe znači terorizam, pominjanje pominjanja ništa manje. Samo jedan mali problem: onaj koji je opomenuo na pominjanje pominanja i time dobacio do ventilatora, isto je toliko kriv kao i prethodnici u lancu terorista.

Vraćena u područje razuma ovim činovima, i sama moram da odredim do kakvih sam zaključaka došla:

1. Potpisivala sam i pisala peticije, zahteve za oslobađanja i slična dokumenta kao članica, predstavnica, predsednica, i kao samostalna potpisnica. Nisam član Udruženja književnika otkad su me izbacili 1996, a zbog negativnoga pisanja o Dobrici Ćosiću; nisam nikada primljena u Forum pisaca. Samo u svoje ime, dakle, izjavljujem i potpisujem da su napadi na Aleksandra Nikolaidisa zbog nečega što je napisao i objavio besmisleni ali opasni, da su pritisci i ćeranje Sretena Ugričića, izvrsnog pisca i sjajnog voditelja Narodne biblioteke skandal u državnim, evropskim i globalnim okvirima. Jedino rešenje je otpuštanje državnog službenika koji je tako nešto mogao da uradi.

2. Sve biblioteke u Srbiji bi se morale zatvoriti u znak protesta, jer, koliko god su skromne, male, zapuštene i puste, u njima je još uvek dovoljno napisanog terorizma da se odmah (telefonski) otpuste upravnici: mera zatvaranja je dakle preventivna.

3. Priznajem da mi pri svakom verbalnom ili vizualnom pominjanju određenih političara, stranaka, parlamenata i šire, na pamet odmah padaju bombe i drugo vatreno oružje, ali i hladno oružje, uključujući i ventilatore. Drugim rečima, smatram se ne manjom teroristkinjom nego što su to Aleksandar Nikolaidis i Sreten Ugričić. Jedino što me se nema više odakle otpustiti.

I još jedanput hvala svim državnim službenicima, stranačkim predstavnicima i medijskim stvaraocima u Srbiji koji su me, u prvim satima godine zmaja, podsetili da je bolje bljuvati vatru nego trpeti žgaravicu.

Peščanik.net, 23.01.2012.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.